S e r b s & Other W o n d e r s

Protecting Nature, Conserving Life

2011-04-16T22:53:00.003-04:00

Nature Conservancy : http://www.nature.org/
WWF: www.worldwildlife.org

Ethical Treatment of Animals

2011-04-16T21:50:00.020-04:00

Meet you meat
www.meat.org/
Support PETA

www.peta.org/

Help!

ASPCA (American Society for Prevention of Cruelty to Animals): www.aspca.org/
Speaking Up for those who can't
Anti-Cruelty Society: www.anticruelty.org/
Team Paws Chicago: www.pawschicago.org/
Drustvo za zastitu zivotinja i prirode Djurdjevo
www.dzzdjurdjevo.com

Sila Boga ne moli, al' Bog silu ne voli

2008-08-21T04:11:00.002-04:00

24.3.1999. (svedocenje Beogradjanina)
Znam da sam pozvan od strane poznanice i njene majke da im pomognem da prebacimo stvari iz njihove trafike na okretnici busa u kucu na Vracaru...živele su same...bolje da vucem ja nego žene... Taman smo sisli sa autobusa kod Karadjordjevog parka ispred Hrama, kad se ne vecernjem/noćnom nebu jasno ocrtao beli trag Tomahavka koji je leteo negde ka Batajnici, verovatno... Obe su pocele da placu i da drhte, oduzevsi se potpuno u soku, a ja sam ih sa stvarima stavio ispod trema Narodne biblioteke i izasao na poljanu da vidim šta će se dalje desavati... U tom momentu je iz drugog dela grada poletela najverovatnije rucna protivavionska raketa Strela 2M koja je pokusala da u letu unisti americki projektil... Promasila ga je, ali je na nebu iznad Hrama Sv. Save ostavila svoj beli trag koji je napravio idealnu sliku velikog krsta sa belim tragom Tomahavka... Taj krst direktno iznad Hrama nikad neću zaboraviti...

'Skorpioni'

2008-08-21T03:57:00.000-04:00

Četvorica pripadnika paravojne jedinice „Škorpioni” osuđeni su u utorak na ukupno 58 godina zatvora, dok je jedan oslobođen optužbi da je učestvovao u likvidaciji šestorice srebreničkih muslimana u Trnovu u julu 1995. godine.
Slobodan i Branislav Medić osuđeni su na maksimalne kazne od po 20 godina, Pero Petrašević, jedini koji je priznao krivicu, osuđen je na 13, Aleksandar Medić na pet godina zbog pomaganja u izvršenju, dok je Aleksandar Vukov, koji se takođe teretio za pomaganje, oslobođen.
Prema optužnici, „Škorpioni” su kao paravojna formacija koju je formirala naftna industrija Republike Srpske, a koja je vojno delovala u sastavu Republike Srpske Krajine, na mestu zvanom Godinjske bare u blizini Trnova ubili šest muslimanskih civila.
Osuđeni su ubili: Safeta Fejzića, Admira Alispahića, Sidika Salkića, Smajila Ibrahimovića, Dina Salihovića i Jusu Delića. (Beta, Tanjug)

Ustaski monstrum Dinko Sakic

2008-08-20T02:56:00.002-04:00

Бивши командант усташког логора смрти Јасеновац Динко Шакић, који је због ратних злочина осуђен на 20 година затвора, умро је након дуге и тешке болести у 87. години у загребачкој болници Дубрава.
Шакића је на основу међународне потернице Аргентина 1998. изручила Хрватској, након чега је на загребачком жупанијском суду осуђен на 20 година затвора због ратних злочина над цивилним становништвом. Након шест месеци суђења, које су пратила бројне јеврејске организације и међународна заједница, Шакић је у октобру 1999. проглашен кривим зато што је као командант логора од маја до краја октобра 1944. командовао и спроводио мучења и убијања логораша и зато што је пропустио да спречи и казни злочине потчињених усташа.
Шакић је осуђен и због тога што је лично хицима из пиштоља убио четворицу логораша и наредио вешање 22 логораша.
Казну је служио у Лепоглави у ћелији с високим комфором, са телевизором и компјутером како би могао да пише мемоаре, а неколико пута месечно могао је да посећује своју жену Наду.
Њој је суђено као усташкој чуварки у Старој Градишки, али је ослобођена јер нико није могао да сведочи да је неког убила, па је затим на терет државе смештена у комфоран старачки дом.
Шакић је због лошег здравља касније боравио у затворској болници у Загребу, а казна би му истекла 2018. године. (Танјуг)

Zoran Tanasijevic - Cyber Tasa

2008-08-20T02:51:00.002-04:00

Pažnju javnosti ovaj geograf i zaljubljenik u astronomiju je izazvao još kad je mrs i jaja prodavao preko interneta, pa potom u svom selu osnovao internet klub i počeo da promoviše seoski turizam.
Tasa živi u selu Moravci. To je veliko selo, sa 530 žitelja, u opštini Ljig. I Zoranu Tanasijeviću dobro ide.
Od kako je svet ugledao kao jedinac u Bosanke (“Mamin kum je imao neku neprežaljenu ljubav u Bosni pa joj dao ovo retko ime”, objašnjava) i Dobrivoja pa do dana današnjeg u 47. godini nema na šta da se požali. Prošle godine se oženio Snežanom, profesorkom ruskog jezika iz Dudovice, susednog sela. Novu kuću polako doteruje da bude k’o za izložbu.
- Ovo je solarna kuća. Sve prostorije su na severnoj strani odakle duva vetar, osim ove velike dnevne sobe koja je okrenuta ka jugu, ima prozore nakoso i mnogo svetla. Tokom dana ona je direktno osunčana, a ispod nas je skladište toplote, sloj kamena metar debljine - objašnjava nam Tasa. - Zid okrenut ka jugu je od betona, sa spoljne strane ću ga prefarbati u crno pa potom staviti stakla.Sa te strane ću sagraditi i terasu sa staklenikom.
Tasa odmah izaziva naše simpatije. Razgovorljiv je čovek koji se često i od srca smeje, a takvog je danas teško sresti u Srbiji.
- Moji roditelji su se bavili poljoprivredom, ja sam sa njima odrastao, uz poljoprivredu se iškolovao, i gimnaziju i Geografski fakultet u Beogradu sam završio uz rad na imanju - priča.
Bio je odličan student, sa prosečnom ocenom iznad devetke, nudili mu da ostane na Geografskom institutu.
Trideset godina sam član Srpskog geografskog društva. Deset godina sam radio u istraživačkoj stanici Petnica, vodio program astronomije i geografije. Radio sam sa izuzetnom decom, to je bio sjajan posao. Baš mi je žao što je ta stanica otišla nizbrdo, nije onakva kakva je nekada bila.
- Dvadeset godina je moj otac imao tezgu, br. 37, na Kalenić pijaci. Super mu je išlo, posebno od 1985. do 1990. godine. Kad dođe, već ga red čeka. Do deset sati sve rasproda, sto kila sira, dvadeset pet kila kajmaka, hiljadu i po jaja. Mi smo ovu kuću napravili samo od krava i jaja, i to lako, za tri godine, ni dinara kredita nismo uzeli, a kupili smo kompletnu mehanizaciju i plus se ja školovao.
To je bilo zlatno doba kad su Beograđani imali platu po nekoliko hiljada maraka. Sa hiperinflacijom prodaja je pala, pa se posle opet od tezge na Kaleniću nekoliko godina moglo solidno živeti.
- Danas su stvari promenile. Ako neko misli da živi od sela, mora da ima ili mnogo zemlje, od 20 do 40 hektara, ili mnogo stoke. Nema više, kao nekad, zarade od pet-šest krava. Sa imanjem koje je nasledila majka imamo deset hektara zemlje. To što mi obrađujemo nije komercijalno. Imamo dve krave, dve svinje, malo kokošaka, tek toliko da imamo svežeg mleka, jaja i mesa.
Kad mu je otac Dobrivoje umro, Zoran je stao iza tezge na Kalenić pijaci. Zar ga nije bilo blam, on sa fakultetskom diplomom, da beogradskim gospođama nudi sir, kajmak, jaja.
- Taman posla, bilo mi je mnogo interesantno. A tek kada sam objavio ponudu na internetu, onda je bila gužva, bože sačuvaj. Dolazili su ljudi čak iz Zemuna samo da vide da li je reč o nekoj prevari. Pedeset odsto mi skočila prodaja.
I tako 2000. godine u Moravcima je napravio internet klub.
-Počeli smo da pravimo sajtove i sad držimo nekoliko portala, za turizam, za zelenilo i cveće... Poslednji naš hit sajt je www.selo.co.yu, gde promovišemo seoski turizam. Time se, evo već dve-tri godine, baš ozbiljno bavimo. Imamo bazu od 130 kuća u Srbiji, dvesta smo ukupno bezecovali i to polako unosimo na sajt. Dobra su iskustva.
- Zoran Tanasijević se aktivno bavi i politikom. U prethodnom sazivu bio je poslanik DSS-a u Skupštini Srbije.
Slučajno, 1992. godine, čim se osnovala Demokratska stranka Srbije. Vojislav Koštunica je naš komšija iz Belanovice, ima tamo vikendicu više od trideset godina. Znali smo ga kao čestitog, mirnog, tihog. Neki moji prijatelji, njegove komšije, osnovali su odbor DSS-a i ja sam odmah ušao. Desetak godina sam bio predsednik opštinskog odbora DSS-a i odbornik u Skupštini opštine Ljig, pa jedno dva i po meseca i predsednik SO. Posle sam postao poslanik. I sada sam na izbornoj listi. Opet smo napravili dobar rezultat, treći smo u Srbiji.
Nisam ni za kakve ključeve, ali poljoprivreda i prehrambena industrija daju 45 odsto nacionalnog dohotka i treba da se čuje glas seljaka. Ali kad pogledata po strankama, seljaka nema ni u glavnim odborima, ni u opštinama... Sve se komercijalizovalo, politika je postala biznis, sačuvaj Bože.

Serbian National Anthem (Boze Pravde)

2008-08-12T03:52:00.004-04:00

*In english

God of Justice

God of Justice;Thou who saved us
when in deepest bondage cast,
Hear Thy Serbian children's voices,
Be our help as in the past.
With Thy mighty hand sustain us,
Still our rugged pathway trace;
God, our hope; protect and cherish
Serbian crown and Serbian race!
Bind in closest links our kindred
Teach the love that will not fail,
May the loathed fiend of discord
Never in our ranks prevail.
Let the golden fruits of union
Our young tree of freedom grace;
God, our Master! guide and prosper
Serbian crown and Serbian race.
Lord! Avert from us Thy vengeance,
Thunder of Thy dreaded ire;
Bless each Serbian town and hamlet,
Mountain, meadow, heart and spire.
When our host goes forth to battle
Death or victory to embrace-
God of armies! be our leader
Strengthen then the Serbian race.
On our sepulchre of ages
Breaks the resurrection morn,
From the slough of direst slavery
Serbia anew is born.
Through five hundred years of durance
We have knelt before Thy face,
All our kin, O God! deliver,
Thus entreats the Serbian race.

*In russian

Боже правды

Боже правды, Ты, Спасавший
Нас от смерти, бед и ран,
Внемли вновь моленьям нашим:
Будь и впредь спасеньем нам!
Направляй рукою твердой
Наш корабль в пучине вод.
Боже правды, Боже спаси,
Землю сербов, сербский род!
Сложи сербских братьев силу
На достойный, славный труд.
Наш союз — врагам могила,
Сербам — к цели верный путь.
Пусть блестит на ветви сербства
Золотой единства плод.
Боже правды, Боже спаси
Землю сербов, сербский род!
Пусть на головы людские
Твой не грянет гнева гром.
Благослови сербу село,
Поле, ниву, город, дом!
Если брани день встревожит —
Нам ускорь к победе ход.
Боже правды, Боже спаси
Землю сербов, сербский род!
И из мрачной сини склепов
Сербской славой вновь сияй.
Нам в наставшем новом веке
Вновь успехов Боже дай!
Ты спасти отчизну можешь
Пятьсотлетней битвы плод.
Защити, спаси, о Боже, —2Тебя

Serb mass graves in Bosnia

2008-08-12T03:48:00.002-04:00

BROD - Five locations have been discovered in the RS, suspected to be mass graves containing the remains of murdered Serbs.
The Municipal Association for the Search for Prisoners-of-War and Missing Civilians from Brod has discovered a mass grave in the region, containing the bodies of victims suspected of being killed by the Croatian regular army and the joint Muslim and Croat armed forces during 1992. "The Operational Missing Persons Team from the Republic of Srpska (RS) was told about mass burial sites that needed to be investigated,” said association president Marko Grabovac, adding that two of the locations were located at the Banjica Catholic cemetery.
He said that during the six-month occupation in 1992, there had been 10 camps in the municipality of Bosanski Brod housing over 2,000 Serbs from Brod, Derventa, Modriča, Odžak and Doboj.
"At least half were killed, their bodies thrown into the Sava river,” Grabovac said.
He added that so far 368 bodies had been exhumed from the mass graves in Brod, and that 263 victims had been identified, all of them Serb.
"The first mass grave where the bodies of murdered Serbs were buried, was discovered in 1993 at the City Cemetery, where we exhumed 92 victims,” Grabovac said.
He said that requests had been lodged long ago with prosecution offices in Doboj and Zenica to establish the whereabouts of 59 bodies, including 23 children’s skeletons exhumed from a mass grave in Sijekovac, near Brod.
So far no one has been indicted for the crimes against the Serb population in Brod, despite the fact that the Hague Tribunal received as long ago as 2002 considerable material with strong evidence of the war crimes committed, along with the names of the commanders, executioners, and victims.

Ante Markovic's testimony

2008-08-11T04:05:00.002-04:00

Ante Markovic's testimony by Novi List
‘Milošević and Tuđman admitted they had agreed to divide Bosnia-Herzegovina’

‘Slobodan Milošević and Franjo Tuđman confirmed to me personally that at their meeting in Karađorđevo in March 1991 they agreed to divide Bosnia-Herzegovina between Serbia and Croatia’, declared Ante Marković on 23 October 2003 at the trial of Slobodan Milošević in The Hague, at which he was appearing as a witness for the prosecution.

Ante Marković, the last Yugoslav premier, stated: ‘I was informed about the subject of their discussion in Karađorđevo, at which Milošević and Tuđman agreed to divide Bosnia-Herzegovina between Serbia and Croatia, and to remove me because I was in their way.’ He said that he met afterwards with Slobodan Milošević, then president of Serbia, in Belgrade, and with the late Croatian president Franjo Tuđman in Zagreb, and that he told them openly that he knew about their accord. ‘They both confirmed that they had agreed on dividing Bosnia-Herzegovina. Milošević admitted this immediately, while Tuđman took more time’, said Ante Marković in reply to questioning by chief prosecutor Geoffrey Nice.

According to him, both the late Croatian president and the defendant Milošević believed that Bosnia-Herzegovina was an artificial creation and the Bosniaks an invented nation, since in Tuđman’s view they were ‘converted Catholics’ and in Milošević’s ‘converted Orthodox’. The two also believed that the division of Bosnia-Herzegovina would not cause a war, since the Serbs and the Croats together were in a majority; they envisaged an enclave for the Bosniaks. They expected to receive support from Europe, since the latter did not wish to have a Muslim state. Tuđman also told him that history would repeat itself in that Bosnia would again fall ‘with a whisper’, the witness said.

Marković affirmed that he warned both leaders that this would lead to war, deaths, refugees and the transformation of Bosnia into a Palestine; that blood would freely flow; and he told them that he himself would fight against it.

Marković stated that he told this to the Bosniak leader Alija Izetbegović, who gave him some secretly made tapes of conversations between Milošević and Radovan Karadžić, concerning the arming of the Bosnian Serbs by way of the JNA as part of the so-called RAM [framework] Plan. Marković laid this information before his government, but the Slovene admiral Stane Brovet insisted that the JNA had nothing to do with it, stated Marković.

Ante Marković, who was prime minister of Yugoslavia from March 1989 until his resignation in December 1991, said that this was the first time in the past twelve years that he had made public his views on these events.

In his subsequent testimony against the former president of FRY, Yugoslavia’s last premier Ante Marković said that during the 1990s Milošević was ‘obviously striving to create a Greater Serbia. He said one thing and did another. He said that he was fighting for Yugoslavia, while it was clear that he was fighting for a Greater Serbia, even though he never said so personally to me.’

Testifying about military activities in 1991, he described the attack on Slovenia of 26 June for which some hold him responsible. He insisted that he was not responsible for it, and that as prime minister he had no control over the JNA. The Slovenian president Milan Kučan informed him about the attack by telephone, while the Yugoslav minister of defence Veljko Kadijević told him: ‘Since we knew you wouldn’t agree, we didn’t bother to ask you.’

Marković also described his participation in the peace talks at The Hague in September 1991, during the time of the shelling of Dubrovnik. The witness stated that when he asked Milošević how he could shell a city like Dubrovnik, he got the reply that ‘no one is shelling Dubrovnik’; and when he turned to Tuđman, the latter replied: ‘you heard what Milošević said’. ‘Tuđman was not against the shelling of Dubrovnik and Vukovar, if this added to the argument for independence’, was Marković’s view. He described in the courtroom also the missile attack on the Ban’s Court [the Croatian president’s office] in October 1991, during which quite by chance he was not killed together with Tuđman and Stipe Mesić (who was then a member of the Yugoslav presidency).

The prosecutor asked whether their meeting had lasted long enough for information about it to be sent outside Croatia and for the planes to arrive. Marković replied in the affirmative, saying that: ‘it lasted four and a half hours, and they sent their fastest planes, most likely MIG-29s, which fired their missiles from the great height of 14-15 kilometres.’ Marković went on: ‘A missile hit the dining room, and if we had stayed a little longer at our lunch I should not be here to testify.’

In a brief cross-examination Milošević tried to prove that it was Marković who sent the JNA against Slovenia, quoting the minutes of a meeting at which he and Milan Kučan asserted this; but Marković denied it. Prior to his appearance in the courtroom, Marković was registered as protected witness C-62.

Amisi

2008-08-10T02:05:00.002-04:00

Među mnogobrojnim i različitim veroispovestima koje se praktikuju u modernoj Americi, hrišćansko-protestantska sekta Amiša predstavlja posebnu priču.
Amiši žive u tehnološki najnaprednijoj zemlji sveta ali u svom vlastitom vremenu.
I dan danas putuju na konjima ili u kočijama, odbijaju da koriste predmete na struju, u njihovim domovima nema telefona, kompjutera, niti sijalica.
Odeća im je jednostavna i isključivo u tamnim bojama.
Od oko 200.000 Amiša u svetu, 99 odsto živi u SAD.
Preostali su uglavnom u Kanadi, odmah preko granice.
Najpoznatija zajednica Amiša živi u okrugu Lankaster u Pensilvaniji.
To je mesto uvek puno turista koji dolaze da vide muškarce i dečake u crnim kaputima i žutim slamnatim šeširima, a devojke i žene u dugim haljinama i sa belim maramama.
Kada se ožene, Amiši puštaju bradu koju nikada više ne briju, čak ni ako žive 90 godina, što je zapravo česta pojava, jer vrlo naporno fizički rade i zdravo se hrane.
Zajednica Amiša je vrlo patrijarhalna.
Muškarci jedu pre nego se hrana posluži ženama.
Istorija Amiša seže u 17. vek kada je u Švajcarskoj nastala sekta koja se otcepila od anabaptista. Kasnije se proširila i na Nemačku.
Amiši su se odelili jer su smatrali da anabaptistička crkva nije dovoljno stroga, da njihovi vernici ne žive dovoljno čistim i skromnim životom.
Pošto su bili proganjani, 1693. su napustili Evropu i stigli u SAD.
I dok se Amerika industrijalizovala, Amiši su nastavili da žive od svoje zemlje verujući da Bog želi da oni žive na takav način.
Deca Amiša idu u posebne škole sa jednom učionicom, do 8. razreda, a poljoprivreda je i dalje okosnica amiškog života.
Amiši su veoma pobožni, poštuju biblijske zapovesti i ne koriste modernije izume, poput električne struje, ali koriste propan, kerozin, drvo, ugalj i prirodni gas.
Postati Amiš je stvar izbora. To nije obavezno, mada su retki pripadnici zajednice koji je napuštaju.
Neke tradicije Amiša se ipak menjaju. Na internet portalima je moguće naći da danas u okviru zajednice postoji grupa koju sami Amiši nazivaju „novi red” i koja recimo koristi automobil.
Mnoge vođe Amiša veruju da odvojenost od spoljnog sveta jača njihovo društvo. Uprkos tome što mnogi smatraju da je životni stil Amiša zaostao, amiško stanovništvo u okrugu Lankaster se skoro utrostručilo u poslednih pet decenija.
Amiši se drže van glavnih društvenih tokova.
Oni jesu u Americi, ali kao da nisu deo nje.
Oni plaćaju poreze jer su na to obavezni zakonom. Međutim, ne učestvuju na izborima, ne koriste zdravstvenu zaštitu, nemaju penzije, niti šalju svoju decu u državne škole.
Sve do ranih 80-ih, amiški pacifizam i staromodni način života mnogi su Amerikanci smatrali nedopustivim. Ipak, poslednjih godina situacija se menja.

110 godina za zlocin

2008-08-10T02:03:00.000-04:00

Američki vojni sud prošle noći izrekao je kaznu od 110 godina zatvora vojniku okrivljenom za učešće u silovanju i ubistvu 14-godišnje iračke devojčice i ubistvo njene porodice 2006. godine kod Bagdada.
Redov Džesi Spilman (23) okrivljen je za silovanje, zaveru za učešće u silovanju, za provalu u kuću sa namerom silovanja i za četiri ubistva.
Napad se desio u mestu Mahmudija, oko 32 kilometra južno od Bagdada.
Vojni tužilac nije rekao da je Spilman neposredno učestvovao u silovanju ili ubistvima, već da je ušao u kuću znajući šta ostali vojnici nameravaju, i da im je čuvao stražu.
Spilman je dobio najdužu kaznu od sve četvorice do sada okrivljenih vojnika.
On je jedan od pet vojnika koji su optuženi i osuđeni u slučaju silovanja i ubistva porodice u Mahmudiji, južno od Bagdada u martu 2006. godine.
Narednik Pol Kortez i vojnik Džejms Barker priznali su krivicu i osuđeni su na 90 i 100 godina zatvora.
Vođa cele ove „operacije” Stiven Grin otpušten je iz vojske zbog „poremećaja ličnosti” i čeka suđenje pred civilnim sudom. Njega verovatno očekuje smrtna kazna.
Kortez i Barker priznali su da su silovali 14-godišnju Abir Kasim al-Džanabijat, a na suđenju su rekli da je Grin ubio njene roditelje i mlađu sestru. Nakon toga Grin je silovao i ubio devojku, na čije su tijelo prosuli kerozin i zapalili ga u pokušaju da sakriju tragove zločina.

Aerodrom Nikola Tesla

2008-08-10T01:58:00.003-04:00

http://www.airport-belgrade.co.yu/code/navigate.php?Id=1
Mozete dobiti info na telefon:
+381 11 209 4444
+381 64 8485 402
SITA adresa: BEGOWXH

Odbrana Zvezdana Jovanovica

2008-08-10T01:54:00.002-04:00

U nastavku iznošenja završnih reči na suđenju za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, advokati optuženih Zvezdana Jovanovića i Aleksandra i Miloša Simovića ocenili su da nema dokaza da su njihovi branjenici izvršili dela za koja se terete.
Oni su policiju optužili za uklanjanje, podmetanje i kreiranje dokaza koji bi podržali navode optužnice, istovremeno ukazujući na propuste u obezbeđenju pokojnog premijera za koje su, prema njihovoj oceni, odgovorni najviši policijski funkcioneri. Jovanovićev branilac Nenad Vukasović svoju završnu reč bazirao je na tvrdnji da su Đinđića ubile strane sile, odnosno da je nalog da se ubije došao „spolja”.
„Premijer je smetao mnogima i u zemlji i inostranstvu, samo je pitanje kome više”, rekao je Vukasović i dodao da „onaj ko je pripremio i omogućio atentat na premijera 12. marta 2003. godine dolazi van granica ove zemlje”.
On je naglasio da je Đinđića ubilo NN lice, koje nije pripadnik „ni ”zemunskog klana„, ni Jedinice za specijalne operacije”. „Ako nađete jedan jedini dokaz kojim biste stavili pušku u ruke Zvezdanu Jovanoviću, presudite mu”, rekao je Vukasović.
On je naglasio da su Đinđića ubili moćnici izvana „...koji su ga i doveli na vlast”, napominjući da su optuženi „kolateralna šteta, jer neko mora biti osuđen”.
Vukasović je rekao da su dokazi i tragovi ubistva premijera namerno uništeni i da su na Đinđića ispaljena tri hica, podsećajući da niko od članova obezbeđenja, koji su na sudu tvrdili da su čuli tri pucnja, nije mogao da locira odakle je došao prvi pucanj.
„Suština trećeg metka je suština prvog metka jer ovde su bila dva snajperska gnezda”, rekao je Vukasović i dodao da je prvo snajpersko mesto bilo „strano”, tako da je moralo da bude sklonjeno da se o njemu ništa ne bi saznalo.
Branilac Miloša i Aleksandra Simovića advokat Želimir Čabrilo smatra da se tokom sudskog postupka nije došlo ni blizu istine o ubistvu premijera, ističući da to ubistvo nije imalo političku dimenziju.
Za svoju tvrdnju da ne vidi da je ubistvo Đinđića političko, Čabrilo je naveo da je posle ubistva premijera na to mesto došao Zoran Živković i da nije došlo do promene politike u zemlji, niti prema inostranstvu.

483 kg kokaina, 2007.

2008-08-10T01:46:00.003-04:00

Raspisana je poternica za Stanislavom Čočorovski-Poletan zbog sumnje da je organizovala transport 483 kilograma kokaina. MUP Srbije proverio je poslovanje firme „Makfut”, koja radi u Srbiji, a koja je označena kao vlasnik kontejnera u kojima je otkriveno 483 kilograma kokaina. Poletanova ima državljanstva Makedonije i Srbije.
Inače, Stanislava Poletan pominjana je u Srbiji 2003. godine tokom istrage o transferu fudbalera Obilića.
Kokain je zaplenjen na granici Makedonije, gde je stigao preko Kosova.
Crnogorska policija saopštila je da su kontejneri kojima je kokain stigao u luku Bar vlasništvo „Makfuta”.
Na adresi u beogradskom naselju Julino brdo, na kojoj je prijavljeno sedište firme, nalazi se stan porodice Poletan, bez naziva firme, sa blindiranim vratima.
Jedan od stanara zgrade u kojoj se nalazi preduzeće „Makfut” rekao je agenciji Beta da su u tom stanu tokom NATO bombardovanja 1999. godine povremeno boravili Željko Ražnatović Arkan i njegova supruga Svetlana.
Poletan je 28. decembra 2006. godine za 1.100 evra iznajmila vozača kamiona Aliju Azirovića iz Skoplja da prenese kante sa polikolorom od pristaništa u Baru do Soluna.
Prema informacijama iz makedonske policije, firma „Makfut” bila je organizator transporta kokaina koji su platili grčki državljani. Firma iz Venecuele, koja je poslala tovar, i grčka firma, koja je bila naručilac, jesu nepostojeće firme.
Krajnja destinacija kokaina bilo je tržište zapadne Evrope.
Firma „Makfut” poznata je po trgovini akciznom robom, alkoholom i cigaretama i preko te firme u vreme vladavine Slobodana Miloševića su bili snabdevani fri-šopovi na graničnim prelazima.

Republika Srpska

2008-07-31T05:14:00.002-04:00

Radovan Karadzic

2008-07-31T04:54:00.003-04:00

АПЕЛ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА ЗА ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ КАРАЏИЋ
Као духовник и пастир свих хришћанских душа које ми је Бог поверио на старање и бригу, дужан сам да упозорим моћне стране чиниоце, за које верујем да су такође хришћани, да се не може и не сме уцењивати, злостављати и кажњавати цела породица због оптужби једног њеног члана.
Реч је наравно о ужој породици др Радована Караџића, чија су жена Љиљана, кћи Соња и син Александар изложени дуготрајном узнемиравању, злостављању, незаконитом лишењу слободе, па и угрожавању саме егзистенције.
У духу нашег хришћанског милосрђа и човекољубља, којим нас је Бог обдарио, најусрдније молимо да се са тим насиљем над припадницима породице др Радована Караџића одмах престане.
29. јул 2005. године
Архиепископ пећки Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски
+ ПАВЛЕ (с.р.)
-------------------------------------------------
Agents posing as patients of Dr Dragan Dabic, Karadzic's alter ego, managed to secure a strand of the wanted war criminal's hair, establishing his identity through DNA analysis.
Serbia's intelligence agency, the BIA, has revealed it received a call several months ago with a tip: "You should look into this alternative medicine healer who lectures around Serbia. His voice sounds a lot like Karadzic's".
Despite the fact that, as Dr Dabic, Karadzic had adopted a new accent, the agents despatched to investigate returned and told their superiors: "We think it's him."
After finding Karadzic at an alternative health symposium held in late May, around 50 BIA officers - most of whom were not told the real identity of their target - kept him under constant surveillance.
"We were perplexed that he was so calm, never showing any nervousness before cameras," a Serbian agent told local media.
"During one of his trips, we had traffic police stop the car in which he was travelling, and they checked everyone's documents. We were surprised that he had original documents."
Two BIA agents then visited Karadzic, posing as a couple who were having fertility problems. The agents were able to obtain samples of the his flowing white hair, which were analysed to prove that Dr Dabic was actually the fugitive indicted war criminal.
The female agent apparently left the meeting impressed with Dr Dabic, reportedly claiming she felt a strange heat in her body as he put his hands over her body, but did not touch her.
Karadzic, who enjoys support among some Right-wing nationalist elements in Serbia who consider him a hero, was reportedly warned on the morning of his capture that agents were preparing to arrest him. Senior officials, fearing he may escape, gave the order to arrest the war crimes fugitive.
Karadzic led a simple life on the run, furnishing his small flat in New Belgrade with Ikea furniture, plus a few prized items such as a photograph of his father and an audio recording of his mother's funeral.
Dragan Karadzic, the fugitive's nephew, revealed he had rented "four or five flats" for his uncle, who moved regularly to avoid detection.
"I was his only support network during this period. I knew I was being followed by intelligence organizations, but I took great care to hide my tracks, changing four or five taxis very quickly to lose anyone who might be following me," he said.
They communicated only by SMS, using women's names and codes for when they felt surveillance was getting closer to the fugitive.
Karadzic is expected to be extradited to United Nations International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY) in The Hague to face war crimes charges.
----------------------------------------------------
Politika, Будо Нововић
[објављено: 28/07/2008]

Ни недељу дана после хапшења најтраженијег хашког оптуженика др Радована Караџића, лајковачки кројач Новица Тасић (51) не може да дође себи.
Чак је два пута робусног и господственог држања доктору Давиду, „узимао” меру за шивење панталона и одела. Са панталонама је био презадовољан док је кројење и шивење одела зауставило његово хапшење.
Новицу Тасића, власника кројачке радње „Немања”, који се са породицом пре скоро три деценије у Лајковац доселио из Гњилана, мука је натерала на овај потпуно непредвидиви сусрет и познанство.
После обиласка силних лекара и разноразних исцелитеља своју оболелу кћерку, по препоруци једне пријатељице,одвео је код доктора Давида Дабића, чија ординација се налазила у Улици 29. новембрау Београду. Речено му је да је доктор стигао из Америке, да је врстан стручњак и уз то биоенергичар.
– Сваки пут пре одвођења кћерке на третмане код доктора Давида, а било их је у последњих неколико месеци пет-шест, прецизно сам морао да најавим време доласка. Приликом првог сусрета објаснио сам му да сам мали занатлија и да нећу моћи све услуге на време да му платим. Смиреним и љубазним гласом одговорио ми је да новац није најважнија ствар у животу и да због тога не треба да се секирам.
Код доктора Давида третмани су трајали између сат и сат и по и почињали су са разговором а завршавали са преношењем биоенергије. То је чинио испружених руку, најчешће, у пределу главе. Једном је мени казао да седнем на столицу и принео ми руке у близину образа после чега сам одмах осетио неко пецкање и чудесну топлоту – прича Новица.
Након неколико долазака доктор је Новицу почео да ословљава са Ноле. У таквој непосредности и присности он се кројачу пожалио да има проблема са панталонама, да му оне које има нису комотне и да је принуђен да носи трегере. Новица је, вели, све то добро разумео очекујући да ће кроз такву услугу моћи да компензира део трошкова за третмане своје кћерке. Пошто је од доктора Давида узео мере својски се потрудио и сашио му панталоне за које је казао да су међу најбољима које је икада имао.Одмах потом пао је и договор око одела, али због хапшења све је остало на записаним мерама и предложеном моделу.
– Најпре сам био згранут а потом психички утучен када сам после хапшења доктора Давида Дабића, сазнао да је реч о Радовану Караџићу. Питао сам се да ли је то заиста тачно или можда све што чујем и видим ружан сан. Да сам и наслућивао ко је у питању, ако ништа, показао бих још више поштовања према том изузетно предусретљивом, пријатном и родитељски забринутом човеку за здравље мог детета којему је много помогао. Није на мени да ја сада износим било какав суд о Радовану Караџићу и његовом двојнику доктору Давиду, али оно што не могу никада заборавити јесте да је много помогао и задужио моју породицу – каже лајковачки кројач Новица Тасић.
На растанку Новица нам каже да запишемо и једну његову омиљену српску изреку за коју вели да ће је читаоци добро разумети.
Вадимо нотес а кројач диктира:
„Нов бунар копај, али у стари никад не пљуј”.

Poezija Radovana Karadzica

2008-07-31T04:41:00.002-04:00

Др. РАДОВАН КАРАЏИЋ - ПЕСМЕ

Свети Василије Острошки

Видиш ли своју руку у обраћеним
Њивама подно тебе
Поново израста мир и укочено
Узрева грожђе
Само се унесрећени гамижућ
Сећају твоје моћи
Вапи онемоћало шибље пут
Твога постојања
Оно је још увек у власти ветра
Оно још увек мирише
Прастарим мирисом

Уплашена слико застала на путу
Између земље и неба
Стено за небо свезана
Твој страх пориче плавет
Простора у глави
Све у висинама има потребу за Молитвом
Она је за добро овога биља
Против корења његова
Она је за лаган ветар са друге стране.

Вечно над понором
Као над могућношћу
Трајаће ова тужна стрепња
Речена као јасноћа
Што расте и надраста
Онесвешћену природу

Видиш ли своју узнесеност
У сунцу на твојој стени
Још увек цвеће понавља исту
Грешку
(овај грех овај инцест жуде ли спасење)
цвеће још увек не изговара
речи жалбе
оно од чега сте заједно дошли
јесте навикавање на корен
у земљи у небесима

СЛУЧАЈ ТРАВА

Је ли ти познат случај трава?
Траве се воле дубоко, ћутке.
Меке и нежне, крај наших глава,
И оне воле наше тренутке.

У нас верују, ни у шта више,
И на све лажи наших времена
Остају глуве.
Чекају кише.
Стрепе од малих сунчевих мена.

Не врече. Живе.
Ветар их љуља.
Милују твоје ноге босе.
Зато их волим.
Одсуство муља
Кошта их главе.
И њих косе.

Кад стигне косац, умиру лако.
Оне узврате мирисом: Ако!

НАДА

У рану зору, прије сунца,
На прозору се јави нада.

Најчешће голуб,
Да замијени мисао на тебе.

Па тако и буде.
Изиђе сунце,
И кроз решетке
Обасја исте ствари,
Почетак и крај исти,
Исту суштину између
Недопечених кора.

И нада, наравно, прхне.
Било је тешко
Њено крилато присуство.
Заклонила ми је и тебе и мене.

Оснажен, упирем погледе
У црне тренутке.

Shop

2008-07-16T16:46:00.001-04:00

Srpska tradicija ltd
Neighborhood: Albany Park
3615 W Lawrence Ave (between Central Park Ave & Monticello Ave)
Chicago, IL 60625
(773) 588-7372

Not living anymore

2008-07-16T02:18:00.001-04:00

THE WEST INDIAN SEAL (CARIBBEAN MONK SEAL)
This month scientists reported that the Caribbean monk seal has joined a long and growing list of species that carry the "extinct" label.
The seals were first sighted during Christopher Columbus' second voyage in 1494 and once numbered in excess of 250,000. But the docile creatures proved easy prey and were killed primarily for their blubber.
The last confirmed sighting was in 1952.
After several decades of searching, the National Oceanic and Atmospheric Administration finally confirmed the extinction. The seal joins millions of species that have come and gone over Earth’s 4.5 billion-year history – including the dinosaurs, which vanished about 65 million years ago.
THE DODO
The dodo is perhaps the best-known example of a species driven to extinction by human activity.
Their numbers dwindled quickly after the arrival of Portuguese and Dutch sailors to the Indian Ocean island of Mauritius in the 1500s.
Some of the flightless birds were hunted by humans, though competition with dogs, pigs and other animals introduced by settlers may have been the true cause of extinction.
The last recorded sighting of a live bird was in 1663.
Despite the bird's immortalization in the phrase "to go the way of the dodo," however, scientists have an imperfect image of its physique. A cache of dodo bones, reported found in 2005, should help scientists paint a better picture.
SABER-TOOTHED CAT
The saber-toothed cat was a fearsome predator of Ice Age giants on the grasslands of North and South America until about 10,000 years ago.
To eat, the cat used its powerful body to wrestle large prey such as bison and mammoths to the ground. Only then did the iconic sabers come into play with a relatively wimpy chomp at the throat, according to research reported in October 2007. The hunting strategy likely proved less effective once the large prey disappeared and meals were limited to the quicker gazelles and antelopes. When the lumbering mega-fauna vanished, so did the cat.
GIANT RODENT
About 8 million years ago, the 1,545-pound rodent roamed the swampy grasslands of Venezuela, scientists reported in September 2003.
The buffalo-sized creature, named Phoberomys pattersoni, had continuously growing teeth suited for gnawing on abrasive grasses in the brackish water. Its rear legs were much larger and more powerful than its smaller forelimbs – much like its modern-day relative, the guinea pig. Unlike small rodents, however, experts say this giant was probably too big to burrow and escape predators such as crocodiles, which may have contributed to its demise.
COUSIN TO ELEPHANTS AND MANATEES
Modern elephants are giant landlubbers, well-known for tromping across African savannahs and through Asian forests.
But scientists now know they are related to aquatic creatures such as manatees and dugongs. Where's the link?
Research focusing on the teeth enamel of an ancient elephant ancestor called a moeritherium, suggests that the creatures ate a diet of plants found in rivers and swamps about 37 million years ago.
Scientists speculate the 500- to 700-pound creature had a lifestyle similar to a hippo.
THEY DINED ON DINOSAURS
Not all mammals were afraid of the dinosaurs.
In 2005, Chinese scientists reported the discovery a 130 million-year-old, opossum-sized mammal with the remains of a young dinosaur in its belly.
Nearby, the scientists found a 3-foot long mammal that probably weighed more than 30 pounds, putting it in a class of its own as a formidable dinosaur predator. Why these early mammals went extinct remains a mystery.
GIANT SCORPION
There are big bugs, and then there are giant bugs.
The sea scorpion known as Jaekelopterus rhenaniae in this image was clearly the latter.
Based on the discovery of an 18-inch-long claw reported in 2007, scientists estimate the scorpion was 8 feet long. Good thing it lived some 360 million years ago.
The elevated levels of oxygen then may have allowed the extinct ancestor of modern scorpions – and perhaps all arachnids – to reach such mammoth size.
Experts believe these sea scorpions were eventually wiped out by big, toothy fish.

Kosovo je Srbija!

2008-07-16T01:51:00.001-04:00

Косово је Србија!
Kosovë është Serbisë!
Kosovo is Serbia!
Kosovo is Servië!
Kosovo ist Serbien!
Kosovo est Serbie!
Косово находится в Сербии!
Κόσοβο ειναι στην Σερβια!
Kosowo na zawsze serbskie!
קוסובו או סרביה

Serbs Dominate French Open - Los Angeles Times

2008-06-05T02:41:00.001-04:00

http://www.latimes.com/sports/custom/extras/la-spw-serbs2-2008jun02,0,7439166.story

EUROVISION

2008-05-22T02:40:00.008-04:00

2007 - winner, Marija Serifovic (Molitva)

http://www.youtube.com/watch?v=_HFxeZXt74E

2006 - 2nd place, Zeljko Joksimovic (Lane Moje)

http://www.youtube.com/watch?v=yiW2JpFLdcM

2008 - 23rd place, Jelena Tomasevic (Oro)

http://www.youtube.com/watch?v=daaRs6udkdo

2010 - 8th place , Milan Stankovic (Ovo je Balkan)

http://www.youtube.com/watch?v=4fquMjYQLs8&feature=related

20011 - ? , Danica Radojicic Nina (Caroban)

http://www.youtube.com/watch?v=QwH_BH48xdM&feature=related

Vanredni parlamentarni izbori u Srbiji, 11maj 2008

2008-05-12T17:40:00.003-04:00

Izvor: CESID
Raspodela mandata

Konačna procena rezultata izborana osnovu 85% uzorka

Upisano: 6749688
Glasalo: 4099372 - 60.7%
Nevažeći: 87534 - 2.1%
Važeći: 4001833 - 97.6%

1 Za evropsku Srbiju - Boris Tadić
1587630
38.7%
103
2 Liberalno-demokratska partija - Čedomir Jovanović
213657
5.2%
13
3 Demokratska Stranka Srbije-Nova Srbija-Vojislav Koštunica
463996
11.3%
30
4 Srpska radikalna stranka - dr Vojislav Šešelj
1194029
29.1%
77
5 Socijalistička partija Srbije-PUPS-Jedinstvena Srbija
321908
7.9
20
6 Bošnjačka lista za evropski Sandžak–dr Sulejman Ugljanin
34481
0.8%
2
7 Mađarska koalicija – Ištvan Pastor
71822
1.8%
4
8 Reformistička stranka - dr Aleksandar Višnjić
11932
0.3
0
9 Da se selo pita-Narodna seljačka stranka-M. Rističević
12837
0.3%
0
10 Pokret Snaga Srbije - Bogoljub Karić
23485
0.6%
0
11 Građanska inicijativa Goranaca GIG (Orhan Dragaš)
5127
0.1%
0
12 Ujedinjeni Vlasi Srbije - dr Predrag Balašević
6247
0.2%
0
13 Vojvođanska partija - mr Igor Kurjački
4230
0.1%
0
14 Romi za Roma - Miloš Paunković
5651
0.1%
0
15 Crnogorska partija - Nenad Stevović
2501
0.1%
0
16 Unija Roma Srbije - Dr Rajko Đurić
4767
0.1%
0
17 Koalicija Albanaca Preševske doline
18553
0.5%
1
18 Savez bačkih Bunjevaca - Mirko Bajić
1578
0.0%
0
19 Pokret Moja Srbija - Branislav Lečić
8816
0.2%
0
20 Narodni pokret za Srbiju - Milan Paroški
3381
0.1%
0
21 Patriotska stranka dijaspore - Zoran Milinković
2834
0.1%
0
22 Romska partija - Srđan Šajn
8470
0.2%
0
Izvor: Radio Smederevo
Prema podacima Gradske izborne komisije, na osnovu rezultata sa 78 biračkih mesta, na lokalnim izborima u Smederevu:
Srpska radikalna stranka - 10.899 glasova
lista Za evropsku Srbiju-Boris Tadić - 9.461
Pokret za Smederevo-dr Jasna Avramović - 7.976
Koalicija Za bolje Smederevo-SPO-SDS-Milan Lukić - 7.888
koalicija DSS-NS-Vojislav Koštunica - 7.111
koalicija okupljena oko SPS-a - 4.713 birača
LDP - 1.833
Što se parlamentarnih izbora tiče, Gradska izborna komisija saopštila je rezultate sa 77 biračkih mesta:
Lista Za evropsku Srbiju u Smederevu osvojila je 38, 36%
Srpska radikalna stranka - 32,01%
Koalicija DSS-NS-Vojislav Koštunica - 10,38% birača
koalicija okupljena oko SPS-a - 9, 02%
LDP osvojio je 5,16%,
dok su ostale liste daleko ispod cenzusa.
Na jučerašnjim izborima u Smederevu, pravo glasa imalo je su 97 o44 biraca.
Od ukupno 5747 osoba raseljenih sa KiM sa pravom glasa, na cetiri biracka mesta, u Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani i dva u Smederevu, glasalo je 2067 ili nesto manje od 36%upisanih biraca.

Vaskrsnja Poslanica 2008

2008-04-28T03:25:00.002-04:00

Косово и Метохија није само питање српске територије.
Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се с Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали с косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!”
Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас.
Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ, желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара... - каже се у Васкршњој посланици, коју су верницима и свештенству упутили патријарх Павле и сви архијереји СПЦ.
СПЦ је у Посланици позвала православне Србе да у потпуности испуне косовски завет:
„Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим.

Нека научници својим радовима бране Косово и Метохију!
Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији!
Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету!
Нека сваки ратар прву бразду посвети Косову и Метохији!
Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије!
Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију...

...Драга децо духовна, живимо у тешким временима глобализације, у временима гажења основних људских права - права човека на живот, права детета да буде рођено, права родитеља да своје дете васпита и води, права мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, права човека да буде човек!
Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота.
Таква цивилизација, све док је у супротности са васкрслим Христом и његовом благом науком, не може преживети.
Имајући то у виду, будимо мудри и опрезни када прилазимо нездравој трпези понуде овога света.
Изаберимо с ње само оно што је за Христа вредно и достојно нашег звања и достојанства. Све псеудоцивилизацијско, извитоперено и нехумано одбацимо, као што је Христос одбацио понуду кушача на Гори кушања: ако ми се поклониш, све ово што видиш биће твоје!”
Христос васкрсе!
Патријарх Павле са свим архијерејима СПЦ

Carla del Ponte

2008-04-28T03:23:00.000-04:00

Бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Ватикан да је одбио да помогне у потрази за хрватским генералом Антом Готовином и да јој је било ускраћено да се састане са папом Бенедиктом Шеснаестим уз образложење да „поглавар прима само председнике и министре”.
Понављајући оптужбе које је на рачун Свете столице изнела и 2005, Дел Понтеова у својој недавно објављеној књизи „Лов” описује сусрет у Ватикану, из јула те године, са секретаром Ватикана за међународне односе надбискупом Ђованијем Лајолом.
Пошто је добила информације „пријатељске стране обавештајне службе” да се Готовина крије у једном католичком манастиру у Хрватској, бивша тужитељка се састала у Ватикану са надбискупом Лајолом намеравајући да затражи помоћ у потрази за тим, једним од најзначајнијих хашких бегунаца.
„Желела сам да сазнам од монсињора Лајолоа шта црква може да учини у напорима за проналажење Готовине” оптуженог за злочине над Србима у Хрватској 1995, објашњава Карле дел Понте.
Лајоло јој је тада, како је навела, међутим казао да „Ватикан није држава”, због чега не може ништа да учини.
„То што ми сада говорите новост је за мене. Зар не говоримо увек о Ватикану као о држави?”, упитала је бивша тужитељка ватиканског званичника.
„Одувек сам мислила да Ватикан, иако мали, ужива суверенитет. Била сам убеђена да може самостално да доноси одлуке и мислим да и даље може то да чини, када жели”, објашњава. Затим је, како наводи, упитала Лајолу да ли би Ватикан био спреман да затражи од Хрватске бискупске конференције да посредује како би њени чланови престали да „изражавају подршку” Готовини.
„Монсињор ми је тада објаснио да папа нема ауторитет над конференцијом бискупа. Одговорила сам му да сам мислила да су хрватски бискупи потчињени папи и да ми се чини да је по том питању постојала нека врста шизме”, навела је бивша тужитељка и додала да је одговор министра спољних послова Ватикана био да „није тако”.
Дел Понтеова је на крају затражила да се састане с папом Бенедиктом Шеснаестим, на шта јој је Лајола „без оклевања” рекао да папа прима само председнике и министре.
Пошто му је указала да је прочитала у италијанској штампи да је папа непосредно пре тог сусрета примио шефа једне странке који није ни председник, ни министар, она је рекла: „Верујем да не би било непримерено да се папа састане с тужитељком Међународног трибунала за ратне злочине, чији је посао да брани људска права”.
Лајоло јој је узвратио, међутим, да „ако жели да види папу, може доћи у суботу на Трг светог Петра”.
„Желео је да каже да испред гомиле других људи, у групи одабраних да се рукују са папом Бенедиктом и пољубе његов прстен, и усред свих других верника, могу да затражим од папе да ми помогне да пронађем Готовину”, објаснила је бивша тужитељка и додала да се званичнику католичке цркве захвалила на понуди.
„Нисам дошла овде као верник, већ као тужилац. Имам сазнања да се наш бегунац крије у једном католичком манастиру. Знам да Ватикан има најбољу обавештајну службу на свету. Стога мислим да би за вас било лако да откријете да ли се он заиста налази у једном од хрватских манастира”, рекла је Дел Понте Лајоли, тражећи, како је навела, само дискретну истрагу којом би се утврдило да ли има монаха који помажу бегунцу оптуженом за ратне злочине.
Лајоло се затим, пошто је бацио на сто поклон који је понео за Дел Понтеову (ватиканске новчиће), поздравио с бившом тужитељком и њеним пратиоцем, швајцарским дипломатом Жан-Данијелом Рухом и напустио просторију.
„Када нас ниједан смртник није могао чути, Рух ми се примакао и шапнуо ми: ´Сада ће те екскомуницирати´”, пише Карла дел Понте у књизи „Лов” о својој посети Ватикану. (Бета)

NATO humor

2008-04-28T02:56:00.003-04:00

Isecak iz teksta Dejana Ajdacica 'Humor i NATO bombardovanje Srbije 1999.'
Бомбардовање најмоћнијих сила света једне мале и војнички слабе земље које се продужило више него што је било планирано изазвало је различите реакције, па и хуморне.
За разлику од хумора странаца, који је и људе и простор у Србији означавао типски, хумор у Србији носио је низ детаља и локалних обележја, који су носили конкретност и живост. То може показати писмо које је тобоже написала нека Београђанка својој пријатељици 2009. године из града који је још у сукобу са НАТО.
Београд 2009.
Драга моја,
надам се да си видела Subject па знаш која је година. Ми смо добро, преко дана је скоро нормално али ноћу ударају. Јуче смо прославили мали јубилеј: команду су погодили педесети пут. Опет је испало оно стакло изнад улазних врата. Тата је рекао да ће га још сад ставити, а следећи пут ћемо зазидати. Све је сада много лакше, када се само сетим 1999. док су они још имали ракете и авионе, онда је стварно грувало. Онда су прешли на гађање динамитом из авиона (како смо их само гађали праћкама) и коначно нас гађају копљима и секирама (врхунске израде).
Иначе воде имамо довољно, сваки пут кад пада киша скупљамо је у буренце.
Што се хране тиче, сада је пролеће па има нарциса.
Јуче смо ручали дивну супу од домаћег врапца, барени баштенски коров са мачјим филетима.
Пили смо дивно вино (неидентификованог порекла), а на крају смо се почастили са колачем од нарциса са мало блата (уместо чоколаде).
Милица и Тери су са задовољством полизали остатке (мада знаш да после Лекица мало шта остане).
Јутрос сам се шетао градом.
Ров Кнеза Михајла је пун људи, била су и нека догађања у Теразијској рупи.
Најгоре ми је што сам сваки пут мокар јер морам да препливам Саву.
Иначе у кратер на Славији су поставили неке киоске па сада много лепше изгледа.
Добро је да ноћу не требају светиљке јер све светли од оне треће атомске бомбе.
Штета што су ону четврту испустили у Француској, па ем што нема више Француске, ем би нама било ноћу још светлије.
Иначе сутра је исплата другог дела пензије за новембар 2004.
Мама рече да ће обе марке да да за храну.
Видела је дивне мачје полутке.
Иначе у школи ништа ново, много је лакше радити са одељењима од по 7-9 ученика. Изгледа да је радијација учинила своје, па су и ђаци бољи.
Олгица треба да иде са својим матурантима на екскурзију, вероватно ће ићи на Карабурму да гледају највећи кратер на Балкану.
Жао ми је што се побише Руси и Амери па смо ми некако пали у други план, а и ниво мора је нешто виши откако је Америка потонула.
Наши кумови су на време отишли, сада су на острву Браће Јерковић (једино што ратују са Вождовцем, хоће самосталност за своје острво са 213 становника).
Али ни ратови нису ко што су били, нема више крупног камења.
Свакодневно гледамо ТВ (имамо неки стари рам, па сваки дан неко други стане иза њега па као прави програм).
Као што видиш није тако страшно, пиши како је на вашем малом острву.

Хуморни ефекат произилази из тражења начина да се преживи. Издржљивост и потреба да се и најстрашније превазиђе чини тачку кристализовања хумора. Такав став не говори само да се мора, већ и да се може издржати упркос свему. У писму је очигледно и самоподсмевање могућности да се трпи осиромашење. И то не само своје. Жао ми је што смо ми у другом плану - алузија на негативну популарност коју је Југославија имала у време бомбардовања.
У време самог бомбардовања западни медији су били изненађени хуморним испољавањима отпора према НАТО агресији.
Било је то време у коме није било реалних показатеља да ће западна алијанса престати своје бомбардовање, па није било основа за оптимизам.
С друге стране, српски медији су народни менталитет који се исказивао кроз хумор тумачили као пркос који ће на крају крајева надвладати. Ипак, тадашња хуморна испољавања се не могу сводити на јединствени дух, као што се не могу ни изједначавати њихови носиоци.
Психолошки посматрано, народни хумор налазио се у широком распону од заслепљеног (инфантилног или сенилног) оптимизма, изазивачког вређања моћника, до стваралачког одговора којим се обезвређује надмоћ и проналази макар краткотрајно покриће за опстајавање у ведром подсмеху.
У обиљу текстова, симбола и порука које су настале током бомбардовања неке су биле раширене и познате, много пута вариране.
Неки од примера се наводе из књиге НАТО вени, види и иди : анти-НАТО протест март - април - мај 99.
Када је бомбардер прављен по технологији упијања радарских зрака оборен над селом Буђановци у Војводини, снимак срушеног авиона обишао је посредством телевизијског снимка свет, а у информативним емисијама српске телевизије истицано је како је противваздушна одбрана успела да обори понос авиотехнологије најмоћније војне силе света.
У обичном народу ова појава се одразила у низу парола, плаката, макета од којих су неке биле и релативно велике. Видео сам у Булевару Револуције један спачек на чијем је крову била напраљена црна макета 2-3 метра.
Када су војни стручњаци напустили поље на коме су били остаци авиона, сељаци са околних поља брзо су разграбили остатке срушеног авиона. У великом броју парола коришћено је алузија на невидљивост авиона. То својство које је обарањем оспорено било је извор низа парола које су ношене на плакатима, па чак и на беџевима који су се врло брзо појавили на улицама. Неке од њих су скаредне, а неке су, као Извините нисмо знали да је невидљив или Имате ли Ф-118 пронашле хуморни ефект у форми извињења или форми изазова. Навешћу још неке од слогана смишљених поводом невидљивог америчког бомбардера.
Хитно мењам преостале Ф-117 за разно, Шифра: упадљиво невидљиви;
Како је наша ПВО осетила невидљиви Ф-117а? Пилот се усрао од страха, па је смрдело;
Ми смо мали, ал' вама невидљиви фали;
Доказали смо да је Ф-117а невидљив. Никада га више нећете видети!
Поред порука које су биле исписиване на картонским плакатима, беџевима, на зидовима, мотив овог бомбардера нашао се и у песми Ја возим стелта 117-а Индексовог радио позоришта, у којој је са хуморном намером изабрана и латиноамеричка мелодија Кондор лети. У песми, пилот у првом лицу са амерички обојеним изговором, прича о обарању авиона и каже како га нико жив не би натерао да ратује да је знао да им још ради тај ПВО. Мотив обореног стелт бомбардера нашао се и на плакатима на енглеском, како би се порука медијски раширила и у земљама које су бомбардовале Србију:
Sorry, we didn`t know it was invisible!
Село покрај кога је авион срушен такође је привукло пажњу аутора парола:
Бесплатно уступам авионску карту Авиано-Буђановци у једном правцу ;
Нова линија ГСП-а Ф-117а: Нови Мексико-Буђановци ;
Не летите са AIR FRANCE у Дизниленд већ са OJDANIC TOURS у Буђановце ; Мењам полован, хаварисан Ф-117а за пет кока носиља, земљорадник из Буђановаца ;
Тако се парафразирају рекламе и огласи:
Како оборити Ф-117а? Лако - уз Синалко (реклама) ;
Пре него што полетите, невидљивог се сетите. (МИСЛИТЕ О ТОМЕ реклама за цигаре);
Продајем хаварисан авион Ф-117а (америчке производње) није у возном стању, врло повољно!!! ; Авио отпад - Буђановци ;
Ф-117а : 0 YУ ПВО : 2 Идемо даље.
Са нама је земља ближа - ПВО.
Ко високо лети пада у Буђановце.
Љету, љету авијони Аууу, беее... паде.
115, 116, 117.. пуј за мене!
Временска прогноза за Југославију - F14, F15, местимично F117...
Aлузија на брбљивог петла Софронија из цртаног филма: Не, не дечко тако се не праве аероплани!
Авионе сломићу ти крила да не летиш за дебила Била.
Биле јел ти све пада као авиони?
Мој је в и д љ и в али н е п а д а.
Начини хуморног односа према бомбардовању сведоче доиста представљају неоуобичајено сагледавање хладнокрвног разарања, па није нелогично што су се неки вицеви и подсмехнули лицемерју колатералне штете. Али они већ нису смешни, већ горки и страшни.

Jezik i druge teme...

2008-04-28T02:42:00.004-04:00

Људи који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави.
Људи који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.
Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

X X X

Sveti Simeon

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.

Реч се може изгубити као град, као земља, као душа.

А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста.

Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.

Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима.

Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји,чедо моје, болест која напада језик као зараза тело.

Памтим ја такве заразе и морије језика.

Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.

Два језика никада се помирити не могу.

Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт.

Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати.

Најпосле се чује само један језик.

Битка је завршена.

Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик.

После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ.

После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив.

Народ га не заборавља док постоји.

Туђи језик човек научи исто за годину дана.

Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи.

Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је товоља,билодатомора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје.

Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова.

За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове граде и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове.

Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника.

Дођу неприметно, не знаш кад и како.

Клањају ти се на сваком кораку.

И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси.

Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте.

Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну.

Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје.

Постају све бучнији и заглушнији.

Сада више не моле нити просе, него траже и отимају.

А ти остајеш на своме, али у туђој земљи.

Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску.

Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од бедема.

Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком.

Ако је језик остао недодирнут, не бој се.

Пошаљи уходе и трговце нека добро зађу по селима и градовима и нека слушају.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.

Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај.

То може штетити само једном нараштају, а не народу.

Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе.

Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају.

А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ уједно отачаство и једну државу.

X X X

Свети Кирил и Методије Равноапостолни

Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије.

Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик.

Потом се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.

Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).

Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре.

Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа.

После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину.

На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године.

Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима.

По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

European Champion and Recorder Suspended

2008-03-21T12:32:00.005-04:00

http://www.youtube.com/watch?v=TOlz04WjOY0

Plivač Milorad Čavić suspendovan je danas sa EP jer je na ceremoniji proglašenja nosio majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija”.

Čavić je pre dva dana osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, u disciplini 50 metara delfin, i drugi put u dva dana popravio rekord šampionata.

Disciplinska komisija Evropske plivačke federacije ocenila je da je Čavićev gest „čista politička akcija i povreda pravila”. „Disciplinska komisija LEN-a odlučila je da suspenduje Čavića sa daljeg takmičenja na Evropskom prvenstvu”.

Plivački savez Srbije biće kažnjen sa 7.000 evra.
Čavić je danas trebalo da se takmiči na 100 m slobodno i 100 m delfin.

Čavić je juče rekao da je samo želeo da pošalje „pozitivnu energiju državi koju predstavlja”.
Čavićev menadžer Petar Popovic je ocenio i da je odluka LEN-a da Čavića suspenduje zbog nošenja majice sa natpisom „Kosovo je Srbija” nerazumna i neočekivana. „Implicirano je da je Čavić slao nekakve političke poruke, ali moj stav je da se više LEN bavio politikom. Zaista me zanima kako bi se LEN poneo da je Čavić nosio majicu sa natpisom "Sloboda za Tibet"
”Čaviću je naneta nepravda, on nije nosio majicu sa haškim optuženicima, nije pozivao na nasilje ili kršenje međunarodnih konvencija„, rekla je ministarka za sport i omladinu Samardzic-Markovic. "Podsetiću da većina zemalja, kao ni Ujedinjene nacije, ni Međunarodni olimpijski komtitet, nisu priznale Kosovo".
”G17 plus najoštrije osuđuje odluku disciplinske komisije Evropske plivačke federacije da kazni našeg plivača Milorada Čavića„. G17 plus smatra da takva odluka predstavlja kršenje ličnih sloboda i ljudskih prava, i da je time počinjena velika nepravda prema Čaviću.
”Svako ima pravo da izrazi svoje slobodno mišljenje i time pruži podršku svojoj državi. Suspenzija Čavića zbog nošenja majice sa natpisom u kome nema ničeg uvredljivog je skandalozna i predstavlja najgrublji oblik diskriminacije"
Srpski reprezentativac Milorad Čavić:

„LEN je odlučio da me suspenduje i kazni moju federaciju. Stvari nisu išle kako sam se nadao i žalim što neću biti u mogućnosti da uradim nešto veliko u trci na 100 metara delfin, pošto znam da bih to mogao. Vreme je da ovo ostavim iza sebe i okrenem se sledećem velikom takmičenju. Želim da se koncentrišem na Olimpijske igre i dam sve od sebe u završnim pripremama za Peking”, najavio je novi prvak Evrope i evropski rekorder na 50 metara delfin.

Čavić je suspendovan zbog majice „Kosovo je Srbija”, u kojoj se pojavio na stazi uoči trke, a potom i na pobedničkom postolju, kada je u sredu uveče primio zlatnu medalju i slušao srpsku himnu.
Disciplinski organ LEN konstatovao je u petak da takvo njegovo ponašanje predstavlja „čist politički potez” i „kršenje Kodeksa bezbednosti na takmičenjima u organizaciji LEN”. (Mondo)
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica ocenio je da je suspenzija srpskog plivača „poraz sporta” i „mizeran pokušaj da se i na sportskim takmičenjima legitimiše nasilje”.
„Cela zemlja je ponosna na pobedu Milorada Čavića, kojom je postavio novi evropski rekord. Kao najbolji u Evropi, Čavić je na svojoj majici prepisao najvažniju rečenicu iz Povelje UN, koja garantuje da je Kosovo Srbija. Zbog toga je ceo narod još više ponosan na veliku Čavićevu pobedu”, navodi se u izjavi Koštunice.
„Pozivam one razumne i odgovorne ljude u Evropskoj plivačkoj federaciji da omoguće Čaviću da se dalji takmiči, jer je on spreman da i dalje pobeđuje i obara evropske rekorde”, dodao je Koštunica.
Milorad Čavić je pobedio u disciplini 50 metara leptirovim stilom i postavio novi evropski rekord. (Beta)

Basketball

2008-03-20T13:46:00.000-04:00

19.Mart'08 Partizan-Panatenaikos 82:73

Bus salje oruzje Kosovu

2008-03-20T10:58:00.003-04:00

20.Mart'08
Председник Владе Србије Војислав Коштуница изјавио је да одлука Џорџа Буша да наоружава Косово представља „нови, дубоко погрешан корак САД после противправног признања једностране независности”.
„На Косову и Метохији већ има превише оружја и уместо што додатно наоружавају Албанце, било би преко потребно да се Америка врати поштовању међународног права и Повеље УН. Не треба за Косово ново оружје већ нови преговори. Јер, сасвим је сигурно да поновно успостављање међународног права на Балкану, а не слање оружја, представља једини пут који гарантује очување мира и стабилности у региону”.
Коштуница је казао да одлука о слању америчког наоружања само потврђује да се ради о опасном плану стварања прве НАТО државе на свету.
„Зато ова одлука америчког председника изазива највећу забринутост и може представљати само ново продубљивање проблема који су изазвани кршењем Резолуције 1244 и одобрењем Вашингтона да се у Приштини противправно прогласи једнострана независност”, оценио је премијер Србије.
Коштуница је поручио америчким властима да „морају знати да српски народ са огорчењем гледа и памти политику силе коју САД спроводе над Србијом”.
„Србија је слободна и поносна земља, и српски народ је слободан и поносан народ, и док год буде тако, а тако мора бити увек, Косово је Србија. Наша је дужност да се боримо и да се изборимо било данас или сутра за право и правду које припадају Србији”, нагласио је Коштуница.
„Сваки Србин зна да нам је досадашња борба за Косово обезбедила легитимно право да држава Србија заувек покрајину Косово и Метохија сматра својим саставним и неотуђивим делом. Ово нам право данас потврђује огроман број држава које су одбиле да признају самопроглашену НАТО државу”, подвукао је премијер Србије.
Бела кућа је саопштила да је председник САД Џорџ Буш одобрио испоруку оружја Косову као знак успостављања односа после признања независности Косова. У меморандуму Беле куће Буш наводи да Косово - пошто је стекло независност - може да добија одбрамбени материјал и услуге у складу с америчким прописима. (РТС)

AIM

2008-03-16T03:31:00.004-04:00

The groundbreaking ceremony for the new home of the American Institute of Mathematics in Morgan Hill, CA was held on Thursday, May 31, 2007.
AIM's "castle," modeled after the majestic Moorish Alhambra palace in Granada, Spain, plans to host the first of its focused research workshops in Fall, 2009.
The 167,000 sq.ft. facility will incorporate a large, open meeting area, seminar rooms, a dining hall, and accommodation for visitors to the Institute. In addition, it will house the AIM library comprising a comprehensive mathematical working library, AIM's unique reprint collection, as well as other special collections.
-------------
A new mathematical object was revealed during a lecture at the American Institute of Mathematics (AIM).
Two researchers from the University of Bristol exhibited the first example of a third degree transcendental L-function.
These L-functions encode deep underlying connections between many different areas of mathematics.
The news caused excitement at the AIM workshop attended by 25 of the world's leading analytic number theorists.
The work is a joint project between Ce Bian and his adviser, Andrew Booker.
During his lecture, Bian reported that it took approximately 10,000 hours of computer time to produce his initial results.
"This breakthrough opens a door to the study of higher degree L-functions," said Dennis Hejhal, Professor of Mathematics at the University of Minnesota and Uppsala University.
"It's a big advance" added Harold Stark of the University of California, San Diego, who, 30 years ago was the first to accurately calculate second degree transcendental L-functions.
There are two types of L-functions: algebraic and transcendental, and these are classified according to their degree.
The Riemann zeta-function is the grand-daddy of all L-functions.
It holds the secret to how the prime numbers are distributed, and is a first degree algebraic L-function.
The Riemann Hypothesis, announced in 1859 and today the most important of all unsolved math problems, is an example of something that should be true for EVERY L-function.
Rubinstein, along with William Stein of the University of Washington, will direct a new initiative to systematically chart L-functions; this project has been recommended for funding by the National Science Foundation.
"It's a big step toward our understanding the 'world of L,' which is where most of the secrets of number theory are kept." said Brian Conrey, Director of AIM.
Dorian Goldfeld, Professor of Mathematics at Columbia University summarized the excitement, saying "This discovery is analogous to finding planets in remote solar systems. We know they are out there, but the problem is to detect them and determine what they look like. It gives us a glimpse of new worlds."

Skole od nacionalnog znacaja

2008-03-13T00:24:00.003-04:00

10.Maj, 2007
Влада Републике Србије је на данашњој седници, на предлог министра просвете и спорта Слободана Вуксановића, донела одлуку о проглашењу три гиманзије за школе од посебног националног значаја.
1. II београдска гимназија – Филолошка гимназија у Београду
2. Математичка гимназија у Београду
3. Карловачка гимназија у Сремским Карловцима
Реч је о школама са изузетно дугом традицијом и великим успесима њихових ученика у земљи и иностранству.

II београдска гимназија – Филолошка гимназија у Београду основана је указом кнеза Милана Обреновића 1870. године под називом Друга београдска полу гимназија.

Карловачка гимназија основана је 1792. године повељом аустријског цара Леополда II.

Математичка гимназија је основана 1966. године и само у последњих годину дана њени ученици су освојили 22 медаље на међународним такмичењима и 200 награда на републичким такмичењима

Ilegalno naoruzavanje Hrvatske

2008-03-13T00:21:00.001-04:00

Austrijske vlasti uhapsile su u Beču, na osnovu međunarodne poternice, bivšeg zamenika ministra odbrane Hrvatske generala Vladimira Zagorca.
Zagorec se optužuje da je za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije preko žiro-računa u inostranstvu, od kojih samo u Austriji navodno 77, prebacio 360 miliona dolara za tajne nabavke naoružanja za hrvatsku vojsku.
On je za vreme rata u Hrvatskoj bio zadužen za nabavku naoružanja.
Tada je na snazi bio embargo Ujedinjenih nacija za izvoz naoružanja u zemlje bivše Jugoslavije, zbog čega su poslovi morali da budu obavljani ilegalnim kanalima.
Kao jedan od najbližih saradnika tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, on je nekontrolisano raspolagao milionskim iznosima.
Hrvatske vlasti bivšem generalu prebacuju da je proneverio više miliona evra. Hrvatski sud uputio je Zagorcu poziv za suđenje, koji on nije prihvatio.
Bivši general se pre sedam godina nastanio u Beču. (RTS, 2007.)

Hram boginje Kibele na obali Crnog mora

2008-03-13T00:07:00.002-04:00

22.Maj, 2007
Hram frigijske boginje Kibele, za koju se verovalo da je „majka zemlje” koja vlada celom prirodom, otkriven je u Bugarskoj na obali Crnog mora kod Balčika.
Kibelu su poštovali u Maloj Aziji, Grčkoj i celom Rimskom carstvu.
Kibelu su prikazivali s nazubljenom krunom, koja je atribut azijskih boginja majki, kako vozi kola koja vuku lavovi.
Procenjeno je da je hram star oko 2.000 godina, a očuvan je u prvobitnom obliku.
Arheolozi su otkrili mnoštvo natpisa i arhitektonskih ukrasa, kao i novčiće iz te epohe. Najvrednije u arheološkom pronalasku jesu dve statue boginje Kibele, od kojih je jedna dobro očuvana, a predstavlja figuru koja sedi na tronu sa svetom životinjom lavom u rukama. (RTS)

U obracunu sa policijom poginuo Milosevicev vozac

2008-03-13T00:04:00.002-04:00

01.Maj, 2007
Slobodan Luković, penzioner iz Beograda, nekadašnji vozač predsednika Slobodana Miloševića, sinoć je u Banji Vrujci ranio nevenčanu suprugu Dobriju Nikolić i ubio njenog brata Dušana.
Luković, koji pet sati nije hteo da se preda, pucao je na specijalce, na šta su oni uzvratili. Luković je ranjen u toj pucnjavi i prebačen u valjevsku bolnicu, gde je preminuo, saopštio je MUP Srbije.
Luković nije dozvolio policajcima da priđu i rekao im je da je pucao na svoju nevenčanu ženu Dobriju N. i da je ubio njenog brata Dušana Nikolića, čije je telo ležalo s bočne strane kuće.
„Posle pregovora, Luković je iz kuće pustio povređenu Dobriju N, njenu majku i stanarku sa šetomesečnom bebom, tražeći da dovedu njegovog sina i govoreći da nema nameru da se živ preda”, navedeno je u saopštenju.
Dok su trajali razgovori sa Lukovićem, on je zapucao u pravcu pripadnika specijalnih jedinica, koji su odgovorili na napad i ranili ga, naveo je MUP i dodao da je „po prijemu u Urgentni centar Valjevo Luković preminuo”. (RTS)

Slucaj 'Tuzlanska kolona'

2008-03-12T23:56:00.003-04:00

12.Maj, 2007
Portparol Tužilaštva za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić potvrdio je da je po međunarodnoj poternici uhapšen Ilija Jurišić, osumnjičen da je učestvovao u zločinu u Tuzli 1992. godine.
„Prema našim saznanjima, uhapšen je ovde kad je pokušao da preko Srbije otputuje za Keln. Ovde je bio u tranzitu”, rekao je Vekarić.
Slučaj „Tuzlanska kolona” objedinjuje dva događaja:
napad iz zasede na vojnike bivše JNA koji su se razoružani povlačili iz tuzlanske kasarne i
napad na obližnje mesto Banovići i zarobljavanje i zlostavljanje više od 800 srpskih civila, koji su se odigrali gotovo istovremeno.
Protiv tadašnjih gradskih funkcionera, među kojima je i Jurišić, još 1995. godine podnesene su krivične prijave.

Granatama na Visoke Decane

2008-03-12T23:50:00.002-04:00

30.Mart, 2007
Blizu manastira Visoki Dečani jutros je odjeknula snažna eksplozija.
Eksplozija je odjeknula u 1.10, u neposrednoj blizini manastira, a monasi, koje je eksplozija probudila, rekli su da je reč o granati koja je verovatno ispaljena sa brda iznad manastira.
Monasi su rekli da se prvo čuo tihi prasak, potom zvižduk od oko dve sekunde, a zatim jaka detonacija u neposrednoj blizini manastira.
Pripadnici italijanskog kontingenta Kfora koji obezbeđuju manastir i u blizini manastira imaju vojnu bazu odmah su reagovali i krenuli u potragu za napadačima, prenela je Info-služba. Iguman manastira, episkop Teodosije rekao je da je reč o granatiranju manastira i to najverovatnije u cilju zastrašivanja i slanja preteće poruke monasima.
Episkop Teodosije naglasio je da je bacanje granate iz ručnog bacača na manastir Visoki Dečani teroristički akt i da je jasno da su meta napadača bili crkva ili stambeni objekti. On je podsetio da su od 1999. godine 23 granate pale na okolinu manastira, ali da je poslednja, koja je eksplodirala u petak, bila najbliža crkvi - na svega dvadeset metara udaljenosti od nje.
Prema njegovom mišljenju, namera napadača bila je i obeshrabrivanje monaškog bratstva i zastrašivanje srpskog naroda koji se vraća u Metohiju. „Bratstvo je spokojno, ono se nije uplašilo jer sveti kralj Stefan Dečanski štiti i crkvu i nas od samog početka, u to verujemo i nismo nimalo obeshrabreni u nameri da ostanemo u našoj svetinji”.
Kosovska policija saopštila je da je na zid dvorišta manastira Visoki Dečani pala granata ispaljena iz ručnog bacača.
Neeksplodiranu granatu odneli su pripadnici Kfora, dok je policija pokupila ostale dokaze kako bi istražila slučaj.
KONTAKT GRUPA IZRAZILA PODRŠKU MONAŠKOM BRATSTVU
Predstavnici misija zemalja Kontakt grupe na Kosovu oštro su osudili granatiranje manastira Visoki Dečani, istakavši da je bezbednost srpske zajednice u Pokrajini „od najveće važnosti”. „Takvo nasilje protiv srpske zajednice ili Srpske pravoslavne crkve na Kosovu apsolutno je nedozvoljeno i nepodnošljivo”, istaknuto je u saopštenju kancelarija zemalja Kontakt grupe dostavljenom Tanjugu iz misije SAD u Prištini.

Vahabije

2008-03-12T06:47:00.002-04:00

Izraz 'vehabije' je zapravo turcizam od naziva vahabiti (arapski: vahabijun).
– Ovaj naziv se u islamskom svetu koristi za sledbenike i pobornike ideja arapskog verskog učitelja Muhameda ibn Abdel Vahaba iz osamnaestog veka, pripadnika uticajnog islamističkog pokreta u okviru sunitskog ogranka islama, koji zahteva povratak na temelje vere u skladu sa učenjima i načinom života u vreme božjeg poslanika Muhameda i “pobožnih predaka” iz prve tri generacije muslimana.
– Mohamed ibn Abdel Vahab, pripadnik arapskog plemena Bani Tamim, rođen je najverovatnije 1703. godine u području gde se danas nalazi Rijad, prestonica Saudijske Arabije. On je odbacio sva učenja koja su se pojavila tri veka posle Hidžre, ili prelaska Verovesnika Muhameda iz Meke u Medinu. U želji da veri vrati vitalnost, on je tvrdio da bi originalna učenja iz Kurana morala biti očišćena od uobičajenih novotarija, pogrešnih tumačenja, revizija i odstupanja taloženih u hiljadugodišnjoj muslimanskoj povesti.
Ipak, vahabiti tvrde da samo nastavljaju tradiciju i put “Salaf as Saliha” (pobožnih predaka)… što je bio cilj koji su nekoliko vekova pre njih u Siriji zagovarali i Ibn Tajimija sa svojim učenicima Ibn al Kajimom i Ibn al Katirom. Njihova dela su bila malo poznata u islamskom svetu sve dok Mohamed ibn Abdel Vahab nije počeo da ih propoveda i širi po Arabijskom poluostrvu. Inače, po izrazu “Salaf as Saliha”, zagovornici vraćanja na izvorni islam nazivaju se i salafiti.
U prvim decenijama postojanja, krajem 18. veka, vahabizam se ispoljava kao specifičan oslobodilački pokret, kada na celom Arabijskom poluostrvu počinje borba protiv turske vlasti. Pod vođstvom porodice Saud, vahabiti su se borili za versku, a time i za nacionalnu emancipaciju Arapa od vekovne turske dominacije. Poraženi su: 1818. godine, kada je u Carigrad stigla Karađorđeva odrubljena glava iz Srbije, smaknut je i vahabitski emir Abdalah ibn Saud sa više svojih sledbenika.
– S obzirom na to da je prema izvornim islamskim učenjima odnos čoveka prema bogu individualizovan i direktan, bez posredovanja sveštenstva i crkve, po vahabitima molitve moraju biti upućene isključivo bogu. Upravo zato su suniti i šiiti za njih jeretici, jer u svojim molitvama spominju i ljudska bića. Oni se protive čak i spominjanju proroka Muhameda u molitvama i obeležavanju njegovog rođendana, mavlida, tvrdeći da je i božji poslanik bio samo čovek smrtnik.
Inače, vahabiti najstrože zabranjuju slike i fotografije bilo kojeg živog bića koje ima dušu, muziku, igru, televiziju, radio, bioskop, pozorište, alkohol, pušenje, kocku… kao i mnoge druge stvari, pa čak i korišćenje tradicionalnih brojanica ili nošenje svile i zlatnog nakita. Zabranjuju glasan smeh, naricanje, i sve jake emocije. Protive se obeležavanju grobova na bilo koji način, posebno postavljanjem spomenika, i podizanju minareta na džamijama. Zabranjuju nošenje amajlija, odnosno verovanje u njihovu isceliteljsku moć. Isto tako zabranjuju magiju, delovanje vračeva i vračara… jer je praznoverje poistovećeno sa bogohuljenjem.
Pridaju veliki značaj običajima i ritualima, i to ne samo u molitvama i drugim obavezama muslimana već i u svakodnevnom životu. Na primer: trebalo bi uvek jesti sa tri prsta, vodu treba piti u četiri gutljaja, i to desnom rukom i sedeći. Većina njih ne brijaju brade i nose tradicionalnu odeću, zbog čega su vahabite i pripadnike sličnih islamističkih grupa u južnoj Aziji nazvali Ahl ul Hadis, ili ljudi tradicije. Ali, negde ih nazivaju i Fatna an Nedždija, ili – nevolja iz Nedžda.

– U studiji Brusa Lorensa “Razotkrivanje mita – islam iza nasilja”, navodi se stav jednog šeika iz kurdskog islamističkog pokreta Ansar al Islam, koji je rekao da “tako nešto kao što je vahabizam ne postoji, već postoji samo istinski islam”. I mnogi Saudijci imaju slično mišljenje. Jer, vahabiti, odnosno salafiti, pripadaju isključivo sunitskom ogranku islama: oni predstavljaju reakciju na širenje i uticaj sufijskih i šiitskih učenja, koji su za vahabite bili i ostali jeres prvog reda.
– Veza vahabita i porodice Saud traje duže od dva i po veka i moglo bi se reći da je neraskidiva. Njene temelje su postavili sam šeik Mohamed ibn Abdel Vahab i rodonačelnik saudijske dinastije Muhamad ibn Saud, emir (princ) iz Derije, u pustinjskoj oblasti Nedžd, središnjem delu Arabijskog poluostrva. Porodica Saud je pripadala velikom arapskom plemenu Bani Anajza, koje je bilo nastanjeno upravo u Nedždu, a verski i politički savez emira i šeika bio je potvrđen 1743. godine brakom sina Muhamada ibn Sauda i ćerke Mohameda ibn Abdel Vahaba, čiji će potomci posle postati gospodari gotovo čitavog Arabijskog poluostrva.
Sigurno je da vahabiti nikada ne bi imali širi značaj na islamskoj sceni da nije bilo takve podrške porodice Saud, ali ni porodica Saud verovatno nikad ne bi zavladala Arabijskim poluostrvom, niti bi stekla veći uticaj u arapskom i islamskom svetu, da iza nje nisu stajali istrajni i veri predani vahabitski propovednici-ratnici.
Uprkos takvoj podršci, Saudijska Arabija je osnovana tek 1932. godine?
– Početkom dvadesetog veka, kada je turska vlast u arapskom svetu bila značajno uzdrmana, uz ogromnu podršku fanatizovanih vahabitskih ratnika, porodica Saud je ponovo uspostavila vlast u oblasti Nedžda, a 1902. godine su uspeli da osvoje i mali pustinjski grad – Rijad, danas prestonicu – polako potiskujući moćniju rivalsku porodicu Al Rašid, koja će konačno biti poražena 1922. godine, kada je izgubila podršku Turske.
Ipak, porodica Saud nikada ne bi zavladala gotovo čitavim poluostrvom da nije bilo snažne političke, ali i vojne podrške zapadnih zemalja, pre svih Velike Britanije. Tokom Prvog rata zapadni saveznici su pomagali veliki arapski ustanak nastojeći da oslabe Tursku, koja je bila u savezu sa Nemačkom. Obećali su Arapima, koje je predvodio hašemitski šerif Meke Husein ibn Ali, stvaranje jedinstvene arapske države na čitavom prostoru Bliskog istoka, o čemu je u svojoj zanimljivoj autobiografiji pisao i britanski obaveštajac, potpukovnik Tomas Edvard Lorens, poznatiji kao Lorens od Arabije, učesnik i jedan od inspiratora Velikog arapskog ustanka. Ali, predomislili su se. Jer, takva država bi predstavljala vrlo ozbiljnu prepreku u uspostavljanju dominacije u tom delu sveta. To je bio razlog zbog čega su vahabiti iz Nedžda dobili snažniju podršku Britanije posle Prvog svetskog rata, dok je klan Hašemita (Bani Hašim), kome je pripadao i sam božji poslanik Muhamed, uslovno rečeno, ostao – kratkih rukava. Hašemitski emir Ali ibn Husein, sin vođe Velikog ustanka emira Huseina, morao je tada da se povuče iz Meke, a hašemitskoj dinastiji je danas, pošto su 1958. godine i u Iraku svrgnuti sa vlasti, ostao samo Jordan.
Britanci su direktno pomogli vahabitskom emiru Abdel Azizu ibn Saudu da postane kralj Hadžaza, oblasti u kojoj su Meka i Medina, 1926, i Nedžda 1927. godine. Velika Britanija je postala garant prevlasti dinastije Saud u tad uspostavljenom kraljevstvu Hadžez i Nedžd, koje je 1932. preimenovano u – Saudijska Arabija. Sa izuzetkom Lihtenštajna, to je jedina država na svetu u čijem je imenu označeno da pripada jednoj porodici.
– Da! I danas mnogi politički mislioci i verski učenjaci u islamskom svetu smatraju da se vahabiti nikad nisu oslobodili uticaja zapadnih sila i njihovih političkih usmeravanja.
Uostalom, posledice takve politike takozvanih globalnih faktora u regionu još se osećaju. To je jedno od najvećih žarišta nestabilnosti u savremenom svetu… zajedno sa Balkanom. Borba svetskih sila za “nasleđe” Osmanske ipmerije u ovim delovima sveta, na Bliskom istoku i na Balkanu, ne prestaje da opterećuje međunarodne odnose već dva stoleća.

Vanzemaljci u Nisu :)

2008-03-12T06:44:00.000-04:00

Slavica Milojković iz niškog sela Međurovo tvrdi da je u svom kukuruzištu pre nedelju dana videla vanzemaljca!
Žena tvrdi da ne bi svojim očima verovala da neobično biće nije videlo još troje meštana Međurova, prenosi „Kurir”. „
Bilo je rano jutro, tek je prošlo šest sati, bila sam u bašti da zalijem papriku.
Prišla sam njivi i ugledala čovekoliko biće koje je klečalo na kolenima i klanjalo se ka Suncu.
Ono što me je zaprepastilo je to što se uporedo s njegovim pokretima njihala i jedna stabljika kukuruza koja je bila u blizini”, kaže Milojkovićeva, priznajući da ni posle nedelju dana ne može da se oporavi od šoka.
Slavica kaže da je biće imalo sve karakteristike čoveka, osim što je blistalo neviđenim sjajem.
„Bilo je obučeno u nešto što je najsličnije hartiji za pakovanje poklona zlatnožute boje. Polako sam mu prišla i pitala ga šta radi ovde. Nije mi odgovorilo, niti se čuo bilo kakav drugi zvuk. Pitala sam ga da li je gluv kada mi ne odgovara. Kad sam shvatila da to ipak nisu čista posla, otrčala sam do jednog starca koji se nalazio u obližnjoj njivi. Pozvala sam ga da pođe sa mnom i otera tuđinca, ali je on to odbio, govoreći mi da se u mojoj bašti izgleda nešto zapalilo jer se vidi neobična svetlost”, priča Milojkovićeva.
Uplašena žena pomoć je zatražila od komšija Tomislava Živkovića i njegove supruge Vukosave, koji su odlučili da odu na njivu i provere šta se tamo dešava.
„Tomislav je poneo vilu, a ja motiku, jer smo se plašili da će nas napasti. Međutim, kad smo stigli na pola puta, videli smo da to biće počinje da se smanjuje, dok nije dostiglo veličinu i oblik nečega što bih najpribližnije opisala kao pticu koja je blistala mnoštvom boja. ´To´ se onda vinulo ka nebu, da bi se pred našim očima ponovo transformisalo u čoveka koji je ´jahao´ na nečemu nalik motociklu i nestalo put neba”, priča Slavica Milojković.
„Supruga i ja smo krenuli sa Slavicom i na njivi videli nešto što ni danas ne znamo šta je. Gornji deo tela mu je bio zlatnožute boje, dok je preko pojasa imao nešto crno, što je ličilo na kecelju. Stvorenje je klečalo, pa se uspravljalo, i kad je to uradilo treći put, odletelo je ka nebu”, kaže Tomislav Živković.
Njegova supruga Vukosava priznaje da ju je tuđinac „isterao iz pameti” i da još ne može da se pribere od ovog neobičnog doživljaja. Meštani Međurova različito reaguju na doživljaj svojih komšija, ali se slažu u oceni da je reč o ozbiljnim ljudima koji tako nešto ne bi izmislili. Ipak, niko od njih nema objašnjenje zašto su vanzemaljci odlučili da se Srbima ukažu baš u Međurovu, s obzirom na to da je ovo moravsko selo poznato jedino po proizvodnji paprike, a ne veruju da bi vanzemaljci iz tog razloga pokazali interesovanje za njih.

Washington Times-Islamski teroristi na Balkanu

2008-03-12T06:41:00.000-04:00

Balkan je značajno uporište islamskih terorista, piše „Vašington tajms”, ukazujući na činjenicu da u muslimanskim zajednicama u Albaniji, na Kosovu, u BiH i Makedoniji postoji razvijena struktura za podršku terorističkim grupama, među kojima je i Al kaida.
Iako vlada u Tirani pruža podršku američkim naporima u borbi protiv islamskih terorista, izveštaj iz 2005. godine ukazuje na to da je Albanija tokom devedesetih godina prošlog veka „pružala uporište” Al kaidi.
„Loša unutrašnja bezbednost, nedostatak kontrole granica i visok nivo kriminala stvorili su okruženje koje je plodno za terorističke aktivnosti. Određeni islamski ekstremisti koristili su Albaniju kao utočište i čak imaju albansko državljanstvo”, rekao je „Vašington tajmsu” stručnjak za terorizam Stiven Vorel.
List navodi da je i Bosna, koja takođe ima značajnu muslimansku zajednicu, u prošlosti pružala podršku Al kaidi i drugim terorističkim organizacijama.
Vašingtonski dnevnik dodaje da je „najveći deo islamskih ekstremista, koji su bosanskim muslimanima pomagali u borbi protiv pravoslavnih Srba, napustio region posle Dejtonskog sporazuma 1995. godine, ali da su neki ostali”.
„Procenjuje se da je više stotina stranih boraca ostalo u Bosni posle rata i dobilo bosansko državljanstvo. Neki operativci Al kaide navodno imaju kontakte sa članovima bosanske obaveštajne službe”, navode američki zvaničnici.
Evropske obaveštajne službe procenjuju da je u Bosni skriveno oko 750 bivših islamskih boraca koji pružaju pomoć teroristima.
List napominje i da vođa Al kaide Osama bin Laden često pominje Bosnu kao „važan primer za džihad” i da se u propagandnom materijalu islamista često mogu videti snimci borbi u Bosni. Američki zvaničnici navode i da su balkanski muslimani bili vrlo interesantni za regrutovanje u Al kaidu, jer se zbog svog fizičkog izgleda lakše mogu utopiti u okruženje u SAD i evropskim zemljama. (Tanjug)

Akcije

2008-03-12T06:37:00.001-04:00

Evropa je prestigla SAD u vrednosti akcija na svojim berzama, prvi put od Prvog svetskog rata, što je još jedan znak opadanja svetske dominacije američkog tržišta kapitala, navodi londonski „Financial Times”.
Evropske 24 berze, uključujući Rusiju i istok kontinenta, beleže rast kapitalizacije.
Poskupljenje evra u odnosu na dolar, rast istočnoevropskih tržišta kao što je Rusija i veće profitne stope doveli su do uklanjanja dugotrajnog jaza između Evrope i SAD.
Poslednji put kada su akcije u Evropi vredele više od onih u SAD verovatno je bilo pre Prvog svetskog rata.
Prosečna vrednost evropskih akcija porasla je za 160% od početka 2003. godine u dolarskoj vrednosti. U SAD rast je bio 70,5%.
U međuvremenu, evro je poskupeo za 26% u odnosu na dolar.

Interesting animals

2008-03-12T06:28:00.002-04:00

'Get out of my bed' - dog-cat
http://www.youtube.com/watch?v=MXYhn2Wwxhs
Dog 'eating' cat
http://www.youtube.com/watch?v=0IfysMYZ3aA
Cat-dog fight
http://www.youtube.com/watch?v=M4puLmxsO8o

Fluorescentni protein u albino zecu

2008-03-12T06:14:00.002-04:00

Brazilski umjetnik Eduardo Kac, u oplođeno jajašce albino zeca unosi zeleni fluorescentni protein, nakon čega se rađa transgenetski zec koji svijetli u mraku.
Zecovo je ime Alba.
Umjetnik koji u svoj životopis upisuje niz kontroverznih akcija na granici umjetnosti i znanosti predstavit će se izložbom “Rabbit Remiks”, nastalom na temelju projekta “GFP Bunny” koji je izazvao veliku medijsku pozornost diljem svijeta, budući da je riječ o eksperimentu sa živim zecom.
Nakon genetski mutiranih, hiperrealističnih bića australske umjetnice Patricie Piccinini, genetika se u umjetnosti komentirala na krajnje kontroverzan način.
Njegov će projekt biti, doduše, pokazan samo preko dokumentacije, no zasigurno će izazvati puno kontroverzi, što pokazuju već i naši sugovornici na temu.
Bioetičar Hrvoje Jurić projekt smatra vrhuncem cinizma suvremenog društva i ne podržava ga. - Inače imam razumijevanja za otkačene postupke umjetnika, no ove eksperimente smatram zloupotrebom tehnoznanstvenih dostignuća s kojima i općenito moramo biti vrlo oprezni i te eksperimente smatram radikalnim obezvrjeđenjem jednog živog bića.
Biolog Petar Mitrikeski smatra da ovaj umjetnički postupak nema smisla jer je napravljen samo zbog egzibicionizma i kao takav je besmislen i omalovažavajući za životinju. Jasmina Bavoljak projekt vidi stepenicom dalje nakon rada sa svinjama Damiena Hirsta i smatra da Kacov rad, među ostalim, postavlja pitanje imaju li životinje pravo na zaštitu ili se njima može manipulirati.
U priopćenju uz izložbu 44-godišnjeg umjetnika navodi se da su njegova djela kao spoj znanosti i umjetnosti poziv na društvenu odgovornost i upozoravaju na eventualnu opasnost kojoj smo izloženi zbog genetske modifikacije.
Umjetnik rođen u Rio de Janeiru inače je dobitnik brojnih međunarodnih nagrada, a danas predaje na Art Institute u Chicagu.
U svojim radovima često primjenjuje tehnička dostignuća poput teleportacije ili transgenetske mutacije.
U projektu “GFP Bunny” Kac je u suradnji s francuskim znanstvenicima dao unijeti zeleni fluorescentni protein pacifičke meduze u oplođeno jajašce albino zeca i tako potaknuo mnoga etička pitanja te izazvao međunarodnu kontroverzu može li se zec Alba uopće shvatiti kao umjetnost.
Po nekim teorijama, cijeli je postupak odglumljen i nije se zapravo dogodio, po drugima na sudu je dobio zabranu daljnjeg izvođenja sličnih projekata.
Projekt “GFP Bunny” prvi je put izveden 2000. godine, a zec Alba je uginuo prirodnom smrću.

US Senate/Congress

2008-03-12T05:53:00.001-04:00

US Congress house committee on house affairs
http://www.suc.org/projects/Information/house_CFA.html
US Senate committee on foreign relations http://www.suc.org/projects/Information/senate_CFR.html

US Resolution on Kosovo

2008-03-12T05:51:00.000-04:00

110th CONGRESS
1st Session
S. RES. 135
Expressing the sense of the Senate that the United States should support independence for Kosovo.
IN THE SENATE OF THE UNITED STATES
March 29, 2007
Mr. LIEBERMAN (for himself, Mr. BIDEN, Mr. MCCAIN, and Mr. SMITH) submitted the following resolution; which was referred to the Committee on Foreign Relations
RESOLUTION
Expressing the sense of the Senate that the United States should support independence for Kosovo.
Whereas the United States has enduring national interests in the peace and security of southeastern Europe, and in the greater integration of the region into the Euro-Atlantic community of democratic, well-governed states;
Whereas, in March 1999, the United States, along with other members of the North Atlantic Treaty Organisation (NATO), commenced military action aimed at ending Slobodan Milosevic's brutal campaign of ethnic cleansing against the people of Kosovo;
Whereas that military action resulted in the defeat of Serb forces and the creation of the United Nations Mission in Kosovo, an interim United Nations administration that governs Kosovo, and which ended, de facto, the sovereignty that was previously exercised by the Government of the Federal Republic of Yugoslavia over Kosovo;
Whereas the men and women of the Armed Forces of the United States have served bravely in Kosovo since 1999, and their presence and participation in the NATO-led Kosovo Force has been indispensable in protecting the people of Kosovo and stabilizing the region;
Whereas United Nations administration was never intended nor understood as a permanent solution to the political status of Kosovo;
Whereas, in light of NATO's military intervention in Kosovo and the United Nations trusteeship established in Kosovo pursuant to United Nations Security Council Resolution 1244 (1999), the international community has recognized the political circumstances in Kosovo as unique, and the settlement of Kosovo's status therefore does not establish a precedent for the resolution of other conflicts;
Whereas continuing uncertainty about the status of Kosovo is unacceptable to the overwhelming majority of the inhabitants of Kosovo, inhibits economic and political development in Kosovo, and contributes to instability and radicalism in both Kosovo and Serbia;
Whereas, in 2005, the United Nations Secretary-General appointed the former President of Finland, Martti Ahtisaari, as United Nations Special Envoy for Kosovo to develop a comprehensive settlement proposal to resolve the political status of Kosovo;
Whereas, in March 2007, after 14 months of intensive diplomacy, Special Envoy Ahtisaari submitted to the Security Council a comprehensive settlement proposal that would result in supervised independence for Kosovo, with robust protections for the rights of minorities; and
Whereas Special Envoy Ahtisaari has explored every reasonable avenue for compromise in the course of his diplomacy and has stated that further negotiations would be counterproductive: Now, therefore, be it
Resolved, That it is the sense of the Senate that--
(1) the United States should support the independence of Kosovo in accordance with its currently constituted borders, a resolution that represents the only just, sustainable solution for an economically viable and politically stable Kosovo;
(2) the United States should, in consultation and cooperation with its allies, vigorously and promptly pursue a United Nations Security Council resolution that endorses the recommendations of United Nations Special Envoy for Kosovo Martti Ahtisaari;
(3) in the absence of timely action by the United Nations Security Council, the United States should be prepared to act in conjunction with like-minded democracies to confer diplomatic recognition on, and establish full diplomatic relations with, Kosovo as an independent state, much as the United States worked in cooperation with like-minded democracies to protect the people of Kosovo in 1999;
(4) the United States should oppose any delay in the resolution of the political status of Kosovo as counterproductive, potentially dangerous, and likely to make the achievement of a lasting settlement more difficult;
(5) the United States should work together with the European Union as a full partner in supporting the political and economic development of an independent Kosovo;
(6) the United States should support the integration of Kosovo into international and Euro-Atlantic institutions, including its timely admission to the Partnership for Peace program of the North Atlantic Treaty Organisation (NATO), with the ultimate goal of full membership in NATO;
(7) the United States should reaffirm its commitment to southeastern Europe, including the continuation of the military mission in Kosovo to deter and disrupt any efforts by any party to destabilize the region through violence;
(8) the Government of Kosovo should exercise responsible leadership under supervised independence and thereby accelerate the transition to full independence, taking particular care to reassure, protect, and ensure the full political and economic rights of Serb and other minority communities in Kosovo;
(9) the Government of Kosovo should make every reasonable effort to develop a cooperative relationship with the Government of Serbia, in recognition of its legitimate interests in the safety of the Serb population in Kosovo and in the protection and preservation of the patrimonial sites of the Serbian Orthodox Church in Kosovo; and
(10) the Government of Serbia should exercise responsible leadership and seize the opportunity and the imperative presented by the independence of Kosovo to end the dark chapter of the 1990s and focus its energies toward achieving a prosperous and peaceful future through regional cooperation and integration into Euro-Atlantic institutions, including NATO and the European Union, and toward the establishment of open, constructive relations with the government of Kosovo.

Maternji Jezik

2008-03-12T05:33:00.004-04:00

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Реч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста.
Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.
Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.
Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји,чедо моје, болест која напада језик као зараза тело.
Памтим ја такве заразе и морије језика.
Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.
Два језика никада се помирити не могу.
Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт.
Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати.
Најпосле се чује само један језик.
Битка је завршена.
Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик.
После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ.
После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана.
Не заборавља га док је жив.
Народ га не заборавља док постоји.
Туђи језик човек научи исто за годину дана.
Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи.
Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је товоља,билодатомора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје.
Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова.
За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове граде и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове.
Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника.
Дођу неприметно, не знаш кад и како.
Клањају ти се на сваком кораку.
И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси.
Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте.
Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну.
Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје.
Постају све бучнији и заглушнији.
Сада више не моле нити просе, него траже и отимају.
А ти остајеш на своме, али у туђој земљи.
Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску.
Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је, чедо моје, тврђи од бедема.
Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком.
Ако је језик остао недодирнут, не бој се.
Пошаљи уходе и трговце нека добро зађу по селима и градовима и нека слушају.
Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.
Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај.
То може штетити само једном нараштају, а не народу.
Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе.
Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају.
А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ уједно отачаство и једну државу.
* * *
Свети Кирил и Методије Равноапостолни.
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије.
Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик.
По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.
Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).
Но, када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа.
После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину.
На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима.
По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

Pod dejstvom halucinogena?

2008-03-12T05:28:00.000-04:00

Мојсије је био под утицајем снажних халуциногена када је са планине Синај донео Десет заповести јеврејском народу, тврди један израелски психолог.
У провокативном чланку објављеном у листу „Тime and Mind”, Бени Шанон навео је да је узимање халуциногена било саставни део верских ритуала Израелићана из Друге књиге Мојсијеве у Библији, преносе светске агенције.
„Што се тиче Мојсија на Синајској гори, то је био или натприродан космички догађај у који не верујем, или легенда у коју такође не верујем, или најзад - што је веома вероватно - догађај у којем су учествовали Мојсије и Израелићани под дејством дрога”, рекао је Шанон државном израелском радију.
„Библија о томе каже да ´народ види звуке´, а то је веома класична појава, на пример у традицији Латинске Америке, где ´виде´ музику”, додао је израелски психолог, који ради као професор на одсеку за когнитивну психологију Универзитета у Јерусалиму.
Шанон је објаснио да две биљке које расту у Синајској пустињи садрже психоактивне молекуле који се налазе и у биљкама од којих се прави снажан амазонски халуциноген ајахуаска. (Танјуг)

Neka deca vole samocu

2008-03-12T05:27:00.001-04:00

Ако се дете игра само, можда му је такав карактер или му треба помоћ.
Извели сте свог малишана у парк, али он седи на клупи са вама и не прилази другим малишанима који се безбрижно пентрају по пењалицама, клацкају или љуљају. У песку сам прави куле и замкове и ни са ким не разговара. Сагиње главу и ћути. Исто се дешава на рођенданима. Ваш мали особењак вас држи за сукњу и не учествује у игри својих вршњака.
Сваком родитељу се срце цепа кад види да баш његово дете у школи другови не позивају на журке и славља. Али да ли то заиста значи да је дете несрећно? И шта можете да урадите уколико ваш малишан нема пријатеља? Пре него што вас обузме очај или било шта предузмете, морате знати да је такво понашање код мале деце сасвим нормално: нека деца су једноставно стидљива, нека су друштвена, нека агресивна, а нека усамљена.
Стидљивост је типична за јединце који највећи део времена проводе с одраслима. Чувају их баке и деке и не иду у колектив. А у колективу владају потпуно други закони. Зато им треба дати времена да их упознају. Склапање пријатељства једна је од најтежих лекција које свако дете мора да савлада и скоро је немогуће научити га тој вештини.
Наставници, међутим, ту могу да помогну. Неки ученици увек остају по страни у свим школским активностима, колико год се трудили да буду укључени. Сваки учитељ или професор је свестан тога и покушаће да помогне. Али наставник не може натерати малишане да се играју једни с другима за време одмора, али зато треба да организује активности које могу да се ураде само улагањем заједничких напора.
Бројни су разлози због којих деца постају усамљеници: прелазак у другу школу, породични проблеми код куће као што су развод или болест, или превише обавеза ван школе (страни језици, спорт, музичка школа...). Али нека деца су по природи индивидуалисти и усамљеници. То су често креативне личности којима не смета што су саме и воле да се играју у свом имагинарном свету.
Ипак, има и деце која предузимају очајничке кораке да придобију другаре и стекну пријатеље.
Сваком родитељу је стало да дете има много пријатеља, али се многи мире са ситуацијом јер схватају да је њихов мезимац одувек био такав. И нека деца признају да не желе увек да буду део гомиле и да их често не занима оно што њихови вршњаци раде.
Уколико је дете мало и стидљиво, можете му помоћи на тај начин што ћете му омогућити да што чешће буде у друштву вршњака. Водите га у парк, дозволите врчњацима из зграде или улице да дођу код вас да се играју. Немојте се мешати ако се споречкају, препустите вашем јединцу да сам решава спорове и сналази се како зна и уме. Јер у колективу он више није центар света као код куће. Научиће брзо и постепено ће бити све сигурнији у себе.

Italijanske zrtve

2008-03-09T04:40:00.001-04:00

feb'07
Poslednjih dana narušeni su odnosi Italije i Hrvatske, a spor je nastao zbog izjava o žrtvama u II svetskom ratu.
Šef diplomatije Italije Masimo Dalema otkazao je posetu jednog od visokih zvaničnika Hrvatskoj nakon razmene oštrih reči između Rima i Zagreba o italijanskim žrtvama na teritoriji SFRJ u II svetskom ratu.
Otkazana je poseta državnog podsekretara Vitorija Kraksija, a Dalema je pozvao na razgovor hrvatskog ambasadora u Rimu Tomislava Vidoševića.
Polemika dve zemlje izbila je u subotu, posle govora italijanskog predsednika Đorđa Napolitana povodom Dana sećanja na italijanske žrtve II svetskog rata na teritoriji SFRJ.
Napolitano je tom prilikom govorio o „krvničkom ludilu s užasnim obrisima etničkog čišćenja”.
Italijanski predsednik podsetio je na fojbe, prirodne jame koje postoje u nekim oblastima severoistočne Italije i u Istri, i rekao da su jugoslovenski partizani u njih bacili 15.000 stanovnika italijanske nacionalnosti.
Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić odgovorio je juče Napolitanu i kritikovao „izjave u kojima je nemoguće ne videti otvorene elemente rasizma” i „političke osvete”, objavila je italijanska agencija Ansa. (Beta)

Veliki Petak

2008-03-09T04:36:00.002-04:00

Veliki petak - dan stradanja i smrti Isusa Hrista i dan žalosti za sav hrišćanski svet.
Veliki petak je poslednji najznačajniji dan u nedelji Hristovih stradanja.
Isus Nazarećanin car judejski, kako je zapisano u jevanđeljima, umro je na krstu u „šesti čas dana” i tada su se zavese jerusalimskog hrama precepile na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala.
Zato u pravoslavnim hramovima, koji su zadržali istočni hrišćanski obred, na Veliki petak ne zvone zvona već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Na Veliki petak se ne služe liturgije već carski časovi sa čitanjem jevanđelja o događajima u Nedelji stradanja.
„Dođoh na svet da svedočim istinu. Svaki koji je od istine sluša moj glas”, zapisano je u Jevanđelju po Jovanu u kome Isus pred Pilatom objašnjava svoju misiju i svesnu žrtvu za spasenje ljudskog roda.
Večernjim bogosluženjima obeležava se vreme smrti i skidanja sa krsta tela Gospodnjeg kada se na posebno ukrašen sto ispred oltara koji predstavlja Hristov grob iznosi plaštanica.
Sveštenici iznose crvenu plaštanicu i tri puta uz zvuke klepala obilaze oko crkve, što simbolično predstavlja sahranu.
Plaštanica se potom polaže ispred oltara a vernici u tišini dolaze na celivanje sve do subote uveče, uoči Vaskrsa čije slavlje počinje u ponoć kada se u znak vaskršnje radosti oglašavaju i prva zvona.
Veliki petak je za sve hrišćane dan strogog posta, a prema pravoslavnom kanonu to je post na vodi. Mogi vernici u znak žalosti na taj dan uopšte ne jedu i ne piju do zalaska sunca.
U Srbiji je, pored posta, običaj da se na Veliki petak zaustave svi poslovi i u kući i u polju.
U nekim krajevima je običaj da se na Veliki petak farbaju jaja i to u crvenu boju koja je simbol nevino prolivene krvi Hristove.
Poštujući ovaj dan hrišćani izražavaju svoju veru da stradanje prethodi vaskrsenju i da bez stradanja i smrti nema vaskrsenja.

Manastir Kovilj

2008-03-09T04:30:00.003-04:00

Na njegovu izričitu želju da se tokom posete u Jugoslaviji susretne i sa jednom monaškom zajednicom, kardinal Karlo Maria Martini je u petak 15. februara, na praznik Sretenja, obišao manastir Kovilj.
Milanskog nadbiskupa, koga su u ovoj poseti pratili pomoćni milanski biskup msgr. Francesco Coccopalmerio, apostolski nuncij u SR Jugoslaviji msgr. Eugenio Sbarbaro, beogradski nadbiskup i metropolita msgr. Stanislav Hočevar i drugi članovi delegacije, u koviljskom manastiru dočekao je episkop jegarski gospodin Porfirije sa monasima.
Njegovo Preosveštenstvo je kardinala Martinija pozdravio sledećim rečima:
„Ovaj manastir je nastao na mestu na kojem su se izmirile ugarska i srpska vojska, a posrednik tog izmirenja bio je sv. Sava. Na mestu na kojem je mir postignut bila podignuta jedna crkva, iz koje se kasnije razvio ovaj manastir. Zato, pored toga što je mesto gde se sakupljaju monasi, ovaj manastir istovremeno je i simbol pomirenja i apel za mir svim ljudima. Simbol je mira, ali ne onog koji samo znači stanje bez ratovanja, nego istinskog mira. Ovaj manastir je znak i pokazatelj da se mir ne može postići na političkim poligonima nego da pre svega zavisi od našeg mira sa Bogom. Jer, ko ima taj mir, imaće i mir prema drugima. I zato se mi veoma radujemo što ste došli kod nas u ovu kuću mira, u kuću ljubavi, u kojoj se mi trudimo da skromno služimo. Naročito nas raduje što ste upravo Vi naš gost, kao milanski nadbiskup, naslednik na prestolu sv. Ambrozija čijim smo moštima i mi imali priliku da se poklonimo u Vašoj nadbiskupiji. Nas braću ovog manastira posebno raduje što ste Vi iz Milana jer smo sa hrišćanima Vaše zemlje povezani možda više nego sa hrišćanima drugih zemalja. Takođe smo više puta bili i u Torinu u manastiru Boze i sa kojim skoro svakodnevno komuniciramo. Zbog svega toga, veoma mnogo pozdravljamo Katoličku crkvu iz vaše zemlje.”
Noseći sa sobom pozdrav milanske Crkve i crkve Sv. Ambrozija, Njegova Eminencija kardinal Martini je izrazio duboku zahvalnost za gostoprimstvo i za vladikine reči i naglasio koliko je veliki značaj za njega što se nalazi na ovom mestu punom vere i punom istorije.
„Kako ste pomenuli, ovo je mesto mira i izmirenja među narodima. Potrebno nam je puno molitvi i zagovora svetog Save i drugih svetaca da bi se postigao mir ovde i u Svetoj Zemlji. Kada dolazim na ovakvo mesto naročito su mi na pameti molitve svetosti. To je zaista vredna tradicija koja obogaćuje i istočnu i zapadnu Crkvu. Pre nekoliko decenija sam bio na Gori Atos odakle su mi u sećanju ostale molitve i požrtvovanost manastirskog života. Drago mi je što čujem za manastir Boze. I mi smo jako povezani sa tim manastirom i mogu da kažem da su tri četvrtine njihovih monaha iz milanske nadbiskupije. Potpuno verujem u ono što ste i sami istakli da je najvažnije, a to je da treba da imamo mir u srcu i sa Bogom jer jedino tako oko sebe možemo širiti mir, a takođe duboko verujem i da ovaj manastir uvek širi mir u ovoj zemlji i onima koji ga posećuju. Preporučujem milansku Crkvu vašim molitvama.” Radosni što su se zajedno našli u ovom hramu mira, episkop jegarski i milanski nadbiskup razmenili su darove. Ikonu sv. Ambrozija, delo ruku jednog od braće manastira u Kovilju, poneće sa sobom u svoju crkvu kardinal Martini, a u spomen na ovu njegovu posetu, u koviljskom manastiru ostaće medalja sa motivom kako apostol Petar odgovara Isusu, da će „Na tvoju reč” još jednom baciti mreže za ribolov. Kardinal Martini je od domaćina primio još jedan poklon, rođendanski. Monasi manastira su nasledniku sv. Ambrozija otpevali tropar ovom velikom crkvenom ocu.
Pogledajte desnu stranu crkve Ruzica u Bg. Sa leve strane je Srpski vojnik a sa desne vitez Templar. Šta bi to trebalo da znaci?

Reciklaza mobilnih telefona

2008-03-09T04:28:00.000-04:00

90% starog materijala mobilnih telefona je obnovljivo.
Posebno štetne po životnu okolinu su baterije u mobilnim telefonima, čijim se bacanjem uništavaju vredni metali poput paladijuma i zlata, a oslobađaju se teški otrovi, poput litijuma i kadmijuma.

Oprostaj Sinise Mihajlovica

2008-03-09T04:22:00.002-04:00

„Legendarna levica” srpskog fudbala je u Novom Sadu na stadionu „Karađorđe” odigrala poslednju utakmicu u karijeri.
Siniša Mihajlović je, na oproštajnoj utakmici koja je igrana između Intera i „Mihinih prijatelja”, odigrao svoj poslednji meč na stadionu na kojem je i počeo svoju blistavu karijeru 1988. godine. Utakmica je završena rezultatom 6:5 za Inter, a dva gola za „crno-plave” postigli su i Mihajlovićevi sinovi Dušan i Miroslav.
Mihajlović je tokom fenomenalne karijere nastupao za Vojvodinu, Crvenu zvezdu, Romu, Sampdoriju, Lacio i Inter, u tom periodu osvojio je 16 trofeja, a jedan je od retkih koji je u poslednjoj sezoni kao igrač i prvoj kao trener osvojio titule.
Siniša je na teren ušao u 11. minutu, pošto je to broj koji je kroz karijeru najviše nosio na dresu. Miha je prvo poluvreme igrao za Inter, dok je u drugom delu nosio beli dres „Mihinih prijatelja”.
Sastavi:
Inter: Toldo, Kordoba, Samjuel, Materaci, Maksvel, Stanković, Figo, Solari, Ibrahimović, Adrijano, Manćini.
Sinišini prijatelji: Peruci, Pankaro, Tanjga, Vjerhovod, Šapurić, Đanini, Karbone, Stoičkov, Lombardo, Filipo Inzagi, Simone Inzagi. Igrali su još: Kouto, Šestić, Fjore, Mijatović, Montela, Vasilijević, Stojković, Binić, Saveljić, Jokanović, Sinjori, Karbone, Vorkapić, Divac...

Undesirables - Erased

2008-03-09T03:57:00.003-04:00

Slovenia Forcibly Removes Its Undesirables
A frequent Balkan news commentator and reporter Nicholas Wood (who probably can’t remember what he had for breakfast, but won’t forget to mention, in one way or the other, that Serbs are guilty for just about everything) will tell you the violent outbursts of racism exhibited in former Yugoslav republic of Slovenia are something rather new and unexpected.
In his latest article about the forceful expulsion of Roma families, threats, violence and even murder of Gypsies by the Slovenians who simply don’t want anyone with darker skin or non-Slovenian living among them, Nicholas’ shock and disbelief is almost palpable, from the title (Hounding of Gypsies Contradicts Slovenia’s Image) down:
Half a mile short of this picturesque village in central Slovenia, two brick houses and a cluster of sheds lie empty. A baby’s stroller sits abandoned outside, and chickens and geese race about, apparently unfed, all evidence of a rapid departure by the family that lived here until just over a week ago.
The Strojans, an extended family of 31 Gypsies, 14 of them children, fled the property on Oct. 28, after it was surrounded by a mob from Ambrus and nearby villages, threatening to kill them and demanding their eviction. While the police kept the crowd back, Slovenian government officials negotiated the family’s removal to a former army barracks about 30 miles away.
The scene is at odds with an image of Slovenia as the most advanced and wealthiest of the 10 Eastern European states that joined the European Union two years ago. Slovenia prides itself as being free of the ethnic tensions that dominate the rest of Yugoslavia, from which Slovenia broke free in 1991 after a 10-day conflict. Since then Gypsies, also known as Roma, have been the victims of sporadic assaults, including a grenade attack last year in which two women, a mother and her 21-year-old daughter, were killed.
While none of the Strojans were seriously hurt in the incident here, rights groups say the government’s role in the forced removal of the family makes it one of the most serious such incidents in Europe in a decade. And now other municipalities are calling for the removal of Gypsies.
“Gypsies Raus!”
The reporter also notes that the Gypsies from the Slovenian Ambrus village had to flee to the woods where they were hiding from the region’s angry mob. When they tried to go back home...
...“People were coming on foot through the woods, they were shouting, ‘Kill the Gypsies, kill the Gypsies!’ ” said Miha Strojan, Mr. Strojan’s brother. He said he remembered someone shouting, “We’ll string you up on a cross!” Photographs that Borut Peterlin, a local photographer, took of the crowd show both menace and boisterous spirits, with people laughing.
...[when Slovenian government officials informed the crowd Gypsies will be removed from their village] “They were singing the national anthem and other songs,” Mr. Peterlin said. “There were also shouts of, ‘Gypsies raus!’ ” he said, echoing a taunt used by the Nazi’s during the deportation of Jews and Gypsies during the Holocaust.
But none of this helps remove the cobwebs from Nicholas Wood’s eyes -- he’s still entranced with Slovenia’s alleged advancement and wealth, and enamored with the fact Slovenia was allowed to join the European Union (Fourth Reich) two years ago, as if that in itself has inoculated Slovenians from racism and has given them some kind of eternal perfect alibi no matter what.
Slovenian Racism Doesn’t Count
On top of everything, despite the fact that Serbia remains the only truly multi-cultural Balkan country with the greatest number of minorities, including Gypsies who have an equal status to all the citizens of Serbia and often seek shelter among Orthodox Serbs in regions where Muslim violence is rampant (like in occupied Kosovo and Metohija province), in a story that has absolutely no connection to Serbia or Serbs, neither Nicholas Wood, nor the Slovenian human rights activist Matjaz Hanzek have resisted the urge to point their fingers at Serbs:
According to Slovenia’s ombudsman for human rights, Matjaz Hanzek, the government and public reaction illustrate a deep-rooted prejudice that permeates Slovenian society. “They really don’t understand they are using discriminatory speech,” he said in an interview. “Our neighbors are watching this very closely. If this can happen here in the European Union, then nationalist groups in countries like Serbia and Croatia will know they can get away with the same.”
So, according to this fine reporter and Slovenian human rights activists, Slovenians simply don’t know what they are doing (forget the speech, look at the actions for a change) and they don’t understand the words coming out of their own mouths -- they are just stupid, ignorant or, at best, infantile; but, unlike Serbs, innocent in any case. Advanced, wealthy, fresh little Europeans, their only sin being that they are setting a bad example for their troglodyte neighbors, mainly backward Serbs, who will now use these fascist outbursts of their better-in-every-way Europeanized neighbors and start expelling Gypsies, Muslims, Jews, Croats, Romanians, Hungarians, Bulgarians, Montenegrins, Gorani, Armenians, Turks, Egyptians and every other of few dozens of minorities living with Serbs for generations. THAT’s the only problem here, see, since Slovenian racism really doesn’t exist -- it can’t, they’re the members of the European Union, and Clinton went there immediately after he bombed Serbia back into the stone age, to tell Slovenians what a good example they are for the rest of us, remember?
Despite the fact that impoverished Serbia hosts the greatest numbers of refugees from all the regions of former Yugoslavia, despite the fact that there was no retaliation and nobody was expelled from Serbia by the Serbs, not even during the wars when Croats ethnically cleansed up to 400,000 Krajina Serbs, when mujahedeen from all over the world were waging a jihad on Bosnian Serbs and rivers of refugees of all confessions and ethnicities were pouring into Serbia, nor when Serbia was bombed by the 19 wealthiest nations in the world on behalf of Albanian minority’s terrorist KLA and both Albanians and Kosovo Serbs were running into Serbia proper... despite all that, western mainstream reporters and Slovenians have the nerve to hold sermons to Serbs, suggesting that now, when they get to see how the Fourth Reich Slovenians are expelling their Gypsies, there is a real danger the Serbs will start doing the same.
Slovenia Prefers Administrative Genocide: The Erased

“We want Serbia to ...follow the path that Slovenia has chosen, where people reach across the old divides and find strength in their differences and their common humanity,” Bill Clinton on his post-bombardment visit to Slovenia. June 21, 1999.
In reality, Slovenians have given the entire world a score of despicable examples regarding the human rights and their violations on a mass scale, revealing that “Slovenia’s image” is nothing but a thin glaze of varnish covering deeply rooted rabid nationalism and racism. The latest Nazi flare-up and the expulsion of Gypsies is far from being the new and surprising ‘incident,’ rather it’s the continuation of the old story - much older then Slovenian state (read “Tito’s Flawed Legacy” by late Nora Beloff, Balkan expert par excellance and former chief political correspondent of the London Observer).
If Nicholas Wood and the likes ever decide to take their blindfolds off, they’ll have no difficulties learning about the so called ”soft genocide” or “administrative ethnic cleansing” Slovenian government undertook immediately after unilateral declaration of independence. While nothing similar has ever occurred in Serbia during its thousand years old statehood, this dastardly act by Slovenians (similar to the way Croatia treats its refugees), has ensured Slovenia’s ethnic purity and is better known as Izbrisani -- The Erased Citizens of Slovenia:
On February 26, 1992, the newly independent state of Slovenia deleted the names of some 30,000 residents from the nation’s civil registries. The targeted population, which came to be known as izbrisani (erased residents) were not of Slovenian ancestry, but were so-called ‘new minorities’ including ethnic Serbs, ethnic Croats and ethnic Bosnian Muslims, ethnic Albanian Kosovars and ethnic Roma which the government sought to force out of the country. (In contrast ‘old minorities’ include ethnic Italians and ethnic Hungarians, specifically mentioned in the December 1991 Constitution.)
Twelve years later the Slovenian Government has still not yet acted to fully redress this massive violation of human rights. Critics of this radical action by the Slovenian government have sometimes characterized the mass erasure as ‘soft genocide’ or ‘administrative genocide.’ A more appropriate term is probably ‘administrative ethnic cleansing’ or ‘civil death.’ By whatever description, redress for the mass ‘erasure’ is still badly needed. In other historical contexts this kind of radical action which in and of itself is a massive violation of human rights, has been a step toward more extreme actions including mass expulsion and even genocide. In the case of Slovenia, the izbrisani were targeted for elimination solely on account of the non-Slovene groups into which they were born. Furthermore, this ‘administrative ethnic cleansing’ on February 26, 1992 in Slovenia can be viewed as a contributing factor to the radicalization in former Yugoslavia which only a few months later saw violent ethnic cleansing in Bosnia and Herzegovina.
The policy of “mass erasure,” which could also be called mass denationalization, must especially be condemned because it was a partially successful policy, causing over one-third (12,000 out of 30,000) of the targeted population to leave Slovenia. When officials asked an izbrisani for his old Yugoslav passport the top right corner would be cut off, making the document useless and marking the bearer for further discrimination. The izbrisani (erased residents) were not forced out at gunpoint and their homes were not burned down as in Bosnia, nevertheless they lost their jobs, medical benefits and sometimes were deported for minor offenses. The multiple possible translations of the term “izbrisati” (erase, red pencil, rub out, score out, scratch out, delete, expunge, obliterate) shows the impact the policy might have on a person. In Slovenia, seven izbrisani committed suicide. Ultranationalist politicians characterized the izbrisani as war criminals, swindlers and undesirables.
The radical ‘mass erasure’ of February 26, 1992 took place eight months after Slovenia declared independence from Yugoslavia on June 25, 1991. The erasure occurred just days after Slovenian Athletes participated for the first time in Olympic competition at the XVI Winter Olympic in Albertville, France. Acceptance into the United Nations was still three months away (May 22, 1992). Notably, Slovenia was not at war at the time the ‘mass erasure’. The previous summer war with Yugoslavia had lasted only a few weeks ending a with European Union sponsored agreement calling for withdrawal of Yugoslav Federal troops from Slovenia and the demobilization of Slovenian troops. Furthermore the ‘mass erasure’ came after the completion of a new Constitution is which Slovenia committed itself to protect human rights and fundamental freedoms (Article 5, and Articles 61 to 63).
In other words, if Slovenian human rights activists are correct and Slovenians really don’t know what are they doing, the UN, EU, and everybody else who welcomed them into their elite clubs in spite of such an appalling evidence of pure racism in all segments of society, up to the highest, state level, should have known better. Clintons included.
Following the fate of Strojan family is a photographer Borut Peterlin, who took the picture of Strojan children above and was also cited in the article by Nicholas Wood. Borut is collecting links about the unfortunate Gypsy family from around the world, along with various commentary, like the one presented here.

Visiting the new, independent Slovenia, Peter Handke wrote:
Now... I arrived at the Hotel 'Zlatorog' ... at the valley's end, everything arranged for German speakers, and in the entrance the framed photos of Tito's visit had been removed not a pity really and replaced with those of Willy Brandt.... On state television almost nothing other than German and Austrian channel over and over again a foreign trade or economic delegation was having native folk songs sung to them. Then the Slovenian President would enter the scene. Wasn't he once a capable and proud functionary? But now he behaves like a waiter, almost like a lackey, who serves up his country to the foreigners who visit, as if he wanted to satisfy every wish of a German employer or customer: the Slovenians aren't this or that, but rather a 'hard working and willing Alpen people'. A Journey to the Rivers: Justice For Serbia
The first question that Handke heard a customer in the new supermarket ask, was: "Has The Bild (German newspaper) arrived?"

Likewise, the Independent State of Croatia II (NDH II), never bothered to curtail its rather embarrassing enthusiasm for the opportunity given by Germany, Vatican and the West in general to turn the clock back and revert to the ethnically clean German satellite. Quite the contrary. From the fateful 1991 when Tudjman's Croatia proudly unveiled the dusted off insignia from its fascist slice of heaven with the spontaneous burst into a collective Danke Deutschland song - the absolute worst, prime example of the kitsch, tastelessness and shameless sycophancy ever recorded in the history of humanity - till today, Croatia has been cheerfully sliding back in time, to the abominable 1940's.
The renowned Balkan expert, Diana Johnstone, wrote in September of 1999:
When I visited Croatia three years ago, the book most prominently displayed in the leading bookstores of the capital city Zagreb was a new edition of the notorious anti-Semitic classic, "The Protocols of the Elders of Zion". Next came the memoires of the World War II Croatian fascist Ustashe dictator Ante Pavelic, responsible for the organized genocide of Serbs, Jews and Romany (gypsies) that began in 1941, that is, even before the German Nazi "final solution".
However, if the Croatian fascists actually led, rather than followed, the German Nazis down the path of genocide, that doesn't mean they have forgotten their World War II benefactors. After all, it was thanks to Hitler's invasion of Yugoslavia that the "Independent State of Croatia" was set up in April 1941, with Bosnia-Herzegovina (whose population was mostly Serb at the time) as part of its territory. And the hit song of 1991, when Croatia once again declared its independence from Yugoslavia and began driving out Serbs, was "Danke Deutschland" in gratitude to Germany's strong diplomatic support for Zagreb's unnegotiated secession.
In the West, of course, one will quickly object that the Germany of today is not the Germany of 1941. True enough. But in Zagreb, with a longer historical view, they are so much the same that visiting Germans are sometimes embarrassed when Croats enthusiastically welcome them with a raised arm and a Nazi "Heil!" greeting.
So it should be no surprise that this year's best seller in Croatia is none other than a new edition of "Mein Kampf". This is not a critical edition, mind you, but a reverently faithful reproduction of the original text by that great European leader, benefactor of Croatian nationalism and leader of the Third Reich, Adolf Hitler.
The magazine "Globus" reported that "Mein Kampf" is selling like hotcakes in all segments of Croatian society. For those who want to read more, there is a new book entitled "The Protocols of Zion, the Jews and Adolf Hitler" by Mladen Schwartz, leader of the Croatian neo-Nazi party New Right, and "Talks with Hitler" by the Fuhrer's aide Herman Rauschning, as well as various other memoires celebrating the Ustashe state whose violent massacres of Serbs shocked the Italian fascist allies and even German diplomatic observers at the time. (Nazi Nostalgia In Croatia, by Diana Johnstone)
Of course, the fact that Pope John Paul II went to Croatia in October of 1998 to beatify Aloysius Stepinac who openly supported Nazi regime and Croatia's bloody pogroms by inviting clergy to help the Ustasha efforts in cleansing the country from 'Serbian schismatics', Jews and Gypsies in the name of "faith" has hardly helped Croats come to terms with their monstrous past. Neither does this sort of negative encouragement by Vatican promote civilized (or Christian) behavior which would finally allow, 15 years later, over a quarter of a million Serbs they purified the Independent State of Croatia II from, those who survived the "Operation Storm" and "Lightning", to return to their land in Krajina and rebuild their burnt, bulldozed and stolen homes. The same Pope who refused the invitation by Patriarch of the Serbian Orthodox Church, His Holiness Pavle, to hold a joint commemoration to almost a million victims of Croatia's Nazi madness in Jasenovac, on its 50 years anniversary in 1995, has rushed to beatify the one who gave blessings to the pogroms, in the name of Roman Catholic church. No wonder the clock is turning back to the time of the rule of the Beast.

Haradinaj

2008-03-09T03:36:00.004-04:00

Karla del Ponte upozorila je da će morati da povuče optužnicu protiv Ramuša Haradinaja, ako se ne pojave svedoci kojima se preti.
Nazivajući Haradinaja „gospodarom rata i gangsterom”, na početku suđenja bivšem komandantu OVK, glavna tužiteljka Haškog tribunala ukazala je da se tužilaštvo suočava sa problemom zastrašivanja svedoka, koji bi trebalo da se pojave na suđenju.
Na početku suđenja Ramušu Haradinaju i dvojici kooptuženih za zločine nad Srbima, Romima i Albancima na Kosovu, glavna tužiteljka Karla del Ponte rekla je pred Haškim tribunalom da su optuženi „gangsteri u uniformama” koji na „svojim rukama imaju krv” nevinih žrtava.
Ona je upozorila da se svedocima optužbe i dalje preti i da je prvi svedok među žrtvama dobio pretnje proteklog vikenda.
„Da je po optuženima, žrtve bi zauvek potonule u tihe vode Radonjićkog jezera ... ali ubijene žrtve nisu nestale, tela su otkrivena, a u nedeljama pred nama čućete njihove glasove... Priče onih koji su nestali, pošto su poslednji put viđeni u rukama OVK, čućete preko glasova njihovih rođaka”, naglasila je Del Ponteova.
Prema njenim rečima, u zločinima za koje su optuženi Haradinaj, Baljaj i Brahimaj „nema ništa plemenito, herojsko i patriotsko - to su krvava i brutalna ubistva”.
„Trojica optuženih bili su gangsteri u uniformama koji su imali kontrolu u tom području, što je bila smrtonosna kombinacija za civilne žrtve”, naznačila je Del Ponteova.
Del Ponteova je rezignirano upozorila: „Ako nemam svedoke koje ću dovesti u sudnicu, moja je obaveza da povučem ovu optužnicu”.
Haradinaj, bivši zapovednik OVK u okolini Dečana, optužen je zajedno sa potčinjenim Idrizom Baljajem i Ljahom Brahimajem za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.
U 37 tačaka optužnica im na teret stavlja višestruko ubistvo, progon, deportaciju, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, okrutno postupanje, mučenje, otmice, zlostavljanje i silovanje civila u okolini Dečana između aprila i septembra 1998.
Većina zločina počinjena je u improvizovanom zatočeničkom logoru Jablanica na Radonjićkom jezeru, koji je vodio Brahimaj, a činili su ih pripadnici „Crnih orlova” drugooptuženog Baljaja.
DETALJI OPTUŽNICE
U nastavku uvodne reči optužbe na suđenju Ramušu Haradinaju i kooptuženima za zločine u Metohiji, tužilac Dejvid Re je u Haškom tribunalu rekao da je Haradinaj imao apsolutnu kontrolu nad jedinicama OVK koje su napadale, otimale i ubijale srpske, romske i albanske civile u okolini Dečana 1998. godine.
Re je naglasio da su Haradinaj, tadašnji vođa OVK u tom području, i njemu potčinjeni Idriz Baljaj, zapovednik „specijalne jedinice Crni orlovi” i Ljah Brahimaj, koji je držao zatočenički logor u Jablanici kod Glođana, „počinili grozne zločine protiv čovečnosti i teško kršenje zakona i običaja rata”.
Po rečima tužioca, samo nekoliko stotina metara od rodne kuće i štaba Haradinaja u Glođanima, „Crni orlovi” - u čijoj je obuci Haradinaj učestvovao - streljali su zatočene civile iz logora.
Kod kanala koji vodi ka Radonjićkom jezeru, precizirao je Re, ubijeno je 48 civila, a pronađeno je 35 tela, dok se ostalih 13 smatra nestalim.
U Jablanici je mučeno 29 civila, a u okolini je 35 oteto.
Re je pomenuo da je postojanje i delovanje „Crnih orlova” u svojoj knjizi potvrdio i prvooptuženi Haradinaj, ali „nije naveo da su odvodili Srbe i one koji su odbijali da sarađuju na stratište kod jezera i streljali ih”.
„Sela u okolini su očišćena od svih koji nisu podržavali OVK, prvenstveno Srba i Roma. Do aprila 1998, svi su bili očišćeni... Od 123 srpske porodice koje su u području živele u januaru 1998, poslednja je otišla u maju... U kuću starog bračnog para došli su pripadnici OVK i rekli im da moraju da odu, jer je to albanska zemlja”, naglasio je Re.
Tužilac je podvukao da je Haradinaj imao „apsolutnu kontrolu u sprovođenju zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio da OVK ”uspostavi potpunu kontrolu nad operativnom zonom Dukađin„ putem ”protivpravnog uklanjanja srpskih civila s tog područja i nasilnog suzbijanja svakog stvarnog ili pretpostavljenog vida saradnje tamošnjih albanskih ili romskih civila sa Srbima„.
Haradinaj je juna 1998, nastavio je Re, naredio opštu mobilizaciju, nalažući ”mere za sprečavanje svih aktivnosti protiv našeg rata„.
”To naređenje ulazi u srž zajedničkog zločinačkog poduhvata, jer su mere koje Haradinaj naređuje izvan svakog zakona rata„, rekao je zastupnik optužbe.
Re je najavio da će o potpunoj kontroli Haradinaja nad OVK u okolini Dečana tokom suđenja svedočiti jedan od posmatrača EU koje je u avgustu 1998. Haradinaj zadržao i ispitivao.
O napadima OVK na Vojsku Jugoslavije i policiju od početka 1998, u korist optužbe će, među ostalima, svedočiti general VJ Božidar Delić koji je na suđenju Slobodanu Miloševiću bio svedok odbrane.
Tužilac Re citirao je i nalaze organizacije za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč da je OVK, uprkos upozorenjima, u kritično vreme otimala i ubijala civile u području Dečana. To će kao svedok optužbe potvrditi jedan visoki posmatrač HRV-a koji je 1998. bio na terenu.
Po najavama tužilaštva, šest preživelih ili rođaka žrtava tokom suđenja bi trebalo da budu zaštićeni svedoci.
Svedokinja pod šifrom S-04 svedočiće kako su Baljaj i njegovi ljudi iz porodične kuće u selu Rznić odveli njene dve sestre i majku koje više nije videla. Telo njene majke nađeno je u Radonjićkom jezeru, sestrino u selu Žebalj, dok telo druge sestre nikada nije nađeno.
Trebalo bi da svedoči i žena koju je, po optužnici, Baljaj silovao u avgustu 1998.
U 37 tačaka, optužnica na teret Haradinaju, Baljaju i Brahimaju stavlja višestruko ubistvo, progon, deportaciju, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, okrutno postupanje, mučenje, otmice, zlostavljanje i silovanje civila u okolini Dečana od aprila do septembra 1998. Među žrtvama navedenim u optužnici je 19 Albanaca, 18 Srba, 13 Roma, tri Crnogorca i jedan musliman. (B92, Beta)
*************
Ubijeno je najmanje 10 potencijalnih svedoka Haškog tribunala u postupku koji se vodi protiv Ramuša Haradinaja.
Ubijeni su Iljir Seljimaj, Bekim Mustafa, Avni Eljezaj, Tahir Zemaj, Sabahate Toljaj, Isuf Hakljaj, Sadik i Dželjadin Musaj i Sadik i Veljselj Murići.
Pomenuti su bili potencijalni svedoci optužbe protiv Haradinaja.
Saznanja Tribunala do kojih se došlo uz pomoć stranih bezbednosnih službi ukazuju da su bivši saborci Ramuša i Dauta Haradinaja u više navrata upućivali pretnje svedocima Tribunala, bilo da se nalaze na području Kosova i Metohije, ili da borave u inostranstvu, kako bi ih sprečili da u Hagu svedoče o zločinima OVK.
„Značajna finansijska sredstva uglavnom stečena od kriminalnih aktivnosti izdvajaju se u cilju podmićivanja potencijalnih svedoka, ali i za angažovanje lica na praćenju i otkrivanju lokacija na kojima borave svedoci Tužilaštva”, navode izvori iz Tribunala i dodaju da su te aktivnosti posebno bile intenzivirane posle puštanja iz pritvora Ramuša Haradinaja.
„Saznanja ukazuju da su pretnje i pritisci bili organizovani od strane Haradinaja, a posredstvom kriminalno-terorističke grupacije porodice Aguši, predvođene Aljušom Agušijem, bivšim glavnim inspektorom u Kosovskom zaštitnom korpusu”, kažu u Tribunalu. U takozvanim grupama za zastrašivanje deluju pripadnici OVK.
Poslednji u nizu stradalih, a mogućih svedoka protiv Haradinaja je Kujtim Beriša. U podgoričkom naselju Konik 16. februara ove godine Beriša je poginuo u saobraćajnoj nesreći pod čudnim okolnostima.
Beriša je tokom sukoba na Kosmetu živeo u selu Rznić, opština Dečani, gde je, između ostalog, bio stacioniran štab jedinice Crni orlovi.
Zato je Beriša bio svedok aktivnosti i zločina OVK pod komandom Ramuša Haradinaja.
„S obzirom na to da je lično bio žrtva maltretiranja i zlostavljanja i da su njegovu suprugu silovali Idriz Baljaj i pripadnici jedinice Crni orlovi, Beriša je bio jedan od značajnih svedoka optužbe”, ustanovile su inostrane bezbednosne službe. (B92, Večernje novosti)
Poznat je i slučaj svedoka Ramiza Muricija sa suđenja u Prištini grupi Dukađini, u kojoj su bili i braća Haradinaj.
Prema vlastitom priznanju, svedok je bio meta tri pokušaja ubistva.
U izveštaju o ljudskim pravima ureda SAD konstatuje se da je izostao bilo kakav postupak posle ubistva dva svedoka, opet u slučaju Dukađini, Tahira Zemaja i Irila Selimaja.

Srpska mafija

2008-02-27T01:38:00.002-05:00

16. mart 2007
Srpski biznismen Andrija Drašković uhapšen je danas, posle četiri godine bekstva, na aerodromu u Frankfurtu, javila je italijanska agencija Ansa.
Istražni organi italijanske policije smatraju Andriju Draškovića (43) jednim od najznačajnijih mafijaških šefova bivše Jugoslavije, dodaje Ansa.
Drašković je, pre nego što je uhapšen, avionom doputovao iz Beograda.
Nemačka policija uhapsila je Draškovića na osnovu evropske poternice na zahtev odeljenja za borbu protiv mafije iz Barija.
Italija ga smatra naslednikom Željka Ražnatovića Arkana, bivšeg komandanta paravojnih jedinica Tigrovi.
Posle Arkanovog ubistva, 15. januara 2000. u Beogradu, Drašković je počeo da se pominje kao jedan od organizatora tog ubistva.
Tokom kasnijeg boravka u zatvoru, svedočio je na suđenju za Arkanovo ubistvo. Tom prilikom rekao je da je „dobar sa Radetom Markovićem”, tadašnjim šefom Resora državne bezbednosti MUP Srbije i tvrdio da ima značku DB, koju je dobio tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
Drašković i njegov kum Aleksandar Golubović optuženi su za ubistvo Zvonka Plećića u restoranu „Rojal knez” 11. septembra 2000.
Drašković je najpre osuđen na 9,5 godina zatvora, a posle žalbe branilaca kazna mu je povećana na 12 godina. Savezni sud ukinuo je presudu i naložio ponovno suđenje, na kojem su Drašković i Golubović oslobođeni krivice jer su „pucali u samoodbrani”, iako je Plećić ubijen s leđa. Posle nepune četiri godine provedene u pritvoru, Drašković je pušten na slobodu.

Vojska Srbije

2008-02-27T01:31:00.002-05:00

Oklopne jedinice Vojske Srbije će, po završenoj reorganizaciji Kopnene vojske (KoV), imati manje od 250 tenkova.
Imaće i oko 350 oklopnih transportera, raspoređenih u četiri tenkovska i osam mehanizovanih bataljona.
Svaka od četiri brigade KoV-a ce imati u svom sastavu po jedan tenkovski bataljon i po dva mehanizovana bataljona.
Budući tenkovski bataljoni imaće, po ugledu na britanski model, po 53 tenka raspoređena u četiri čete (komandni tenk, i četiri čete sa po 13 tenkova), dok će mehanizovani bataljoni imati po 40 vozila (komandno borbeno vozilo pešadije, tri čete sa po 13 vozila i četa za podršku).
Bataljoni će imati komandnu četu sa izviđačkim elementima, inžinjerijom, jedinicom za održavanje veze, četu za podršku u motorizovanom bataljonu i logističku četu.
Tenkovski pukovi bivše JNA imali po 63 tenka.
Nova organizaciona rešenja su usvojena nakon analize trenutnog stanja i zaključka da se i pored smanjenja kvantiteta može povećati kvalitet.
U naoružanju će ostati tenkovi M-84, manji deo tenkova T-72 i transporteri BVP M-80 A, dok će tenkovi T-55 i većina tenkova T-72 čiji su eksploatacioni resursi istrošeni biti povučeni iz upotrebe.
Vojska Srbije ce formirati i remontnu rezervu od dela tenkova M-84 i transportera BVP M-80, koja će biti korišćena za popunu jedinica prilikom slanja tehnike na remont i prilikom težih kvarova i oštećenja.
U narednom periodu Vojska će posvetiti veću pažnju angažovanju vojnika po ugovoru, nakon što njihov status bude jasnije i povoljnije regulisan novim zakonom.
Ispravnost tenkova i transportera u novoformiranim bataljonima je preko 95%, a da se ostalih pet odsto svodi na svakodnevne kvarove koji nisu predvidivi i otklanjaju se u jedinici.
Postojeća izdvajanja iz budžeta omogućavaju redovno održavanje, ali ne i intenzivniji program opremanja. (Beta)

Ulemekova banda

2008-02-27T01:10:00.002-05:00

Bivši komandant JSO Milorad Ulemek osuđen je na 40 godina zatvora zbog organizacije ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, a kao neposredni izvršilac ubistva na 40 godina zatvora osuđen je i bivši zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović.
Na po 35 godina zatvora osuđeni su pripadnici „zemunskog klana”:
Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević, Ninoslav Konstantinović i Sretko Kalinić.
Na po 30 godina osuđeni su:
Dušan Krsmanović, Miloš Simović, Milan Jurišić, pripadnik JSO Željko Tojaga i bivši radnik BIA Branislav Bezarević.
Bivši pripadnik JSO Saša Pejaković osuđen je na 8 godina zatvora.
Presudu je donelo trojno sudsko veće, kojem predsedava sudija Nata Mesarović, a u veću su bile i sudije Radmila Dragičević-Dičić i Milimir Lukić.
OBRAZLOŽENJE
Predsedavajuća veću sudija Nata Mesarović rekla je u obrazloženju da je najteže saznanje da je predsednika vlade mogla da ubije organizovana, kriminalna, neprijateljska organizacija.
„Oficir nekadašnje policijske Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović 12. marta 2003. je na premijera Srbije ispalio dva metka, od kojih je jedan smrtno pogodio Đinđića, a drugi ranio njegovog telohranitelja Milana Veruovića”, rekla je Nata Mesarović.
„Ubistvo Đinđića je političko ubistvo upereno protiv države, u kome je učestvovao kriminalizovani deo JSO i banda Dušana Spasojevića”, navela je sudija.
Nata Mesarović je, govoreći o velikom broju izvedenih dokaza, citirala zaštićenog svedoka, pokojnog Zorana Vukojevića, da su „Dušan i Legija isto” i da su oni doneli odluku da se ubije Đinđić.
Govoreći o saslušanju drugooptuženog Zvezdana Jovanovića u policiji, ona je, između ostalog, citirala njegovu rečenicu: „Premijera Đinđića lično sam likvidirao.”
Mesarovićeva je ukazala i na to da su Jovanović i optuženi Dušan Krsmanović na isti način opisali pripreme i sam čin ubistva premijera.
Prema njenim rečima, posebno je značajan iskaz šefa Ulemekovog obezbeđenja Nenada Šarea o kretanju optuženog između 8. i 14. marta 2003.
RAZLOG: OBRAČUN SA KRIMINALOM
Milorad Ulemek i vođa „zemunskog klana” Dušan Spasojević organizovali su ubistvo premijera Zorana Đinđića zbog straha da će biti uhapšeni, rekla je predsedavajuća sudskom veću.
„Stvarna rešenost vlade Zorana Đinđića bio je obračun sa organizovanim kriminalom jer je donet Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osnovana posebna policijska jedinica”, rekla je ona.
„Najviše ih je uznemirila činjenica da se radi na ubistvu Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i na raznim otmicama i ubistvima”, navela je Nata Mesarović.
Prema njenim rečima, kod osuđenih pripadnika JSO, osim kod drugooptuženog Zvezdana Jovanovića, osnovni motiv za ubistvo premijera nije bio izručenje Haškom tribunalu.
Dodala je da nijedan pripadnik JSO ni danas nije optužen pred Tribunalom.
Nata Mesarović rekla je da je primarni motiv Dušana Spasojevića bio strah od hapšenja zbog ubistava, otmica i trgovine drogom, kojima se bavio.
„Dušan Spasojević imao je motiv da ubije Đinđića jer je objavljena ´bela knjiga´ MUP-a Srbije o organizovanom kriminalu u Srbiji i postale su poznate veze njegove grupe sa JSO. Oni su zaključili da će ubistvom Đinđića poremetiti stanje u društvu tako da ih niko neće goniti”, rekla je sudija.
O PROTESTU JSO
Nata Mesarović rekla je da je protest Jedinice za specijalne operacije novembra 2002. godine imao za cilj prikrivanje zločina iz prethodnog perioda.
Ona je povodom protesta JSO u novembru 2001. godine rekla da osnovni motiv nije bio saradnja sa Haškim tribunalom, nego mogućnost da budu razrešena ubistva Ivana Stambolića i zločin na Ibarskoj magistrali, pošto su se „dokazi približavali” Ulemeku.
Sudija je navela da je Spasojevićev motiv za protest JSO bio osveta zbog hapšenja vezanog za otmicu biznismena Milorada Miškovića.
„Sud ne veruje u iskaz Zvezdana Jovanovića da je jedini motiv za protest bio hapšenje braće Banović, jer je bivši načelnik DB Goran Petrović svedočio da je održao sastanak sa rukovodstvom JSO, kojem je prisustvovao i Jovanović i na kojem su oni upoznati sa planovima za hapšenje braće Banović”, rekla je ona. Sudija je dodala da je o tome sastavljena službena beleška.
O zahtevima JSO za vreme protesta za smenu tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i njegovih zamenika, Mesarovićeva je rekla da su to, u stvari, bili politički zahtevi i pokušaj da dovedu svoje ljude na ta mesta, kako bi nastavili sa kriminalnom delatnošću.
Ona se posebno osvrnula na svedočenja Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića, Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića i Gorana Petrovića, koji su i potvrdili ovu konstataciju suda.
Mesarovićeva se osvrnula i na iskaz osuđenog Dušana Krsmanovića, koji je u istrazi govorio da su „zemunski klan” i Legija procenjivali da će ubistvo premijera dovesti do poremećaja u društvu i da će posle atentata Legija biti postavljen na visoko mesto u MUP-u Srbije.
O MESTU I NAČINU UBISTVA
Na osnovu svih dokaza, utvrđeno je da je Đinđića ubio zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović, iz zgrade u Ulici admirala Geprata 14, naglasila je sudija.
Mesarovićeva je kazala da su dokazi potvrdili priznanje drugooptuženog Jovanovića, dato u policiji, i dovode ga u sigurnu vezu sa puškom kojom je ubijen Đinđić.
Ona je rekla da sud nije prihvatio stav odbrane da su bila tri hica i da je pucano sa neke druge strane jer, kako je objasnila, brojni su dokazi o vezi između lokacije u Ulici admirala Geprata i svih materijalnih tragova.
Nije bilo nijednog razloga da se priznanje Jovanovića dato u policiji izdvoji iz sudskih spisa, jer je on imao branioca i nisu mu bila uskraćena prava na odbranu, rekla je Mesarovićeva.
Nata Mesarović rekla je da je Ulemek probao da skrene postupak navodima o 600 kilograma heroina pronađenih u sefu Komercijalne banke i dodala je da je sud izveo dokaze koji pokazuju da je droga uništena.
PROPUSTI U OBEZBEĐENJU ĐINĐIĆA
Nata Mesarović rekla je i da je „bilo mnogo propusta” u obezbeđenju premijera, „što izaziva sumnju da nadležne službe nisu obavile posao kako treba”.
Ona je, pošto je obrazložila presudu, rekla da „kao građanin, misli da su to okolnosti koje su omogućile da kriminalna banda juri po Srbiji Đinđića da ga ubije”.
Sudija je navela da ne može da shvati da ubistvo premijera vrši kriminalna grupa, pošto je objavljena „bela knjiga” MUP-a Srbije o organizovanom kriminalu i usvojen Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala.
„Posebno ističem hapšenje Dejana Milenkovića 21. februara 2003. kod Beogradske arene, posle kojeg svi zaključuju da je u pitanju pokušaj ubistva, a da policija podnosi prijavu za falsifikat i Milenkoviću se određuje pritvor od osam dana”, dodala je sudija.
Dodala je da su u tom slučaju zatajili mnogi organi koji nisu objasnili „zašto je tako bilo” i da se, po njenom uverenju, sve svelo na Četvrti opštinski sud, koji je pustio Milenkovića iz pritvora.
„Vidi se da je Milenković nepropisno pretresen, ostavljen mu je telefon, on kontaktira sa ostalim članovima ”zemunskog klana„, lomi i baca karticu iz mobilnog telefona i uništava papir na kojem mu je Bezarević dao brojeve registarskih tablica vozila Đinđićeve kolone”, rekla je Nata Mesarović.
Prema njenim rečima, Đinđićevo lično obezbeđenje i obezbeđenje zgrade Vlade nisu sarađivali, a video-kamere na zgradi Vlade isključene su dva dana pre ubistva, nakon čega niko nije preduzeo mere.
O PREDAJI ULEMEKA
Sudija je izrazila čuđenje što nije više istraživana predaja prvooptuženog Milorada Ulemeka u maju 2004. „To ko je sa njim razgovarao možda je trebalo istražiti u nekom drugom krivičnom postupku, a zadržavanje Ulemeka u MUP-u posle predaje nije predmet istraživanja ovog veća”, rekla je ona.
TUŽILAŠTVO I ADVOKATI ODBRANE NAJAVILI ŽALBE
Advokat Zvezdana Jovanovića Nenad Vukasović rekao je da je ovakvom presudom „zadatak ispunjen” i dodao da iz suda izlazi sa „oporim utiskom”. „Ono što je trebalo da bude aura prava, postalo je pravni krematorijum. Bože, oprosti im jer ne znaju šta čine”, naveo je Vukasović. Advokat Božo Prelević, pravni zastupnik Milana Veruovića, ranjenog u atentatu, rekao je da je zadovoljan maksimalnim kaznama koje su dobili optuženi, ali da žali što nije suđeno „nalogodavcima, inspiratorima i finansijerima” atentata. (B92, Beta)
16. Februar 2007.
Bivši komandant „crvenih beretki” Milorad Ulemek Legija osuđen je danas na 15 godina zatvora za učešće u ubistvu funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali.
Na 15 godina osuđen je i bivši pripadnik „crvenih beretki” Nenad Ilić, koji je, prema optužnici, vozio kamion kojim je izvršeno ubistvo.
Nenad Bujošević, Branko Berček, Dušan Maričić i Leonid Milivojević osuđeni su na po 14 godina.
Bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković osuđen je na 8 godina zatvora, a nekadašnji šef Carine Mihalj Kertes na 2,5 godine.
Dragiši Diniću izričena je kazna od 19, a Vidanu Mijailoviću od 9 meseci zatvora.
Branko Đurić i Milan Radonjić oslobođeni su optužbi.
U izrežiranoj nesreći na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. godine poginuli su Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vušur Rakočević i Dragan Vušurović. (Beta)

General McKenzie on Kosovo

2008-02-25T05:32:00.002-05:00

General MacKenzie, a former commander of the United Nations Protection Force (UNPROFOR) in Bosnia comments on Serbia situation.

* * *
http://uk.youtube.com/watch?v=TnlAbfpycws

* * *

Protests in Serbia 1991-2000

2008-02-25T05:22:00.006-05:00

Chicago, February 24, 2008

2008-02-25T04:54:00.007-05:00

***

February 24, 2008
"Kosovo is Serbia"

Chicago Federal Building

230 S Dearborn Street

Chicago IL

Fr. Milos is professor of Serbian chant at the St. Sava School of Theology http://www.youtube.com/watch?v=A8e5oSZK7M8

***

Chicago Tribune:

Chicago-area Serbs rally at Federal Plaza to protest Kosovo's independence
Last week's declaration assailed as breach of international law.

A week after Kosovo declared independence, Chicago-area Serbs flooded Federal Plaza on Sunday to protest the political divide centered around the ancestral heart of Serbia.

Distance did little to diminish the emotion.

Hundreds of Serbian immigrants converged downtown in objection to Kosovo's secession and the U.S. recognition of it.

In a blend of Serbian and English, priests, lawyers and community leaders blasted the independence declaration as a breach of international law and a troubling precedent for any country that confronts separatist demands.

Ethnic Albanians account for nine of every 10 Kosovo residents, and leaders there have long hoped for an independent state.

The breakaway province cuts across the southern swath of Serbia, fueling concerns that independence could broaden divisions between the mostly Albanian south and the Serbian north. The region represents about 15 percent of Serbian territory.

Both Albanians and Serbs have suffered in the past.

The struggles culminated in the region's violent conflicts a decade ago.

Still, many Serbs said Kosovo's monasteries and centuries of tradition represent the essence of Serbia's history and culture.

„Kosovo is the heart of Serbia. It will stay that way. This is where our identity comes from,” said Tena Andric, 26, a graduate student at DePaul University who left Serbia when she was 2.

The area's entangled past offers a lesson for its future, said Mike Davidovac of Niles, who lived in the northern part of the country as a child. „We don't want a separation,” said Davidovac, 49, who settled in the U.S. 33 years ago.

The Chicago region is home to more than 200,000 residents of Serbian descent, along with ethnic Albanians who number more than 20,000, community leaders said.

Reactions among Balkan ethnic groups have been as divided locally as those expressed in what once was Yugoslavia.

Albanians drove through Chicago waving flags and toasted U.S. recognition of Kosovo's independence during a cocktail party in Elmhurst last week.

Serbs, meanwhile, organized the protest Sunday, and another one is planned for Saturday at noon in Daley Plaza.

Many ethnic Serbs born in the U.S. said they feel torn between allegiances to the two countries. U.S. officials reiterated support for a free Kosovo after independence was declared.

The stance triggered an attack on the U.S. Embassy in Belgrade when a protest turned violent last week.

„The way I look at it is, would the U.S. allow part of South Florida to become part of Cuba?” said Nancy Beric, 46, of Hickory Hills, whose parents are Serbian immigrants. „Everyone around the world is watching.”

Zen Sleek

2008-02-25T03:57:00.004-05:00

Kosovo

2008-02-19T22:33:00.004-05:00

posted on the net by man under user name Jug_Bogdan

Овде се пише о лицима која су нестала и убијена.

Међутим ја овде постављам о местима и црквама на Космету која су нестала, спаљена, уништена, разрушена, насељена са оном гамади.

Jа сматрам да свака српска црква и кућа има вредност живог човека.

Већи део текста сам добио и тренутно га прекуцавам па заиста не знам ко је написао одређене податке. Не замерите……………Дакле: Крећем пишући ову тему вођен реченицом из Завештања Стефана Немање, великог српског жупана који каже ,,Ако не знају живи где је ваша земља, питајте мртве."

Слушам данас ове живе и очигледно не знају ни где је њихова кућа па се зато обраћам мртвим Србима, спаљеним црквама и срушеним и селима да ми покажу шта је моје. А њихове очи су упрте на Косово.

Тврде ми живи да су Срби овде окупатори који су дошли 1912.године а мртви ми доказују да живи лажу. Да су они сахрањени у 09,10,11………19.веку.

Тврде ми живи да Арбанаси, Албанци или Шиптари су староседеоци на Косову а мртви ми доказују да ниједне њихове куће није било 1455.године на Косову.

Тврде ми живи да су православци ту тек неких сто година а мртви ми показују цркве саграђене пре 600,700……..1000 година.

Тврде живи поричу их мртви. И ја мртвима верујем.

По Косову су расејане кости наших предака. На тим костима су никле цркве, села, градови. Шиптарско Косово је земља настала у крви Срба. И зато га не дам док год сам жив.

Пут независног Косова које пропагирају живи води преко мог леша, преко мене мртвог који браним права мртвих.

Не дам бре.

Доле ћу с времене на време азбучним редом убацивати српска места и цркве и манатире који су преме званичним подацима постојали од давних времена.

Жао ми је што Срби су културни степен достигли на врхунцу моћи Немањића. Сва ова места су постојала и раније али их Немањићи први забележавају.

И зато са погледом упртим у прошлост објашњавам живима шта је моје и где нам је граница. И да кренемо редом:
1. АЈКОБИЛА код Приштине – некад српкско село са именом Прождрикобила (име добило по властелину Дабижаву Прождрикобили) од 18.века је чисто албанско село. У џамијској махали се налазе остаци порушене српске цркве.

2. АЈНОВЦЕ код Косовске Каменице – Село се под другим именом први пут помиње у 14.веку. У њему су рушевине манастира Тавница чији темељи показују основ архитектуре којом је изграђена и Грачаница, као и рушевине цркве из 14.века саграђене на темељима византијске базилике. Осим тога у оближњем месту Раван код старог српског гробља такође постоје остаци цркве.

3. БАБИН МОСТ код Приштине – У овом селу је у 14 веку саграђена црква Богородичиног покрова а по предању подигла је цркву књегиња Милица након Косовског боја као маузолеј погинулим косовским јунацима. У 20.веку овде је саграђена нова црква такође посвећена Богородичином покрову а крај костију јунака са боја на Косову сахрањени су јунаци ослободиоци из ратова 1912-18 године.

4. БАБЉАК код Урошевца – Још у време Немањића овде је постојала црква. 1455.године у турском ису наводи се да село има 7 српских кућа и православног а. Село и црква су разорени у аустријским ратовима са турском крајем 17 и почетком 18 века. Сељани су цркву касније обновили и посветили је Св. Тројици. Не знам да ли постоји и данас.

5. БАЊА код Малишева – Бања је мало село које је име добило по лековитим водама. Помиње се први пут 1348.године у време цара Душана. Изнад села су некада постојале две цркве које су сељани звали Киша и Друга Киша.

6. БАЊЕ код Косовске Митровице – Ово српско село се први пут помиње у време турског иса 1455.године. Усред села је некада постојало старо црквиште а између два светска рата ту је саграђена нова црква. Коришћен је материјал са старог црквишта. Овде су добро очувани и надгробни споменици из 19.века.

7. БАЊА РУДНИЧКА код Србице – Село се спомиње још у 13.веку за време краља Уроша Првог Немањића. Сеоску цркву је нешто касније подигао дворанин српског деспота Ђурђа Бранковића, властелин Родоп и посветио је Св. Николи. Том приликом је даровао и звона која су сачувана и чувају се данас у ако се не варам Пећкој патријаршији Народном музеју у Београду. Ктитор цркве је овде и сахрањен и ту му се налази надгробна плоча. Међутим црква је за време Другог светског рата опљачкана и уништена од стране албанских балиста. 1971.године је поново обновљена.

8. БАЊИЦА код Глоговца – код данашњег муслиманског гробља откривени су остаци византијске цркве. По предању ова црква је у средњем веку била обновљена и посвећена српском светитељу Сави. Према ису из 1455. село је било српско са православним ом а данас у њему нема Срба.

9. БАРАНЕ код Пећи – Ово је било српско – албанско село (нисам сигуран да ли данас у селу има српских кућа). У селу је некада постојао манастир који је давно опустео, а постоје остаци и од српског гробља.

10. БАТУШЕ код Приштине – Близу ушћа Грачанице у Ситницу налази се ово српско село. Први пут се спомиње 1316.године у време краља Милутина. У време турског иса из 1455.године ово село има преко 80 српских кућа. У селу је постојала српска црква која је обновљена 1936.године. Над становницима Батуше су се стално иживљали комшије Албанци а какво је стање у селу данас је непознато.

11. БАТУША код Ђаковице – Село се спомиње 1330.године у време Стефана Дечанског који је село поклонио Дечанима. У турском ису из 1455.године у селу је било 47 српских кућа. 1868.године руски конзул који је столовао у Призрену у селу је затекао само 8 староседелачких српских породица. Данас у Батуши нема ниједног Србина а црква која је од давнина постојала је срушена и од њеног камења је саграђена џамија.

12. БЕЛА ЦРКВА код Ораховца – Некада етничко српско село, данас без Срба. Под овим именом се спомиње први пут за време Дечанског краља 1327.године када је поклоњено Хиландару. У селу је било неколико цркви: Св. Врача из 12.века, Св. Илије из 13.века, у засеоку Поповићи (који су прихватили ислам у 19.веку) била је црква Св. Јелене, на брежуљку је била црква Св. Арханђела (у народу позната као Свети Ранђо).

13. БЕЛАЈЕ код Дечана – Некада етнички чисто српско село али се православни живаљ одржао само до 19.века. Ha стенама Белајске планине биле су монашке испоснице. Њихов тачан број се ни данас не зна. Најранија се спомиње у 13.веку а најпознатије су испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег патријарха српског), као и Белајска испосница. Ту је једно време била и ризница и преписивачки ценар. 14. БЕЛИЦА код Истока – Први пут се помиње 1485.године у турском ису и имао је 25 српских домаћинстава. У селу се налази црква Лазарица а старији патрон цркве био је Св. Ђорђе. Црква је саграђена у 14.веку. Разарана и обнављана више пута. У албанском делу села постоји још једно црквиште али се не зна када је саграђена, коме је посвећена и када је срушена црква.

15. БЕЛО ПОЉЕ код Истока – То је велико село и подељено је било на српски и турски део. Први пут се помиње 1254.године у време краља Стефана Уроша Првог. У српском насељу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак а по предању ту је некада био манастир који је разрушен.

16. БЕЛО ПОЉЕ код Пећи – Још једно српско село. У турском ису из 1485.године овде је живело 130 хришћана. У селу и околини постоје остаци три цркве: Ваведења Богородице (подигнута 1868.године на темељима старе цркве уз помоћ руске царице Марије Александровне), затим црква Богојављања на брду и месту званом Крст, као и испосница неке царице по предању познато као пећина Цареве столице.
17. БЕЛУЋЕ код Лепосавића – У цркви се и данас налазе остаци старе цркве и гробља. А село је помињано у турском ису са 35 домаћинстава.

18. БЕРИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – Први пут се помиње у ису из 1455.године и имало је 22 домаћинства. Вероватно је имало и цркву јер се у ису спомиње и . Три киломатре западно спомиње се црква Глобарица која се први пут помиње у запису патријарха Пајсија почетком 17.века. Црква је обновљена 1966.године.

19. БИЛИНЦЕ код Гњилана – Некада српско албанско село. У селу се налази порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаља рушевина неког великог манастира.

20. БИЛУША код Призрена – Некада српско а данас чисто албанско село. Први пут се помиње 1308.године у време краља Милутина. Тада се помиње и српски манастир у овом селу али данас је његов локалитет непознат. Руски конзул из Призрена је седамдесетих година 19.века овде затекао чисто српско село а неће проћи ни десет година како ни један човек из села више неће знати за српски језик нити ће Србију признавати за своју земљу.

21. БИНАЧ код Витине – Први пут се село помиње давне 1019.године у повељи византијског цара Василија Другог у чије време је манастир Бинач са црквом Св. Арханђела Михајал био седиште епископије. Последњег духовника овог манастира Албанци су заклали на прагу његове монашке ћелије 1867.године а манастирско имање су присвојили. Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Ту се налазе и две три монахиње. У селу и околини су остаци цркви Св. Петке, Св. Стефана, и Св. Николе.

22. БИСТРАЖИН код Ђаковице – Село се први пут помиње 1348.године у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана Силног. На брегу изнад села на темељима старе цркве између два светска рата изграђена је скромна сеоска црква. Она је разорена априла 1941.године када су Албанци спалили сва црногорска села у Метохији. Око цркве је постојало српско гробље које је скрнављено од стране Албанаца. У селу више нема Срба.

23. БИСТРИЦА код Лепосавића – Удаљено је 20 км од Лепосавића и први пут се помиње 1315.године у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина. У селу су остаци старе цркве и гробља.

24. БОБ код Качаника – Село је удаљено тек један километар од Качаника. Старо село је уништено за време аустро турског рата 1689/90 године. На месту које се зове Киша (Црква) постојала је црква која се градила у две фазе: за време Византије (11 век) и за време Србије (14 век). Село је сада етнички насељено Шиптарима.

25. БОГОШЕВЦИ код Призрена – Први пут се помињу 1348.године у повељу цара Душана. У селу постоје остаци две цркве: Св. Николе (из 14 века) и у зесеоку Пеичићи храма Успења Богородице (18 век).

26. БОРЧАНЕ код Лепосавића – То је веома старо село на 10 км од Лепосавића које се спомиње још 1315.године. У 19.веку је овде била изграђена црква.

27. БОСТАНЕ код Приштине – Ово је српско село (нисам сигуран да ли је још увек) и први пут се помиње 1432.године. Налази се у подножју Новог Брда код Приштине. Постојала је у селу Саска (Латинска) црква коју су подигли из дубровачке колоније и у њој су откривене породичне гробнице. А у самом селу је подигнута црква у 19.веку коју је посвећена Богородици а саграђена је од материјала старе цркве коју су Турци порушили чим су освојили тврђаву Ново Брдо. Постоји и старо српско гробље.

28. БРАДАШ код Подујева – Некада велико српско насељо. Помиње се у турском ису из 1455.године када је имало 36 српских кућа и два а, да би у току 18. века почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи су некадашњи Срби који су примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве а данас има само једно црквиште. Зна се да је у 19.веку са највеће брадашке цркве узиман материјал за изградњу Пашине воденице. Остици друге две цркве данас Шиптарима служе као мајдани камена.

29. БРАИНА код Подујева – Најранији помен села је из 1355.године када га је Цар Душан даровао руском манастиру на Светој гори Св. Панталејмону. У турском исима говори се како село има 67 српских кућа. У 14.веку у селу постоје чак три цркве. Данас има само један зарасла у трње и старо српско гробље.

30. БРВЕНИК код Подујева – У овом селу је некада био рудник обојених метала који је средином 15.века опустео. Изнад села су остаци старог истоименог града са црквиштем. Народ овај град назива Мусин по челнику Муси и његовим синовима који су уз кнеза Лазара погинули бранећи Србију на Косовском пољу.
31. БРЊАК код Ибарског Колашина – Велико српско село са много заселака. Ту је у средњем веку било ловиште српских краљева. Такође овде се налазио и двор краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша. Турски ис из 1455.године каже да село има 30 српских кућа. У близини су пронађене мошти светог Петра Коришког које су сељаци тајно оденли у манастир Црна река код Сјенице да их Шиптари не би спалили. У селу је постојала црква Св. Недеље која је разрушена.

32. БРЊАЧА код Ораховца – српско село крај реке Дрим. Први пут се спомиње у Дечанској хрисовуљи из 1330.године када је било задужено за узгој краљевских паса. По ису из 1485.године имало је 40 домаћинстава. То је данас тек сеоца са 5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала у средњем веку.

33. БРОД код Драгаша – Први пут се помиње 1348.године. Некада чисто православно српско село које је у модерној историји примило ислам и насељено је људима који су пореклом Срби али себе називају Горанцима. Ту су некада биле три цркве: Св. Димитрија којој нема ни трага а у њој је некада била и владичанска столица, затим Св.Пантелејмона уз коју се налазило гробље на којем је сахрањена у 19.веку последња Српкиња из села, и Св. Николе која се тешком муком одржала све до 1861.године а фреске на њеним разрушеним зидовима до 1937.године. На месту данашњег сточног гробља налазило се старо хришћанско гробље.

34. БРОД код Урошевца – Помен о овом селу датира из 1455.године и говори се о 38 српских кућа. Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У селу се налази и српско гробље које је сачувано захваљујући албанском роду Смаилаја чији су преци такође ту сахрањени. Село је данас етнички шиптарско.

35. БРОДОСАВИЦЕ код Драгаша – Помиње се као српско село још 1330.године. Исламизирано је у 17.веку али је задржало српски назив. Изнад села су остаци неке веће цркве која би могла бити и манастир, а по околним брежуљцима су и остаци старог српског града Зинова.

36. БРУТ код Драгаша – Некада српско а данас чисто албанско село. Ипак у селу постоје на месту званом Вакуф остаци старог српског гробља са срушеном црквом.

37. БУБЕ код Ибарског Колашина – Не спомиње се у старим списима али у селу постоје остаци старе цркве и старог гробља које по архитетктури подсећа на остала гробља и цркве овог краја.

38. БУДИСАВЦИ између Клине и Пећи, у Хвосну – Помиње се 1455.године са 32 српска и 1 муслиманским домаћинством. Овде је постојао манастир Будисавци са црквом Св. Преображења који је саграђен у првој половини 14.века али је убрзо разрушен па га је патријарх Макарије обновио већ 1568.године. У Народном музеју се чува фреска Преображење Господње која је из времена Макарија.

39. БУЧАНЕ код Пећи – Помиње се 1485.године у ису и имало је око 50 српских кућа а делило се на Горње и Доње Бучане. 1806.године 14 породица из братства Стојковића прешло је у ислам а остали су се иселили у Србију, Црну Гору и у Захаћ код Пећи. Ту постоји старо гробље са више од 50 споменика.

40. ВАГАНЕШ код Косовске Каменице – Село је добило име по српској речи Ваган што значи суд за мерење жита и први пут се спомиње 1435 године у дубровачким трговачким књигама. Ту постоји и црква која је саграђена 1355.године а ктитор је био властелин Дабижав.

41. ВЕЛЕЖА код Призрена – налази се у Призренском подгорју и данас је чисто албанско село. Помиње се први пут 1348.године.Према запису руског конзула крајем 19.века имало је 8 српских и 3 латинске куће. У селу постоје остаци разрушене цркве Свете причести са српским гробљем.
42. ВЕЛИКА ХОЧА код Ораховца – спада у најстарија насеља у Метохији насељено Србима. Први пут се помиње 1198/99 у даровници Стефана Немање великог српског жупана. У селу које после свих дешавања и прогонстава живо око 700 Срба (некада и око 4000 је било овде). Село има више цркви, чини ми се 12 или 13, а неке од њих су: Св. Николе из 13.века – обновљена у 16.веку, Св. Јована и Св.Стефана из 14.века такође обновљене у 16.веку, затим три цркве из новијег времена, као и пет старих очуваних цркви. Хоча је позната по виноградима који од времена цара Душана припадају манастиру Дечанима чији монаси и данас користе винарске подруме у Хочи. У Хочи никада није живела ниједна шиптарска породица.

43. ВИТИНА КОСОВСКА у Косовском Поморављу – Витина се први пут спомиње 1258.године када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао село манастиру Св.Ђорђа код Скопља. Село је 1455.године имало 104 српске куће. У селу и данас постоји црква брвнара из 1785.године и камена црква из 1865.године.

44. ВОЈСИЛОВИЦА код Приштине – Манастир Војсиловица је саграђен у 14.веку и налази се близу Грачанице. По предању подигла га је краљица Симонида која је била василица, тј. царкса кћер по чему је добио и име. У 16.веку овде је била преписивачка радионица. Неки преписи су сачувани а најбројни су патријарха Пајсија чији последњи препис из 18.века говори о запустелој Војсиловици и преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су кеман Војсиловице за изградњу њихове цркве Св.Николе. Други део однео је приштински паша у 19.веку за изградњу воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и простор Војсиловице су заштићени законом.

45. ВРАНИШТЕ код Драгаша – Некада православно а данас муслиманско село српског говорног подручја први пут се помиње 1348.године. Зна се да је почетком 20.века у селу живела само једна једина православка чији су се синови већ поисламили. Међутим у селу и данас постоје остаци хришћанског гробља и три црквишта. Изван села су остаци велике цркве закоју се претпоставља да је манастир некада био.

46. ВРАЧЕВО код Лепосавића – Село Врачево добило је име по светим врачима Кузману и Дамјану. Према неким подацима црква је саграђена 1316.године али је одмах после Косовског боја била спаљена. Обновљена је у 16.веку али је у наредном периоду опет више пута уништавана од стране Шиптара и муслимана.

47. ВРБНИЦА код Подујева – Ту је у средњем веку постојао манастир Св. Мине. Село и манастир су касније запустели.

48. ВРБОВАЦ код Витине – Овде је постојала у средњем веку црква која је касније разрушена. На њеним темељима у 19.веку саграђена је црква Св.Димитрија у којој је чак сачуван део фреске из апсиде старе цркве. Српски песник Милан Ракић који је службовао као вицеконзул у Приштини написао је да су ,,Шиптари 06.06.1907.године обили цркву, све иконе покршили, хаљине свештеничке и књиге поцепали, благо однели и на тај начин опустошили цркву,,. После овог пустошења сељани су подигли масиван зид око цркве.

49. ВРЕЛА код Истока – Први пут се помињу 1397.године када их је књегиња Милица поклонила Дечанима. Пописом 1485.године спомиње се манастир Богородице Хвостанске са пет калуђера у њему. Једно време овим манастиром управља и будући патријарх обновљене патријаршије Макарије Соколовић. У близини је и старо безимено српско утврђење.

50. ГРАД ВУЧИТРН – Данас чисти шиптарски град. Познат још у средњем веку Дубровчанима као важан трговачки центар. Ту се налазио и двор властеоске куће Бранковића. У 14. и 15. веку је у граду смештено средиште турске управне власти. У исима који су рађени у 16.веку од стране Османлија говори се да у Вучитрнском санџаку постоји око 52 цркве и манастира. Једно време град је и седиште митрополије. Данас у граду постоји (или је бар постојала јер нисам сигуран да ли је срушена или не) црква Св.Илије која је подигнута 1834.године и која је укопана у земљу да не би прелазила висину које су турске власти прописивале за хришћанске богомоље.
51. ГЛОБОЧИЦА код Качаника – Први пут се помиње 1389.године када га је господар Андрејаш, брат Марка Краљевића приложио манастиру Св. Андрије код Скопља. Село је било српско православно и имало је цркву посвећену Св. Николи која је касније разрушена. Данас у овом селу више нема Срба.

52. Град ГЊИЛАНЕ – Данас је ово управно седиште Горње Мораве. У средњем веку град се звао Морава и био је велики трговачки и занатлијски центар. У њему су често боравили српски владари. Први писани помен је из 1342.године када је у њему борави цар Душан. Под данашњим именом први пут се појављује након Косовског боја у повељи књегиње Милице. По ису из 1455.године у Гњилану је било 41 српско домаћинство. Од средњег века овде постоји неколико цркви: једна је вероватно била посвећена св. Петки јер се местно где се налазила и данас зове Петковци, затим био је и манасти св. Јована који је имао велико братство што показује калуђерско гробље. Средином 18.века Турци су разрушили манастир и на том месту основали садашњу варош. Такође постоји и црква Св.Николе која је саграђена на темељима неке старије цркве а више пута је спаљивана и обнављана (задњи пут чини ми се 1983.године).

53. ГОДАНЦЕ код Глоговца – Данас је ово чисто албанско село. Под нешто другачијим именом се спомиње 1365.године у даровници Вука Бранковића манастиру Хиландару. У ису из 1455.године каже се да овде живи преко 30 српских породица. До 17.веку село је имало српску цркву која је разрушена.

54. ГОЈБУЉА код Вучитрна – Налази се у подножју Копаоника. Имало је 33 српске куће по ису из 1455.године и цркву која је била посвећена Св.Петки. На темељима те цркве 1986.године саграђена је нова.

55. ГОРАЖДЕВАЦ код Пећи – Први пут се село спомиње у повељи краља Стефана Првовенчаног 1220.године када је поклоњено манастиру Жича. По ису из 1485.године село има 28 српских кућа. У селу постоји и најстарија црква брвнара у Србији подигнута у 16 веку која је посвећена Св.Јеремији. 1926.године овде је саграђена црква Покрову Св.Богородице. Село је данас једно од српских енклава на Космету.

56. ГОРИОЧ код Истока – Истој је једно од средишта у Метохији. Оно се помиње први пут 1348.године у Светоарханђелској повељи. Усред насеља су остаци старе цркве и гробља. Нова црква посвећена Св.Апостолима Петру и Павлу подигнута је 1929.године. Ова црква је за време Другог светског рата била логор у ком су албански балисти и фашисти мучили Србе након чега су их интернирали у Италију и Албанију. Изнад Истока на месту Бела стена налази се манастир Гориоч, који је метох Дечана. По предању и њега је подигао Стефан Дечански (свети краљ) у захвалност Св. Нилоли што му је исцелио огореле очи и повратио вид. Отуд име манастиру ,,Гори – оч(и),,. И овај манастир је служио као логор у Другом светском рату. Марта 1983.године Шиптари су у манастиру покушали да силују 73-годишњу калуђерицу. Манастир је имао богату збирку средњевековних рукописних књига које су због сигурности однесене у Русију и чувају се у Државној јавној библиотеци Ст. Петерсбурга.

57. ГОРЊА БИТИЊА код Урошевца – Помиње се у турском ису 1455.године као велико српско насеље са 47 кућа. У селу се налазила и црква Св. Ђорђа. Ктиторка цркве била је извесна Јелена. У поду су остале две мермерне плоче које подсећају на плоче мозаичног пода краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве 1920.године саграђен је нови храм. У њему је било чувано познато Призренско јеванђеље из 13.века са 36 минијатура. Јеванђеље се загубило временом а пронашао га је извесни антиквар Хаџи Јордан који га је продао Народној библиотеци. Нажалост изгорело је у априлском бомбардовању Београда 1941.године.

58. ГОРЊА НЕРОДИМЉА код Урошевца – је старо и веома велико средњевековно село. Први пут се помиње у Грачаничкој повељи краља Милутина 1311-16 године. У селу се налазио и двор краља Стефана Дечанског у ком је писана Дечанска повеља 1330.године. Такође и цареви Душан и Урош су овде имали дворове у оближњим тврђавама Горњи и Доњи Петрич и одатле су извесно време столовали и владали. У порти неродимљске цркве Светих Арханђела умро је краљ Милутин 1321.године и одатле је пренет у своју задужбину Бањску. Овде је умро и задњи владалац Немањића цар Урош 1371.године. Тек 1705.године његово тело је пренето на Фрушку гору у манастир Јазак. Према ису из 1455.године у селу је било 71 српкско домаћинство. Ту је био и низ српских цркава и храмова. Манасти и црква светог Арханђела је из 14.века. Од 1975.године изнад цркве је расло стабло црног бора које је по предању посадио цар Душан 1336.године. У близини је и црква Успења Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицијо овај манастир крајем 14.века подигла је царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша.Одавде су Урошеве мошти и пренете у Јазак. У селу се такође налазе остаци рушевина цркве Св.Николе и три цркве непознатих светитеља.
59. ГОРЊА ПАКАШТИЦА код Подујева – Први пут се помиње у ису из 1455.године када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са 33 српске куће. У 15.веку у Г.Пакаштици је постојала православна црква. 1986.године овде је било само два а данас ниједно српско домаћинство. Село су населили Шиптари.

60. ГОРЊЕ СЕЛО код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу се налази црква св.Ђорђа. Мислим да тамо више нема Срба.

61. ГОТОВУША код Урошевца – Први пут се помиње 1455.године у ису као велико село са 64 српске куће. У селу постоји црква Св. Николе из друге трећине 16.века. Друга црква је посвећена успењу Богородице.

62. ГРМОЧЕЛ код Дечана – Први пут се помиње 1330.године као једно од најбројних дечанских села са 90 кућа и 300 мушких особа. У турском ису записана су 52 домаћинства. На данашњем гробљу католика Албанаца сачувани су темељи православног манастира, а на грамочелском циганском гробљу могу се видети остаци старог српског гробља.

63. ДАБИШЕВЦЕ код Приштине – Село је између Кеменице и Приштине и добило је име по властелину Дабижаву који је 1354/55 године недалеко одатле подигао Богородичину цркву. Шиптари се овде почињу досељавати од 1730 године. Крајем 19.века у селу је још постојала очувана али напуштена православна црква која је касније разрушена.

64. ДЕВИЧ у Дреници – Овај манастир се налази испод истоимене планине у Дреници (област у Метохији). По предању манастир је подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434.године на месту где је раније сахрањен Јоаникије Девички. Цркву је посветио Ваведењу Пресвете Богородице у спомен оздрављења своје кћери – девице. У време Првог светског рата 1915.године док се српска војска повлачила преко Албаније Аустријанци су уз помоћ локалних бегова опљачкали манастир. На почетку Другог светског рата Шиптарски балисти и фашисти су минирали цео манастирски комплекс. Обнова је почела 1947.године захваљујући игуманији Параскеви. У томе су је често спречавали шиптарски сепаратисти који су често њу и њене сестре монахиње пребијали, а манастир пљачкали. Ипак за 40 година њеног игумановања манастир је васкрсао из пепела. Из околине Девича у току осамдесетих и деведесетих година због све већег притиска Шиптара иселили су се све српске породице а сам манастир је настрадао у мартовским немирима на Космету 2004.године.

65. ДЕСИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – налази се у близини Косовске Каменице. Први помен му је из 1435.године. До 1780.године овде је живело искључиво српско становништво када су се почели насељавати Шиптари. На месту Киша (Црква) откопане су зидине старог православног храма.

66. ДИКАНЦЕ код Драгаша – Некада српско данас муслиманско (Горанци) село. У средњем веку звало се Други Брод и под тим именом спомиње се 1348.године у повељи Душана Силног. У истој повељи споменута је свештеничка породица Дикановића по коме је село и добило име. У близини села су рушевине старе српске цркве.

67. ДОБРОДОЉАНЕ код Суве Реке – Први пут се помиње 1327.године у повељи краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару. У селу је постојала средњевековна црква посвећена Св.Стефану. У 19.веку скадарски Махмуд паша је насилно потурчио село и порушио цркву. Село је према мојим сазнањима данас насељено муслиманима и Шиптарима. 68. ДОБРУШТА код Призрена – Данас етнички чисто албанско село. Први пут се помиње 1326.године у време Стефана Дечанског. У селу је постојала црква Св.Николе која је већ у време Цара Душана била опустела и порушена. Цар ју је обновио и заједно са седам села поклонио Хиландару. Поново је опустела и никада више није обновљена по упаду Турака 1455.године. Претпоставља да се остаци цркве налазе на брду које Шиптари зову ,,Шен Кољ,, што значи Свети Никола.

69. ДОЛАЦ код Клине – Први пут се помиње у повељама краља Милутина 1282 и 1289 године. По турском ису из 1455.године ту је било средиште истоимене нахије са преко 15 села и тргом. Тада је имао 45 српских кућа. У селу постоји црква Ваведења Богородице коју народ зове Света причест. Због своје величине и пропратних зграда многи је сматрају манастиром. Није сигуран датум њене изградње: По некима је то пре Дечана, а по некима четири године пре Косова.

70. ДОЊА БИТИЊА код Урошевца – Први спомен је за време турског иса 1455.године. Село је имало две цркве: св. Теодора Тирона која је подигнута после обнове Патријаршије 1557.године и св.Димитрија која датира из друге половине 16.века.
Jug_Bogdan (Zandar) - 9. juli 2007. u 19.29
71. ДОЊА ДУБНИЦА код Подујева – некада српско данас шиптарско село. Први пут се спомиње 1455.године када је имало 9 домаћинстава. Зна се да је ту била и мала сеоска црква у то време. Старији албански родови почели су се овде досељавати у другој половини 18.века а млађи у 19.веку.

72. ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ код Гњилана – Спомиње се 1764.године као приложница Девичу. У близини села некада је била стара српска црква .

73. ДОЊЕ ЉУПЧЕ код Подујева – налази се у Полабљу, тј. крај реке Лаб. 1455.године имало је 76 српских кућа. Неколико записа сведочи о постајању манастира у 15.веку овде али није утврђена његова локација.

74. ДРАГАНАЦ код Гњилана – Први пут се помиње 1381.године у повељи кнеза Лазара. До 1869.године овде су постајале рушевине старе православне цркве. Уз молбу сељана кнез Михаило Обреновић је помогао да се на њеним темељима сагради нова црква Св.арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. Ту је одмах отворене и прва српска школа у овом крају.

75. ДРАГАШ у области Гора – ово је општинско средиште жупа Гора и Опоље. Недалеко од места су остаци старе српске цркве зарасле у трње. Некада је било српско а данас је место насељено потурченим Србима који себе зову Горанци.

76. ДРАЈЧИЋИ код Призрена – село у Средачкој жупи. У селу постоји црква Св.Николе из 16.века. Добро су сачуване фреске и иконостаси.

77. ДРЕН код Лепосавића – Први пут се помиње 1315.године када се налазило у властелинству манастира Бањске. 1812.године налазио се ослобођен од стране Карађорђевих устаника. У селу постоје рушевине старе цркве непознатог светитеља.

78. ДРСНИК код Клине – Ово је веома старо насеља. Изнад села су остаци старог града који чак помиње и Константин Порфирогенит у свом ,,Спису о народима,, Ту се помиње под именом Достиник а под садашњим именом спомиње се у време Стефана Првовенчаног. У селу постоји црква Св.Петке. Осим ње у селу постоји и црквиште на месту које се зове Ћелије.

79. ДУБОКИ ПОТОК у Ибарском Колашину – Овде је у 14.веку подигнута Богородичина црква. Од њене изградње до данас важи за најугледнији манастир у тој области. Више пута је рушена и обнављана. О једној обнови из 18.века постоји лепо предање које каже: Неки калуђер бежећи испред Турака и Арбанаса донео је са собом руку Св.Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане Дубоког потока да обнове цркву а рука постане реликвија. 1901.године Друштво Књегиње Љубице је поклонило и тајно доставило звоно које се тамо налази и данас. Између два рата црква је поново темељно изграђена.

80. ДУЉЕ код Суве реке – ово је данас чисто Шиптарско село. Помиње се у повељи из 1348.године као Духље. Већ крајем 19.века овде је било 16 албанских и 4 српске куће. Данас нема ниједног Србина овде. У селу постоје рушевине цркве Св.Спаса и цркве Св.Петке.

81. ДУНАВО код Гњилана – Некада српско данас албанско село. Многи топоними брда, села, река, потока и друго говоре да је овде некада живело српско становништво. У селу су рушевине две цркве.

82. град ЂАКОВИЦА – Град је добио име по познатом господару и вазалу Вука Бранковића који се звао Јаков а чији је новац до данас сачуван. У свеопштем турском ису из 1485.године Ђаковица се спомиње као село са 67 српксих домаћинстава. Сва лична имана у том ису су српска осим два за која се могу рећи да су арбанашка. Од обнављања Пећке патријаршије овде постоји црква као метох манастира Дечани. Вероватно је из ње пренето звоно које се данас чува у ризници Дечана. Осим што су цркве у Ђаковици рушили Шиптари рушили су их и комунисти. Тако су након другог светског рата порушили цркву костурницу и на њеном месту подигли спомен парк. У граду више нема Срба.

83. ЂУРАКОВАЦ код Истока – У селу постоји црква Св.Николе где је сачувана надгробна плоча из 1362.године непознатог властелина Данила који је вероватно био ктитор. На њеним темљима подигнута је нова црква из 1592.године. Осим тога у селу су и рушевине цркве св. Врача, као и рушевине још једне цркве непознатог светитеља. На месту ове последње сада се налази сметлиште.

84. ЂУРЂЕВ ДОЛ код Качаника – Данас етнички чисто шиптарско село. По предању добило је име по најстаријем становнику који се звао Ђурђе. У ису из 1452.године знало се да у селу има 39 кућа и да су све српске. Традиција каже да је село док је било српско било пуно богатства и сјаја и да постоје подруми у ком се благо чувало. Од краја 18.века Срби се почињу исељавати. До педесетих година 20.века распознавали су се темељи цркве и магацина о ком говори предање. Данас овде нема српског становништва.

85. ЖИТИЊЕ код Витине – 1455.године овде је било 25 српских кућа. Село је имало цркву Свете Богородице која је порушена. На њеним темељима подигнута је 1890.године црква Св.Троице. Поред речице у селу постоје остаци старе цркве из средњег века.
Jug_Bogdan (Zandar) - 9. juli 2007. u 19.34
86. ЗАГРАДСКА ХОЧА код Призрена – некада српско данас шиптарско село. Први пут се помиње 1348.године. Село је имало цркву Св.Николе која је до 17.века потпуно разрушена. У брдима изнад села постојала је у пећинама испосница.

87. ЗАТРИЧ код Ораховца – Данас је ово чисто шиптарско село. Усмено предање тамошњих Албанаца каже да је село добило име по неком Србину Затри чије се потомство затрло од неке болести. Последњих пет српских породица је под присилом Шиптара побегло из овог села почетком 19.века у оближње српско село Зочиште и од тада овде више нема Срба. У центру села поред џамије су остаци старе цркве. Изнад села су остаци старе тврђаве Затрича.

88. ЗВЕЧАН код Косовске Митровице – Звечан је византијски и српски средњевековни град изнад рудника Трепча. Ту се у 12.веку већ налазила црква Св. Ђорђа. У овој цркви се Стефан Немања са својом војском помолио Богу пред битку код Пантина 1169.године. Црква је имала велику припрату која је служила за саборе. Испод утврђења налазила се црква Св.Димитрија коју је 1315.године краљ Милутин даровао Бањској. По тој цркви и цело насеље испод Звечана добија име Митровица (данас подељена на српски мањи и албански већи део). Звечан је данас етнички српски градић.

89. ЗЛАШ код Приштине – Помиње се 1455.године у турском ису где је наведена Лукина црква са једном кућом. Последњи пут манастир се спомиње 1487.године.

90. ЗЛИ ПОТОК код Драгаша – Помиње се у Душановој повељи из 1348.године. У истој повељи се спомиње и оближње место Страторје где је по предању био логор царске коњице. По ису из 1455.године имало је 10 српских кућа. У селу је постојала црква Преображања. Село је данас насељено Горанцима.

91. ЗОЧИШТЕ код Ораховца – Први пут се помиње 1327.године. Знало се да је у то време ту била црква св. Врача Кузмана и Дамјана која је по предању 300 година старија од Дечана. Осим тога у Зочишту се још увек налазе остаци цркава Ваведења Свете Причести и Св. Јована.

92. ЗРЗЕ код Ораховца – Први пут се помиње 1330.године. Повељом из ове године житељи овог места су одређени да чувају Дечане. У 14.веку овде је била црква Св.Прокопија.

93. ЗУПЧЕ у Ибарском Колашину – Најисточније село у Ибарском Колашину. Најранији помен је из друге половине 18.века. Близу села су зидине које не знамо шта су представљале. У селу постоји црква која је обновљена 1939.године.

94. ИБАРСКА СЛАТИНА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1314.године. По ису из 1455.године овде је живело 20 породица и све су српске. Постоје остаци два црквишта а недалеко су остаци античког комплекса познатог у народу као манастир Св.Јелене и Цара Константина. Остаци овог манастира су заштићени законом.

95. ЈАБУКА у Ибарском Колашину – 1455.године се спомиње у ису али је већ тада било опустело и имало је само једну кућу која је била српска. На превоју Илиница стоје остаци средњевековне цркве. И црква се зове Илиница али није посвећена Св.Илији као што јој име говори. Овде се одржавају сабори околних села.

96. ЈЕЛАКЦЕ код Лепосавића – Помиње се 1315.године у повељи Милутина Бањској. Претпоставља се да је ово оно Јелакце где је архиепископ Данило Други подигао сјајан двор са црквом Св.арханђела Михаила. Године 1395. књегиња Милица ову цркву дарује руском манастиру Св.Панталејмона. Данас у селу постоје неиспитани остаци неке старе цркве која би могла бити она о којој говори предање.

97. ЈОШАНИЦА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1315.године. На брегу изнад села су остаци цркве Васкресења Христовог. Около је и старо српско гробље. Осим тога ту се налазе и крајпуташи четворице погинулих српских хероја из Првог светског рата и ово је заштићено законом.

98. ЈУНИК код Дечана – Данас је ово шиптарско село, једно од најозоглашенијих терористичких места у ком је постојао чак и логор за мучење Срба. По локалној албанској традицији све албанске породице овог краја воде порекло од братства Стефановића из које потиче и други игуман манастира Дечана Данило. По тој породици име је добила и сеоска Степан махала. У доба Турака био је средиште среза. Крајем 19.века руски конзул је забележио да у Јунику има још 25 српских староседелачких породица. У Степан махали још увек постоје остаци српског црквишта и гробља. Између два светска рата овде је било 200 црногорских кућа а већ након другог светског рата само једна.

99. КАБАШ КОРИШКИ код Призрена – У средњем веку село се звало Свети Петар по Петру Коришком. Под тим именом познато је 1316.године. У другој половини 15.века познато је и име Петрова црква. У 19.веку Турци мењају име села и називају га Хамидије по султану Хамиду. Међутим данас је преовладао албански назив Кабаш који су селу дали албански досељеници из истоименог села у Албанији. Овде постоје и остаци српских цркви: Црква Пресвете Богородице у народу позната као црква Св.Јелене сестре Петра Коришког. Она је такође била испосник а пошто је умрла пре брата он је сахранио на месту где се налази ова црква. Осим тога у Кабашу постоје остаци цркве у Лука махали на источном рубу села, као и остаци цркве Св. Богородице на брду Чукаљу.
100. КАМЕНИЦА код Лепосавића – У ису из 1463.године у три засеока живеоло је око 50 српских породица. Овде се налазе остаци цркве са конаком, звоником и бунаром.

101. градић КАЧАНИК – некада српско данас чисто шиптарско место. Постоје остаци српске средњевековне цркве.

102. КМЕТОВЦЕ код Гњилана – Под овим именом помиње се од 1437.године. У близини насеља су остаци манастира подигнутог у време цара Душана. Црква је прво била посвећена Св.Димитрију а касније Св.Варвари. Црква је страдала после Косовске битке а до темеља је порушена у 18.веку. Након тога Турци су материјал са ње користили за градњу оближњег моста. У непосредној близини манастира су остаци напуштеног српског села.

103. КОЗНИК код Ораховца – село испод истоимене планине први пут се помиње у време краља Милутина. Руски конзул је овде у 18.веку затекао развалине манастира са великим зидом па се претпоставља да је овај манастир служио за заточене монахе пале у немилост. Данас је село чисто шиптарско место.

104. КОРЕТИН код Новобрдске Криве реке – Још у 9.веку овде постоји словенско насеље о чему сведоче остаци материјалне културе који су чувани у Музеју Косова у Приштини. У средњем веку се први пут помиње 1321.године у Грачаничкој повељи. У турском ису наводи се да има 27 српских породица. Знало се да је имало сеоску цркву. У овом селу су припадници албаске иреденте 1985.године оскрнавали гробове.

105. КОРИША код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу су остаци неколико верских објаката: цркву св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије. По завршетку градње цркву је 19.маја 1343.године даровао цару Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом манастира Св. Арханђела. 1885.године Турци су срушили ову цркву и од њеног материјала саградили џамију и школу у Кориши. Обновљена након балканских ратова и ослобођена али је Албанци руше у току Првог светског рата, затим опет обновљена између два рата да би је шиптари у Другом светском рату коначно потпуно разорили. Осим ње постоје остаци и цркве Св.Николе у којој је 1860.године пронађена повеља цара Душана којом оснива манастир Св.Арханђела. Ту су остаци и цркава Св.Ђорђа и Покрова Пресвете Богородице. Најзначајнији верски објекат у Кориши је манастир св. Марка Коришког. Према подацима црква манастирска је саграђена 1467.године и манастир није диран за време владавине Турака а са звоника ове цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Османлија. Једно време манастир је запустео. 1858.године руски конзул је записао да манастир служи као стаја за козе локалним Албанцима. У овој цркви се чувао и чувени призренски препис Душановог законика за који се сматра да је највернији оргиналу а данас се налази у Народном музеју у Београду. За време Првог светског рата манастир је спаљен и опљачкан. Ове злочине је починио чувени прогонитељ Срба Рустем Кабаш. Он је у манастиру у Првом рату затекао српску јединицу са 60 бораца којима је дао бесу да ако се разоружају да им неће ништа. Када су га послушали он их је побио. Сведоке овог злочина двоје стараца из манастира је бацио низ литицу а среског начелника са децом убио. Злочини су настављени и између два рата, за време другог светског рата, као и комунистичкој ери.

106. КОШ код Истока – Први пут се спомиње 1314.године као гранично село Србије. У турском катастарском ису из 1458.године записано је да у њему живе Срби и то око 60 породица. У Кошу су постојале две цркве које су по предању биле посвећене Св.Богородици и Св.Николи. Исто предање каже да се у шумици изнад села некад налазио манастир који је срушен а уместо њега двадесет километара источно је саграђен познати Девич. Данас у селу постоје два црквишта. Године 1969. житељи Коша су на брегу подигли нову цркву коју су посветили св.Лазару Српском.

107. КРАЈНИ ДЕЛ код Новобрдске Криве реке – Данас је ово село код Каменице насељено Шиптарима. На месту које се данас зове Селиште постојало је насеље о коме се не зна ништа чак ни у усменом предању. У турском ису село се помиње као Кранидол, а село је већ тада било пусто осим манастира Св.Луке у ком је још било монаха. Албанци почињу да га насељавају у 19.веку.

108. КРИЉЕВО код Новобрдски Криве реке – Ово је данас етнички чисто шиптарско место. Први писани помен је из 1411.године када га је деспот Стефан Лазаревић поклонио Хиландару. Данас у селу постоје рушевине старе цркве у близини Црвеног потока. Албанци су ово српско село почели насељавати након 1700.године.

109. КРЊИНА код Истока – Први пут се помиње у турском ису 1485.године као село у ком живе 35 српских и 3 муслиманске породице. На брду изнад села су остаци старог гробља и цркве. Постоји и топоним Код цркве и по народном веровању овде је била стара црква која је прелетела у суседно место када су Роми покушали да на њом суше веш.

110. КРПИМЕЈ код Истока – данас шиптарско место. Постоје остаци старе цркве.
111. КРСТАЦ код Драгаша – некад српско а данас село насељено потурченим Србима (Горанцима). Помиње се у повељи 1348.године. На брду Панталевац постоје остаци цркве Св.Панталејмона. По предању звона са ове цркве могла су се чути и у Албанији. У близини села су остаци још две цркве.

112. ЛАБУЧЕВО код Ораховца – је данас шиптарско село. Први пут се помиње за време краља Милутина. У близини села, код реке Мируше налазе се две велике испоснице са остацима цркава.

113. ЛАПСКА СЛАТИНА код Подујева – Данас је ово Шиптарско село. 1455.године у Слатини је било 18 српских породица и манастир Св.Николе. Први Албанци се досељавају око 1800.године а њихова најезда је након Прве призренске лиге 1878.године.

114. ЛЕОЧИНА код Србице – Помиње се 1314.године. По ису из 1485.године било је подељено на горњу и доњу област и имало је 62 српска домаћинства. Ту постоји средњевековна црква Светог Јована која је саграђена у 14.веку, а обновљена у 16.веку. Данас је законом заштићена. У селу се такође налазе остаци Калуђерске цркве из 14.века. 115. ЛЕПОСАВИЋ град – Ово је најсевернија косовска општина. Усред насеља је остаци од цркве Успења свете Богородице. Друга црква посвећена празнику Цвети страдала је у другом светском рату када су на њеним рушевинама Немци и Руски белогардејци на њој саградили бункер. Данашња лепосавићка црква сазидана је 1935.године на њеним темељима. Посвећена је Распећу Христовом, а у народу је познатија као Велики петак.

116. ЛЕШАК код Лепосавића – Први помен је 1395.године када га је књегиња Милица поклонила Св.Пантелејмону. Зна се да је овде био познати рударски крај. Између два рата на старом црквишту овде је саграђена нова црква која је оштећена у земљотресу 1980.године.

117. град ЛИПЉАН – налази се у средишњем делу Косова поља.Ту је некада постојала и византијска насеобина Лепенион где је била раскрсница путева и седиште епископије. У Липљану постоје остаци две веће цркве. Црква Ваведења сазидана је пре 1331.године. 1441.године и падом Новог брда и ова црква је спаљена. О том страдању сведочи запис урезан у апсиди. Иначе саграђена је на темељима византијске базилике. Друга липљанска црква посвећена је хришћанским мученицима Светом Флору и Лавру са Косова који су страдали у 2.веку. Ова црква је саграђена у 20.веку.

118. ЛИСОЦКА код Новобрдске Криве реке – Село је било насељено српским житељима Кршљанцима о чему сведочи назив места Кршљанит, као и остаци старог српског гробља које се зове Јованово, те рушевинама старе цркве. Албанци су се почели досељавати 1750.године.

119. ЛОЋАНЕ код Дечана – налази се у долини Лоћанске Бистрице. Први пут се помиње 1330.године када је село имало 63 српске куће. Већ 1485 тај број се знатно смањио на 39 српских и 3 муслиманске куће. А 1879.године руски конзул у Призрену затиче само 25 српских породица. У селу је била сачувана једна кућа брвнара за коју је важило да је једна од најстаријих у Србији. Легенда каже да је баш из те куће пренета ватра мајсторима који су почели да граде Дечане. Кућа је законом заштићена.
120. ЛУЧКА РИЈЕКА у Метохији – спомиње се 1762.године. У селу постоји старо црквиште на српском гробљу. Данашња црква сазидана је на темељима старе.

121. ЉЕВОША код Пећи – То је српско село код Пећке патријаршије. По легенди, село је добило име по левању тј.ливењу метала за издраду оржја српске војске за Косовску битку. Село је било задужено за чување стада Патријаршије. По предању помужено млеко би се дрвеним цевима сливало у одаје Патријаршије. У селу постоје остаци: Цркве Св.Николе у Тавору изнад села. У првој половини 17.века ту је боравио Пајсије Хиландарац. На брегу изнад Патријаршије се налазила црква Св.Ђорђа која је обновљена 1411.године. Затим црква св.Димитрија подигнута у 14.веку као помоћна црквица Пећке патријаршије. Стотинак метара северно од Патријаршије на брду Идворац су остаци куле звонаре. Дуж брега су подигнути зидови на којима су стражарске куле као обезбеђење патријаршије. Осим наведених постоји још 5 старих црква чији се остаци назиру.

122. ЉУБИЖДА код Призрена – први пут се спомиње 1348.године. У селу постоји неколико цркви и црквишта. Црква св. Николе је саграђен у 16.веку а обновљена је 1867.године. Друга црква је Св.Спаса која је порушена половином 19.века. У селу се такође налазе и развалине цркава Св.Петке, Св.Јована, Св.Недеље и још пар цркви.

123. МЕТОХИЈА код Подујева – 1455.године то је велико срспко село са 51 кућом. Данас постоје остаци две српске цркве. 1986.године овде је живела само једна а данас ниједна српска породица.

124. МИЛА или МИЉАЈ код Призрена – је данас албанско село. У повељи цара Душана из 1355.године спомиње се под именом Милиште. До краја 19.века изнад села су се могле видити развалине невелике цркве непознатог имена.

125. МУРГУЛА код Подујева – То је данас албанско село у Лабу. По турском ису из 1455.године у селу је било 15 српских домова. Већ 1878.године и времена српско турског рата сви Срби су се иселили у Топлицу.

126. МУШУТИШТЕ код Суве реке – Налази се у Призренском Подгорју под планином Икона. Први сачувани писани помен о Мушутишту је из 1315.године. У селу постоји неколико верских сакралних објеката: Црква Богородице Одигитрије саграђена је 1315.године као задужбина дворског управника државних добара Драгослава и његово породице. На натпису изнад врата види се да је црква саграђена за годину дана. Ова црква спада у једну од најлепших представница уметности из времена Стефана Милутина. Осим ње на брду се налази манастир Св.Тројице – Русиница који је основан 1465.године. Ту је била вредна збирка рукописних књига из времена од 14 до 18 века. Данас је Русиница женски манастир. Од 1968.године Шиптари често нападају манастир и узнемиравају сестринство а за та дела никада нису кажњени. Изнад манастира постоји неколико испосница. У околини села се налазе остаци још 8 мањих цркви.

127. МУШИНИКОВО код Призрена – Ово је српско село под Шар планином. Први пут се помиње 1465.године када се помињу Срби из ,,Мучникова,, Има цркву Св.Апостола Петра и Павла која је живописана 1564.године. Предање каже да је она саграђена на темељима храма из 14.века. Осим ње постоји и црква Св.Николе код месног гробља. Подигнута је у 16.веку.

128. НАКЛО код Пећи – село Накло се налази у области Хвосно у Пећком пољу. Први пут се помиње 1220.године када га је Стефан Првовенчани даровао Жичи. По турском катастру из 1485.године имало је 12 српских и 2 муслиманске куће. У селу постоје остаци старе цркве која је вероватно била посвећене Јовану Крститељу а на темељима ове цркве сељаци су изградили нову 1985.године. На месту које се зове Наклански дубови на 200 метара од села налази се група брестова са десне стране пута. Према усменом предању тим путем је наишао једанпут и Св.Сава. Како је била врућина а нигде није било хлада светитељ је прекрстио штапом и ту су одмах никли ови брестови.
129. НЕШЕЦ код Призрена – Ово је сада шиптарско село у долини Дрима. Први пут се помиње 1348.године у повељи Душана Силног а тада се у њему налазио летњиковац тј. летњи дворац српског цара који се звао Рибник. На приватном имању једног Шиптара постоје остаци од старог црквишта.

130. НЕЦ код Ђаковице – Ово село нема помена у историји (бар не за који ја знам). Овде је уврштен због цркве коју су Срби и Црногорци саградили 1920.године али су је балисти и фашисти спалили и до темеља срушили 1941.године, а село заувек унитштили.

131. ОГОШТЕ код Новобрдске Криве реке – Село је у близини Косовске Каменице. Први писани помен је из 1395.године у повељи књегиње Милици. Према турском подацима из 1455.године село је било опустело већ тада. Од средине 18.века овде се досељавају Албанци. И данас у њему постоје остаци цркве посвећене Богородици и српско гробље.

132. град ОРАХОВАЦ – ово је велико средиште на југоисточном рубу Метохије. Први пут се спомиње у повељи Душановој 1348.године. 1405.године је он поклоњен Хиландару. Осим тога сачувани су каснији писани спомени као онај који каже да су ,,06.04.1897.године Арнаути опљачкали цркву,,. Ова црква која се ту спомиње посвећена је Успењу св.Богородице и саграђена је 1859.године на темељима неког старијег храма. На месту звано Дубљане у ораховачким виноградима сачувани су остаци српског гробља и старе цркве. Треба споменути да је Ораховац једини градић који су албански сепаратисти освојили у побуни ОВК и држали га три дана 1998.године. Данас у граду живи мали број Срба и сви су у јеној уличици без икакве могућности за нормалан живот и права на људске слободе загарантоване свом уставима света.

133. ОРЛАНЕ код Подујева – налази се обали реке Батлаве и вештачког Батлавског језера. 1381.године кнез Лазар је ово село подарио Раваници. Изнад обале на садашњем српском гробљу постоје остаци старе цркве за коју се верује да је била посвећена Константину и Јелени. Према народном предању поред цркве су били дворови познатог српског хероја Орловића Павла који је опеван у народној епици.

134. ОРЋУША код Драгаша – још једно село у Гори које је насељено исламизираним Србима који себе сада зову Горанци. Први пут се помиње 1348.године. Према турским подацима из 1455.године овде је било пет српских кућа. На подручју села је и старо црквиште.

135. ОСТРАЋЕ код Лепосавића – Село се први пут помиње 1346.године као трг, дубровачка насеобина и тврђава. 1395.године село је кнегиња Милица поклонила Св.Панталејмону. У 17.веку овда је прошао и описао место чувени Зено Катарини. 1690.године тј. након велике сеобе Срба село се затрло и како се каже у предању ,,девет година рало није орало у Остраћи,,. Ту се налазе остаци како цркве и гробља, тако и средњевековних зидина, вероватно старе вароши. Законом су заштићени старо гробље и турска гранична караула из 19.века.

136. ПАЛАТНА код Подујева – налази се у горњем Лабу а овде су по предању српски владари средњег века имали своје палате по чему је село и добило име. У турском по-пису из 1455.године у Палатни је записано 8 српских породица. Десет километара северно од села код изворишта Лаба стоје остаци летњиковца Врхлаб који је утврдио краљ Милутин. 137. ПАЛИВОДЕНИЦЕ код Качаника – У селу постоји старо црквиште а оно се први пут помиње у турском земаљском ису из 1455.године

138. ПАНТИНА код Вучитрна – налази се на левој обали Ситнице. Добило је име по чувеној бици код Пантина из 1173.године у којој су се борили Византијци и Срби предвођени Стефаном Немањом. 1384.године село је цар Душан поклонио својој задужбини. По турским подацима 1455.године овде је било 55 српских кућа. Постоје остаци старе цркве и гробља.
139. ПЕЋАНЕ код Суве реке – Први пут се помиње као српско село 1348.године а у осамдесетим годинама 18.века руски конзул је овде затекао само једну српску породицу. Имало је стару цркву која је подигнута 1451.године као задужбина непознатог ктитора. Живопис је постојао до 19.века када се свод спровалио. Бифору су Шиптари скинули и уградили на своју кулу. 1979.године приликом оправљања куле тај прозор је ,,случајно,, поломљен. Данас у овом селу више нема Срба.

140. ПЛАЈНИК код Драгаша – Ово је данас етнички чисто шиптарско село али у селу су сачувани словенски топоними. На брежуљку изнад села постоје остаци српске цркве.

141. ПОГРАДЈЕ код Клине – Први пут се помиње у време Милутина 1314.године као дар овог краља задужбини Бањској. Према турским подацима из 1455.године село је имало 30 српских кућа као и цркву Св.Врача. У близини села су и рушевине старог града Градиште за који мештани кажу да је био двор проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак са остацима још једног средњевековног града који народ зове Јеринин град.

142. ПОДГРАЂЕ код Гњилана – налази се на десној обали Мораве на самом излазу из Пограђске клисуре. Ово је данас шиптарско село. У прошлости као и многа друга село је било српско о чему говори и његов словенски назив. Први пут се помиње 1395.године у повељи књегиње Милице. У селу су остаци два црквишта а у рушевинама старог града још једне цркве. Близу села поред Мораве постоји место које се зове Говен. По локалном предању када су Турци освојили град једна девојка Српкиња је са тог места скочила у реку говорећи ,,нећу да говим (поштујем, љубим) туђину, радије ћу се удавити,,

143. градић ПОДУЈЕВО – средиште жупе Лаб на Косову. Спомиње се у турским подацима 1455.године као српско село са 43 куће. 1806.године овде је Станоје Главаш у време Првог устанка подигао шанац према Турцима. Средњевековна српска црква се вероватно налазила на брду Мерђезу које су Турци касније претворили у тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском и значи караула, утврђење). После Првог светског рата овде је подигнута црква Св.Илији коју су шиптарски фашисти и балисти оштетили у Другом светском рату. Обновљена је 1971.године.

144. ПОМАЗАТИН код Приштине – Први пут се помиње у ису 1455.године као Бомазатин са 10 српских породица. 1937.године овде је подигнута нова црква Св.Илији. Већ крајем двадесетог века Шиптари су у њој поломили врата и прозоре а цркву тешко оштетили, међутим већ тада је у њој остао да живи само један старац Србин који је у међувремену умро. Село данас нема српске душе.

145. ПОНОШЕВАЦ код Ђаковице – налази се у долини Рибника. Први пут се помиње као метох Дечана у повељи кнегиње Милице из 1389.године. По подацима турским из 1485.године у Поношевцу је било 17 српских кућа и 1 муслиманска. Априла 1941.године Шиптари су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све српске куће су тада разорене а народ протеран. Том приликом је спаљена и разорена и нова црква. Данас у селу више нема Срба.

146. ПОПОВЉАНЕ код Суве реке – Први сачувани помен о селу је из 1465.године. Крајем 19.века руски конзул је посетио ово село и цркву. Том приликом покушао је да отклони насеље Шиптара из суседног села који нису дозвољавали Поповљанцима да врше своје православне обреде у цркви. У селу се налази и црква која је подигнута 1926.године.
Jug_Bogdan (Zandar) - 9. juli 2007. u 19.44
147. ПРЕКАЗЕ код Србице – по злу чувено шиптарско село Доње и Горње Преказе, родно место породице Јашари која је изнедрила змију Адема Јашарија једног од оснивача ОВК. У селу је некада било преко 30 српских кућа али су оне насилно исељене а Срби протерани до 1982.године. Од тада српска нога није крочила у ово село све до блиставе акције МУП-а 1998.године. У селу је остало само старо српско гробље које показује ко су староседеоци овог места.

148. ПУСТЕНИК код Качаника – Сада је ово шиптарско село које се налази у долини Котлинске реке а подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском ису из 1452.године у селу је било 50 српских домова. Срби су се одржали до 18.века. На улазу у село на истакнутом брегу стоје остаци цркве непознатог светитеља. И дан данас на овом црквишту окупљају се Роми и Муслимани одређеним данима у години и пале свеће и доводе болеснике на исцељење.

149. РАДАВАЦ код Пећи – налази се крај Белог Дрима у Пећком подгорју. Први пут се спомиње 1381.године у повељи Кнеза Лазара. У турском по.пису из 1458.године у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир св.Спаса са 10 калуђера. Изнад даншње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве а у њиховој близини и темељи помоћних зграда и зидина дугим десетинама метара којим је манастир био утврђен. Очувани су и остаци још једне мање цркве и великог гробља ранијег српског становништва.

150. РАДЕША код Драгаша – још једно у жупи Гора село које је насељено исламизираним Србима Горанцима. Први помен је из 1348.године. Из повеље из те године се види да су у околини постојале цркве св.Николе и св.Илије. У селу су очувани темељи старе српске цркве.

151. РАКИТНИЦА код Подујева – ово је некада било српско село а последња српкса породица се иселила 1878.године. У селу је очувана црква св. Арханђела Михаила летњег. Албанци је зову ,,киша Лазарит,, тј. Лазарева црква јер је по предању након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у Раваницу. Према архитектонским одликама саграђена је у 14.веку. Такође постоје остаци и српског гробља. Као што сам помену у селу више нема Срба.

152. РАКОЦ код Ђаковице – Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године. Према турским подацима из 1485.године село је имало 38 српских породица. Године 1868. руски конзул из Призрена господин Јастребов затекао је у селу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба.

153. РАТИШ код Дечана – налази се у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Први пут се помиње 1330.године када је имало 17 српских кућа. 1935.године овде су сељаци на темељима старе подигли нову цркву али је она демолирана 1941.године када су Шиптари алили и раселили сва српска села у Метохији. Осамдесетих година је потпуно срушена. Око цркве је постојало гробље али данас нема ниједног надгробног камена. Село више нема Срба.
154. РАЧА код Ђаковице – На рачанском брегу до почетка 20 века су постојали остаци старе српске цркве. По предању када су Турци упали у рачу у цркви су затекли калуђере са ђацима. Покушали су да их спале са вуном али се вуна претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. У селу више нема Срба.

155. РАЧАК код Урошевца – још једно по злу познато шиптарско село и упориште из Другог косовског боја 1998/99 године. Налази се на излазу из клисуре Црнољеве. Помиње се први пут за време цара Душана. Турски подаци кажу да је овде постојао манастир св.Врача. Изнад села и дана постоје остаци цркве из 14.века. Црквиште је заштићено законом као споменик српксе културе. Иначе, ово село тј. догађаји у њему су били један од повода НАТО агресије на нашу земљу.

156. РАСТЕЛИЦА код Драгаша – друго по величини село поисламизираних Срба – Горанаца у жупи Гора. Сви топоними у селу имају српски корен. Ту је постоала црква Св.Варваре за коју предање каже да је била манастир. Очувано је и старо српско гробље али у селу више нема Срба православаца.

157. РЕЧАНЕ код Суве реке – Помиње се 1348.године у Душановој повељи. Међе које су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје називе. Сматра се да је у међама већ тада била црква Св.Ђорђа задужбина непознатог војводе који је ту сахрањен 1370.године. Половином 19.века црква је већ била оронула и запуштена. У њој су шиптари затварали стоку зими, а лети им је служила као складиште. Почетком 20 века је обновљена.

158. РЗНИЋ код Дечана – налази се на обали Дечанске Бистрице. Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године као насеље са 38 српских кућа. Већ 1485.године тај број је спао на 20 српских домаћинстава. До друге половине 19.века у Рзнићу су стајале развалине цркве Св.Срђа и Влаха, а од њеног материјала сазидана је сеоска џамија. Овде више нема Срба.

159. РОДЕЉ код Лепосавића – налази се на обали Ибра. У селу постоји стара црква и гробље. Иначе мештани овог села су учествовали у Првом српском устанку и нападу на Нови Пазар 1912.године.

160. РУГОВО код Пећи – налази се на излазу из клисуре. Име је добило по властитом словенском имену Руг који је власник и баштиник села био при оснивању. У турском ису из 1485.године ту је било 110 мушких обвезника Срба што значи да је село могло имати око 400 становника у то време. У селу су биле две цркве од којих данас имамо само остатке. Село је данас насељено Шиптарима.
161. САМОДРЕЖА код Вучитрна – налази се у долини Лаба на јужним падинама Копаоника. По предању српска војска се пре Косовског боја овде причестила тј. у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је овде сахрањен Милош Обилић. На брду изнад цркве је дворац Вука Бранковића а по предању ту је била и чувена Косовска вечера на којој је Лазар изрекао још чувенију клетву. Црква у Самодрежи била је посвећена св. Јовану Претечи. Почетком 20 века пре ослобађања села од Турака један Шиптар је од камена са цркве направио себи воденицу док је по наредби приштинског паше олово скинуто како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Међутим шиптарски националисти и сепаратисти су је оштетили 1981.године, а већ следеће године су пред њом убили српског младића и то на очи његове мајке.

162. СВЕТЉЕ код Подујева – По подацима из 1455.године имало је 55 српкских кућа а записана је и црква св.Мине. 1689.године Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти ,,Краљевство Србије,, уписао ово село као Сфителе. Карта се и данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Средином 18.века овде се досељавају Шиптари. 1986.године овде је остало само једно српско домаћинство а данас је село етнички чисто и насељено Шиптарима.

163. СВИЊАРЕ на обронку Чичавице – једна од ретких српских енклава у овом делу КиМ. Помиње се 1455.године са 14 кућа. У селу постоји црква из средњег века.

164. СИГА код Пећи – налази се у метохијском подгорју испод планине Русолије. Ту је постојала и стара црква са зидовима који су на местима били високи и четири метра. По предању црква је била старија и од Високих Дечана. На њеним темељима се почела 1937.године градити црква св.Димитрија која је прекинута 1941.године. Албанци су је демолирали за време Другог светског рата. Освећена је 1977.године. Покрај храма је и извор са лековитом водом. Очувано је и старо српско гробље са неколико већих крстача.

165. СЛОВИЊЕ код Липљана – налази се у подножју Жеговца. Помиње се у повељама Душана Силног 1331. и 1348.године као дар Хиландару. Сеоску цркву из 14.века већ су у 16.веку срушили Албанци да би подигли џамију. Са друге цркве св.Николе из 14 века су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких мостова која је између 1871-73 градила косовску железничку пругу. У планини је и манастир Св.Ђорђа из 14.века. Њега је у 19.веку срушио самозвани господар Косова Јашар паша Џинић, пореклом Шиптар, да би од његовог камења градио мостове на Ситници.

166. СМИРА код Витине – налази се у подножју Скопске Црне Горе. Први пут се спомиње 1308.године као дар Милутина хиландарском пиргу Хрусија. Храм Вазнесења или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски митрополит Никанор у 16.веку. Друга црква у Смири била је посвећена Симеону Мироточивом. Постојала је и трећа црква али се не зна коме је посвећена. Данас се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћириличним текстом која је свакако донета са једне од ових цркава.

167. СОКОЛИЦА код К.Митровице – Соколица је у ствари назив за брдо и цркву Покрова свете Богородице у селу Бољетину. Ово село је 1455.године имало 21 српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14.веку као задужбина непознатог ктитора. Припрата је касније дорађена. У соколичкој цркви се такђе чува изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице која седи на престолу са малим Христом у крилу. Статуа је из 14.века и дело је приморских мајстора који су настојали да се приближе византијској уметности. Првобитно се статуа налазила у Бањској. По предању она је долетела, стала на једну стену и позвала народ да јој ту подигне храм што је и учинио српски живаљ. Иначе у овом селу од 1967.године нема више Срба. Наиме, тада су Шиптари ископали и оскрнавили и последњи српски гроб.
168. СОЧАНИЦА код Лепосавића – ово је старо село разбијеног типа. Први пут се помиње 1315.године као дар Милутина Бањској. У засеоку Сочанице налази се црква Усековања св.Јована Претече. Црква је подигнута 1863.године на старим темељима из средњег века. Подигнута је на инсистирање тадашњег сочанског кнеза кога су већ следеће године убили Шиптари. Такође у непосредној близини су остаци и цркава Св.Петке и св.Причести. Изнад села је стари град Галич који помиње и византијски историчар Јован Кинам, летописам цара Манојла Комнена. У Сочаници су и остаци римског провинцијског центра Муниципијума из 2 века пре нове ере.

169. градић СРБИЦА у Дреници – веома важно средиште у Метохији. Ова варош је основана 1924.године (није средњевековно место) од стране око 30 српских породица. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки убијеним борцима против албанских балиста у Другом светском рату. Србица је данас албанска варош.

170. СРЕДСКА у Средачкој жупи – Помиње се 1348.године у повељи цара Душана. У селу постоје остаци цркве св.Петке и цркве св.Ђорђа, као цркве св.Богородице из 16.века. Осим њих ту је и нешто млађа црква св.Николе из 1875.године.

171. СТАГОВА код Качаника – налази се у долини Неродимке. Помиње се у турским белешкама као српско село. Албанци се овде досељавају око 1700.године. Данас у селу више нема Срба а остали су само остаци српског гробља и напуштене цркве.

172. СТРАЖА код Качаника – налази се у подножју највишег шарпланинског врха. У селу је некада постојала православна црква и гробље, али је по насилном исељење Срба и Македонаца све то запустело. Данас је ово шиптарско село.

173. СУВА РЕКА градић – налази се у Призренском подгорју. Први спомен је из 1465.године. Познати Млечанин ди Вињола је 1689.године уврстио на своју карту коју сам већ горе поменуо. Руски конзул је у 19.веку овде затекао само девет кућа православних Цигана. У месту је постојала стара српска црква која је срушена и српско гробље. Изнад на брегу је била испсноца и монашка ћелија али су је Турци претворили у текију. Данас нема Срба у Сувој реци.

174. СУВО ГРЛО код Истока – налази се у Метохијском подгорју на 15 км од Истока. Некад се звало Срма Грло по оближњем руднику срме (сребра). Први пут се помиње крајем 13.вака у време краља Милутина. Тада је село било средиште мање жупе а у њему се налазила црква св.Богородице. За време Турака из 1485.године ово је било средиште нахије са преко 15 села. Укупно је тада имало 126 српских кућа. У селу су сачувани остаци неколико сакралних објеката. Најстарија црква је саграђена у време Милутина и била је посвећена Богородици. Вероватно из истог времена је и црква Ваведења Богородице. Ту су још остаци цркава Св.Николе, Св.Арханђела и Св.Јована, као и више црквишта непознатог имена. На једном вису стоје остаци ,,калуђерског града,, а у шуми су и рушевине старог градића. Данас је ово место једно од ретких српских енклава овог краја.

175. ТОПОЛНИЦА код Новобрдске Криве реке – село је смештено у доњем току Криве реке. У повељи манастира Грачанице 1321.године Тополница је била назив за читав крај Новобрдске криве реке. У 16. и 17.веку област се називала Анђелова Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који е по паду Тесалије склонио у Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих достојанстава први у српској а други у турској војсци. Албанци овај крај насељавају теко посел 1700. године да би већ до 1880.године потиснули све староседеоце – Србе. У овом селу су уништили све српске гробове 1985.године.

176. УБОЖАЦ код Новобрдске криве реке – Убожац или Рђавац је назив манастира у области код Новог брда. Манастир је саграђен у 14.веку у време Милутина као задужбина светогорског старца Исаије. Овај свети човек је био саветник и Душана и Лазара. Познат је као преводилац на српски дела Дионисија Ареопагита и као ауотор извештаја о српском поразу на Марици 1371.године. Сматра се да је својим родитељима, властелинима краља Милутина, подигао овај манастир са црквом Ваведења св. Богородице. Осим старца Исаије овде су биле похрањене и мошти патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у Црној Гори. Манастир је страдао 1690.године у време аустријске најезде која је изазвала сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем.

177. пећине испоснице УЉАРИЦЕ – то је назив за две пећине испоснице изнад слапа Мируше. Велика пећина је из 14.века а настала је зазиђивањем улазне стране пећине. Ту су нађени и фрагменти фресака. Двадесет метара даље је и Мала пећина до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа ове испоснице је свега метар пута метар ипо. И овде је постојао живопис али су га готово потпуно уништоли шиптарски пастири из суседних села.

178. УЊЕМИР, Добра вода код Клине – село Уњемир или Добра вода налази се у Прекорупљу код Клине. Помиње се у повељи из 1330.године. Ту је 1455.године било 12 српских кућа. У овом селу је рођен Петар Коришки у 13.веку. На брду изнад села су остаци цркве Св.Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Подигнута је у 13.веку. У Уњемиру су и остаци једног црквишта. Последња српска породица се одавде одселила 1968.године тако да је село данас насељено Шиптарима.
179. град УРОШЕВАЦ – ово је једно од средишта на југу Косовског поља. У самом граду више нема Срба. Шиптари га зову Феризај.

180. ХОЧА ЗАГРАДСКА код Призрена – налази се на обали Призренске Бистрице. Први пут се помиње у повељи 1348.године. До краја 18.века овде је постојала црква св.Николе. Јужно од села, у брдима налази се пећина испосница која је преградом претворена у цркву. Данас у селу више нема Срба.

181. ЦРЕПУЉА у Ибарском Колашину – налази се испод Мокре горе. У њој постоји црква из 14.века посвећена кнезу Лазару. По традицији цркву је подигла властелинска кћер, девојка, из захвалности за чудотворно оздрављење од непознате болести. Црква је сада посвећена светом Николи. Храм је више пута обнављан.

182. ЦРКОЛЕЗ у Метохијском подгорју – први пут се помиње 1395.године у повељи књегиње Милице. Према турским подацима из 1485.године овде је уписано 47 српских кућа. 1943.године балисти и фашисти су спалили цело село а Србе су одвели у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале цркву али је нека старица успела на време да угаси пожар. Црква је била посвећена св.Јовану.

183. ЦРНОБРЕГ код Дечана – Први пут се јавља под именом Чрнобрег 1330.године. По ису из 1485.године имало је 19 српских и 1 један муслимански дом. У селу постоје две цркве: св.Николе и св. Георгија.

184. ЧАБИЋИ код Клине – Помиње се у хрисовуљама из Дечана 1330.године као село са 200 српских кућа. Село је имало свог златара, ковача, десет ова. Већ тада је постојала и црква св.Петра. По турским подацима из 1455.године број српских кућа у селу се смањио на 67. У новије време (17.век) изграђена је у селу и црква св.Николе. Деведесетих година 20.века Шиптари су више пута скрнавили цркве и гробља у селу.

185. ЧЕЧЕВО у Ибарском Колашину – 1455.године имало је 10 српских породица. Црква је посвећена св.Петки а подигнута је 1938.године на темељима старије и веће цркве која је постојала у 14.веку. Код ње су се одржавали зборови народа кроз векове.

186. планина ЧИЧАВИЦА – То је планина која дели Косово од Метохије. Бранислав Нушић је назвао док је био као конзул у Приштини ,,српском светом гором,,. У предању Срба и Албанаца каже се да Чичавица има 77 извора, 77 потока и 77 цркава. По том предању у јужној Чичавици су били само женски манастири. Према турским подацима из 1545 године записано је да се у тој области налази укупно 52 цркве. Данас постоји свега 36 црквишта и других трагова цркви. Иначе ова планина је по злу позната јер ту је био смештен главни штаб ОВК за време сукоба 1998/99 године.

187. заселак ЧПИЉЕ, код Бање у Ибарском Колашину – друго име засеока је Кулина које је добило по остацима цркве са кулом. Црква је саграђена у 13.веку. Зидови куле звоника су сачувани местимично. 1492.године кула је срушена. На црквеном гробљу има преко 150 надгробних споменика из средњег века што је највеће гробље ове врсте у Србији.

188. ШТИМЉЕ код Урошевца – Овде се налазио дворац владара из династије Немањића. Село је по повељи из 1348.године било дужно да производи мед и восак за манастир Св.Арханђела. По подацима из 1455.године имало је 109 српских кућа. Ту је постојала стара црква на чијим темељима је око 1920.године изграђена нова посвећена Светом Арханђелу Михаилу. Цркву је подигло друштво ,,Књегиња Љубица,, по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији.
189. ШТРПЦЕ на Шар Планини – велико српско село на десној обали Лепенца, и једно од већих српских енклава данас на Космету. По турским подацима овде је било 1455.године 65 српских кућа. Сеоска црква је саграђена 1576.године. Источно од села је и црква Св.Јована Крститеља. Подигнута је 1911.године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и српско гробље из средњег века.

190. манастир БАЊСКА код К.Митровице – посвећен је св.Стефану и грађен је у време Милутина 1313-17 године. Милутин је као један од најмоћнијих владара Балкана и Европе у то време Бањску наменио себи као свој гроб. Међутим после Косовске битке тело му је пренето у Трепчу а потом 1460.године у бугарски град Софију. Дуго је вођена препирка са Бугарима да нам врате тело светог краља. Бањска је почела пропадати јако рано: већ у 15.веку пожар је уништио већи део комплекса а у другој половини истог века је запустео. Султан је у 16.веку наредио да се манастир разори. Скоро сасвим срушена црква Св.Стефана је адаптирана у 19.веку и служила је као џамија до Првог светског рата. Реконструисана је 1939. и 1990.године. Манастир је један од ретких са сачуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру подарено 75 села и 8 катуна. Како је био предвиђен за краљевску гробницу укинута је епископија и проглашен је за ставропигион или ти Царску лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио каснији српски архиепископ Данило Други. У средњем веку Бањска је важила за најлепши српски манастир. Изграђен је у рашком стилу који је примењиван за све Царске лавре од Стефана Немање до Душана. По жељи Милутина изграђен је да подсећа на Студеницу. Бањска је својевремено било и ризница тј. најбогатији манастир у ком се чувало државно злато.

191. БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА, црква у Призрену – Саграђена је у 10.веку за време Византије као катедрална црква Призрена и самим тим била је седиште епископије а посвећена је Успењу Богородице. Црква је страдала у 12.веку за време сукоба Стефана Немање и Манојла Комнина тј.Србије и Византије. Пошто је од 1214.године Призрен са околином прикључен Србији овај крај је пао под контролу српске духовне власти нарочито после осамостаљења цркве 1219.године. Тада је црква прво адаптирана српској архиепископији а 1306.године и потпуно обновљена. После проглашења српске цркве за Патријаршију Богородица Љевишка је уздигнута на чин митрополије. Турци су је разорили 1455.године када су јој одузета имања. После друге сеобе Срба под Арсенијем Јовановићем Шакабентом црква је запустела. Турци су јој дозидали минарете и преградили унутра и начинили је џамијом. Поново постаје православни храм након ослобођења 1912.године а минарети су срушени 1923.године.

192. БОГОРОДИЦА ХВОСТАНСКА у Пећи – ово је било црквено седиште и за време Византије. Када се српска црква осамосталила и Богородица хвостанска је постала седиште епископије и то Хвостанске. 1381.године уздигнута је на ранг митрополије. После обнављања Патријаршије 1557.године постала је црквено средиште. Након Велике сеобе Срба манастир је почео пропадати. Од материјала са цркве грађене су џамије по суседним селима. У 19.веку већ је била потпуно у рушевинама а почетком 20.века једва су се распознавали темељи.

193. ГРАЧАНИЦА манастир у истоименом селу код Приштине – посвећен је Успењу Богородице у представља ремек дело како српске тако и све хришћанске архитектуре и уметности. Подигнут је 1310.године у седишту византијске епископије Улпијане. Градио га је Милутин, највећи донатор међу владарима у Србији. Одмах по изградњи постаје седиште липљанских епископа а касније грачаничких и новобрдских епископа и митрополита. 1383.године приликом упада Турака изгорео му је пирг са књигама. После пада Новог брда 1455.године новобрдски митрополит спас из Грачанице тражи у Србији која још није настрадала. Почиње пропадати крајем 17.века. Данас је један од најважнијих српских манастира и центар велике српске енклаве у централном Космету.

194. ДЕЧАНИ манастир – је задужбина пре свега Стефана Дечанског али га је завршио његов син Душан Силни. Црква је посвећена Христу Пантократору а са градњом се започело 1327.године да би се завршило 1335.године (Дечански је умро 1331.године). Дечанском повељом из 1330.године добија огромне поседе које губи након Косовског боја. Поседи су опет враћени 1397.године повељом књегиње Милице и њених синова Стефана и Вука. Након 1455.године када је цело Косово пало под Османлијску власт Дечани су се ипак одржали. Поново је ојачао након обнављања Патријаршије и његов успон траје све до великих сеоба Срба.
195. град ПЕЋ, престоница Метохије – Први пут се помиње под овим именом 1202.године. У средњем веку постоја седиште архиепископије па патријаршије. Он је био културни центар српске средњевековне државе. У Пећи и околини постоји огроман број манастира и цркви: манастир Св.Николе из 14.века, у Тавору је боравио патријарх Пајсије, св. Саве српског у Лизици из 14.века, црква Ружица је била на месту данашње Бајракли џамије коју Срби и данас зову Ружица џамија (име по ружичастој боји камена од које је сазидана црква, уништио је турски султан Мехмед Освајач а њени калуђери су на падинама Калемегдана у Београду подигли истоимену цркву), затим црква Ивановац посвећена св.Николи, црква св.Петке, св.Глигорија, женски манастир Кенавија, капела св.Василија, као и велики број испосница. У самом граду постоје и два веома стара српска гробља: прво на брегу Једрењак које су Турци порушили и ту саградили војно утврђење на северу Пећи, и друго веома старо које је уништено након другог светског рата од стране Шиптара. У граду данас живи јако мали број Срба а некада их је било око 40000. Ту углавном данас живе досељеници из Албаније.

196. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА – Патријаршија је целина од четири цркве од које су три повезане заједничком припратом. Прва и главна је црква Св.Апостола коју је подигао архиепископ Арсеније Први средином 13.века. Они одмах постају ново седиште архиепископије (некада било у Жичи). То је било и неопходно пошто је старо средиште било оштећено у најезди Монгола 1242.године тако да је средиште цркве пребачено у средиште државе (ало шиптари у средиште државе, Косово је у 13.веку био центар Србије) у околину Пећи по сагласности краља Уроша Првог. Другу цркву посвећену Св.Димитрију подигао је архиепископ Никодим 1320.године уз северну страну Св.Апостола. Траће црква посвећена је Богородици Одигитрији и саграђена је уз јужну страну св.Апостола. Ктитор цркве је био архиепископ Данило Други. Осим ње ту је подигао и малу црквицу Св.Николе, заједничку припрату за све три цркве и пирг испред припрате. Патријаршија је вековима културно и духовно седиште Срба и без обзира што се тренутно не налази на територији коју контролишу Срби она јесте и биће стожер окупљања Срба на овим просторима.

197. град ПРИЗРЕН – налази се на југу Метохијске котлине. У византијским списима се спомиње као Приздријана а од 11.века овде је седиште епископије. Град су Срби освојили и наследили од Византијаца. То је било 1214.године. Као град у Србији он доживљава процват. У 14.веку се чак ту налазила и престоница државе. После изумирања динатије Немањић град прелази у руке обласне властеле Балшића а потом и Бранковића. Турци га освајају 1455.године. Након велике сеобе Срба 1690.године град је запустео да се на градским трговима кажу чак косила и трава. У 19.веку био је седиште разних конзула. 1912.године је ослобођен од Турака. Почетком другог светског рата Шиптари уз помоћ Немаца владају њиме све до 1944.године. Унутар тврђаве, у самом граду као и у околини постоји низ српских цркви: св.Спаса одмах испод Тврђаве и задужбина је Душановог властелина Младена Владојевића. Први пут се спомиње 1348.године. Затим црква светог Николе у центру старог дела Призрена, у такозваној Папаз чаршији. Задужбина је Драгослава Тутића и саграђена је 1331.године. Затим црква св.Николе Рајкова која је задужбина Рајка Киризмића и изграђена је пре 1361.године. Црква св.Ђорђа Руновића која се налази у дворишту Саборне цркве у Призрену. Подигнута је у 15.веку као задужбина породице Руновић. Затим црква св.Димитрија која се налазила на месту данашње католичке цркве посвећене Богородици. Први пут се помиње крајем 13.века. Затим црква Св.Николе Кораћева је саграђена у 14.веку у некадашњој Терзи махали. Одржавала је породица Кораћ чији се један огранак породице потурчио и цркву претворио у џамију. Затим и значајна Саборна црква Св.Ђорђа која је грађена између 1855 и 1887.године. У околини постоје још многе цркве али чак ни рушевине нису остале а за њих знамо само из помена. Иначе у самом граду данас живи тек десетак Срба који су смештени у Богословији а њихов круг кретања је око 50 метара. Да ли је то живот?

198. манастир СВЕТИ АРХАНГЕЛИ код Призрена – налази се у клисури Бистрице, три километра од Призрена. Заштићен је природним положајем, високим зидовима и утврђењем Вишеградом које је изнад њега. Овај манастир је себи за гроб наменио цар Стефан Урош Четврти – Душан Силни. Градња је трајала од 1343 до 1352.године. Градњом је руководио први манастирски игуман Јаков,касније је постао митрополит Сера. Повељом из 1348.године даровано му је 93 села, приходи од призренске царине, седам властелина, рудник гвожђа у Топлици, виногради, оранице, и много другог. Када је Душан умор тело му је сахрањено у монументалној гробници. Озбиљно је настрадао када су Турци овладали Косовом 1455.године. У наредним вековима настављено је његово рушење. Тако је Синан паша 1615.године велики део тесаника из манастира употребио за градњу своје (Синан пашине) џамије у Призрену.
Е сад, зашто сам данима радио на овој теми. Једноставан одговор. Док се људи одричу Космета и док говоре да је Космет Шиптарски, Арбанашки или ко зна чији и да су Срби ту дошли тек 1912.године, ово нека буде доказ да није тако.

Зар треба мртви преци да нам својим гробовима показују шта је наше?

Зар треба Божји звона из срушених манастира покажу шта је наше и где нам је граница? Хвала господо што ме убеђујете да је моја међа код Мердара и Руднице али мој поглед је упрт у Скадар, Проклетије, Јуник.

По Косову су расејане кости мојих ђедова, део крви које протиче кроз моје вене дотако је косовску земљу, тамо су гробови мојих најмилих. Њихове душе лутају косовском и метохијском равницом и неће се смирити све док се српска тробојка поново доле не завиори. Заћутите на трен и чућете како нас Лазар својим ћутањем позива, како нас Обилић својим делом храбри, како нас Немањићи мртви жељно ишчекују.

'Ајде Србадијо зар ћеш гледат' како ти земљу силују и отимају, зар ћеш слушат' плач и молитву твоје браће и сестара који још увек живе доле, зар ћеш ћутат' док те разапињу.

Не мислите да има будућности ако се одрекнемо Косова. Одричући се Косова ми се одричемо прошлости а људи без прошлости и нису људи већ сенке, које ће нестанком сунца и саме нестати, већ биље које ће са првим дашком ветра увенути.

Не, нека вас грешни издајници под заставом демократије. Нека вас само идите напред у Европу. Не чeкајте Немањићи део своје деце они су вас се одрекли, не чекај Обилићу да они крену твојим стопама јер они су кукавице немају срца за велика дела.

Нека Лазаре Хребељановићу, нека беже са Космета модерни Бранковићи, нека их. Њима на част. Али ми искрене патриоте се нећемо одрећи тебе и твог дела и твојих хероја, и нећемо стати и нећемо умрети док год се шиптарски барјак виори и док се хоџа косовским пољем чује. ТАКО МИ БОГ ПОМОГАО.

Kosovo, 17 Februar

2008-02-18T21:24:00.002-05:00

Premijer Kostunica
Председник Владе Србије Војислав Коштуница обратио се јавности поводом једностраног проглашења лажне државе на тлу Србије.
„Поштовани грађани Србије, данас, 17. фебруара противправно је проглашена лажна држава Косово на оном делу територије Србије који се налази под војном контролом НАТО пакта. До овог незапамћеног безакоња довела је деструктивна, сурова и неморална политика силе коју спроводе САД. Овим чином је целом свету дато на знање да Америка силу ставља изнад Повеље УН и да је спремна да самовољно, безобзирно и грубо крши међународни поредак зарад својих војних интереса.”
„Стављајући насиље изнад начела међународног права, САД су применом слепе силе понизиле и натерале ЕУ да погази принципе на којима почива сама ЕУ. Америка је присилила Европу да је следи у нечувеном насиљу које демонстрира над Србијом. Европа је данас погнула главу и због тога ће и она бити одговорна за све далекосежне последице које ће ово насиље имати по европски и светски поредак. Тиме је, пре свега, понижена Европска унија, а не Србија. Србија је одбила да се понизи, држећи се чврсто права и одбијајући да се повинује сили.
Једнострано проглашење лажне државе под старатељством САД и ЕУ, представља завршни чин политике силе која је започета агресијом и безумним бомбардовањем Србије и потом настављена доласком НАТО трупа на Косово и Метохију. Никада се као данас 17. фебруара није јасније показала истина зашто је Србија дивљачки разарана под НАТО бомбама. Прави темељ лажне државе Косово чине бомбе којима је НАТО рушио Србију. Зато треба рећи праву истину да иза ове лажне државе стоје, пре свега, војни интереси НАТО пакта, што је и потврђено Анексом 11 Ахтисаријевог плана. Само тако је могла настати оваква лажна држава, а она заувек остаје лажна макар за њено признање западне земље жртвовале цео светски правни поредак и ризиковале мир.
Председник САД, који је одговоран за ово насиље, и његови европски следбеници, биће црним словима уписани у историју Србије, али и у сваку историју међународног права и на њему заснованог светског поретка”, нагласио је премијер Војислав Коштуница у обраћању јавности Србије. (РТС)
Predsednik Tadic
Држава Србија ће повлачити одговорне потезе и учиниће све што је у њеној моћи да се поништи самовољно и противправно проглашена независност Косова, изјавио је председник Србије Борис Тадић и нагласио да „Србија никада неће признати независност Косова”.
„Поштовани грађани Србије, у овом тешком тренутку за државу и све нас желим да апелујем на све грађане Србије, на наше сународнике на Косову и Метохији, да нас у овим данима пре свега руководи разум. Држава Србија ће повлачити одговорне потезе и учиниће све што је у њеној моћи да се поништи самовољно и противправно проглашена независност Косова. Србија је реаговала и реаговаће свим мирним, дипломатским и правним средствима да се овај акт привремених косовских институција поништи. Србија од међународних институција на Косову тражи да се одмах поништи овај чин, који је противан основним принципима међународног права”.
„Поштовани грађани, у овом тренутку најважнији су нам животи људи и њихова безбедност. Кфор и Унмик су обавезни да обезбеде сигурност за све Србе и друге неалбанце на Косову, да чувају њихове домове и све наше светиње. На њима је одговорност за сваки живот на Косову и Метохији.
Затражио сам од Кфора и Унмика највиши степен безбедности за наше људе. Али дужни смо и ми да бринемо. То ћемо најбоље показати тако што нећемо повлачити непромишљене потезе којима би се могле производити околности у којима би безбедност наших сународника на Косову и Метохији била угрожена.
Србија ће наставити да чини све што је неопходно да се обезбеди сигурност нашим сународницима на Косову и да им се у сваком смислу олакша живот.
Још једном позивам све државне функционере и лидере свих странака у Србији да у овој ситуацији поступају одговорно.
Тражим од свих политичара да у својим изјавама позивају своје присталице на мир, озбиљност и суздржаност. Страначке промоције одмах треба да се оставе по страни како би држава у овој ситуацији пуној изазова могла да делује одговорно и јединствено.
Апелујем такође и на медије у Србији да у следећим данима максимално одговорно и без сензационализма раде свој посао.
Ову ситуацију Србија ће пребродити мирно, достојансвено и цивилизовано.
Србија насиљу неће прибегавати и то је једини приступ који нам може омогућити да наставимо своју легитимну борбу за очување интегритета земље, а Србија ће у тој дипломатској борби бити упорна, бранећи и своје интересе и међународно право, ма колико то било потребно и све док нелегитимни акт о независности не буде у потпуности стављен ван снаге”, рекао је председник Тадић. (РТС)
Председник Србије Борис Тадић затражио је данас од Савета безбедности УН да „хитно поништи једнострани и противправни акт отцепљења Косова” и поручио да ће Србија предузети све политичке и дипломатске мере да спречи отцепљење дела своје територије. У обраћању Савету безбедности УН, Тадић је нагласио да Србија никада неће признати независност Косова, упозоривши међународну заједницу да би такво признање могло представљати опасан преседан са несагледивим последицама. Тадић је, на седници Савета безбедности сазваној поводом проглашења независности Косова, рекао да „државе које би признале независност српске покрајине преузимају одговорност за евентуално ново етничко чишћење Срба, који су преостали на Косову и Метохији”.
„Сви Албанци који су 1999. године живели на Косову живе тамо и данас. Али 250.000 хиљада Срба који су до 1999. године живели на Косову, сада више нису у својим домовима већ у избегличким камповима у централној Србији”, рекао је и додао да „је нелегална одлука о независности за њих порука којом се каже немојте се враћати јер овде сте непожељни”.
У име Србије Тадић је од Савета безбедности УН затражио да „потврди суверенитет и територијални интегритет Републике Србије који укључује и Косово” и да „предузме делотворне мере, како би се обезбедило пуно поштовање свих одредби Повеље Уједињених нација и Резолуције 1244”.
Од генералног секретара УН Бан Ки Муна и његовог специјалног представника на Косову Јоакима Рикера Србија, рекао је Тадић, тражи да „искористе своја овлашћења и да прогласе неважећим акт о независности Косова, а Скупштину Косова распусте, зато што је проглашење независности противно Резолуцији 1244”.
Тадић је указао и да „међународне безбедносне снаге на Косову, КФОР, морају у складу са ставом 9. Резолуције 1244, да остану статусно неутралне” истичући да су оне „одговорне за заштиту живота и имовине Срба и свих других неалбанских заједница у покрајини”.
„Република Србија жели да верује да је КФОР у стању да спречи свако насиље над српским становништвом као и уништавање нашег верског наслеђа”, рекао је.
Тадић је поновио спремност Београда на преговоре, истакавши да „дугорочни мир и стабилност у региону могу бити постигнути једино преговорима и компромисним решењем” јер „једино миран и стабилан Балкан може донети економски просперитет сваком свом житељу”.
Нагласивши да „Србија никоме не прети насиљем” и да је њена „снага у вођењу политике мира” Тадић је поновио да „Србија никада неће признати независност Косова”.
„Ми се Косова никада нећемо одрећи и нећемо одустати од борбе за своје легитимне интересе. За грађане Србије и њене институције Косово ће увек остати Србија”, рекао је председник Србије.
У обраћању Савету безбедности УН Тадић је назвао историјском неправдом „ако се једној малој, мирољубивој и демократској земљи у Европи, чланици УН нелегално и против њене воље одузима део територије”.
Председник Србије такође је одбацио аргументе по којима Косово добија независност због грешака које је починио Слободан Милошевић рекавши да се „сада демократска и мирољубива Србија поново кажњава одузимањем дела територије” док се независност поклања „једној етничкој заједници која за осам година... није учинила ништа да преостали Срби и други неалбанци на Косову остваре живот достојан човека”.
„Независношћу се награђују они који су, на почетку 21. века, у Европи, створили српске гетое опасане бодљикавом жицом, окружене топовским цевима и до зуба наоружаним војницима. Награда стиже онима који су учестовали у сегрегацији Срба и онима који им онемогућавају права на слободу кретања, који их терају да живе у мраку и сталном страху за своје животе”, рекао је Тадић.
Председник Србије је упозорио и да „свако ко подржава независност Косова мора бити свестан да се овим чином легализује претња насиљем као средство за стварање нових држава и остваривање властитих политичких интереса”.
„Ако дозволите да овај нелегални чин постане реалност, показаћете да се у свету не морају поштовати право и правда. Показаћете да ово тело светске организације, нажалост, губи ауторитет”, додао је.
Тадић је такође рекао да ће се „Србија, као европска земља, и у таквом свету достојанствено, мирно и цивилизовано борити и за право и за правду и да никада неће одустати ни од својих легитимних инереса нити од своје легитимне европске перспективе”.
Председник Србије је у обраћању Савету безбедности УН упозорио да велики број земаља у свету има сличан проблем као Србија, запитавши „да ли смо сви свесни преседана који се успоставља и да ли смо свесни катастрофалних последица до којих он може довести”.
„Постоје десетине разних Косова у свету и сва она само чекају да косовска сецесија постане стварност и да се установи као такозвана прихватљива норма. Упозоравам, са пуном одговорношћу, најодговорније на опасност да многи постојећи конфликти могу да ескалирају, да се замрзнути конфликти распламсају, а нови букну”, рекао је Тадић. (Бета)
SAD
Сједињене Америчке Државе данас су званично признале Косово као независну и суверену државу, саопштила је америчка државна секретарка Кондолиза Рајс.
Раније данас тако је поступио Авганистан и постао прва земља која је се одлучила на овај корак. Најаве за признавање су између осталих данас саопштили Аустралија, Јапан и Турска, док су се Шпанија, Румунија, Грчка, Бугарска, Словачка, Кипар, Индонезија, Шри Ланка, Азербејџан, Молдавија и Нови Зеланд оштро успротивили признању независности Косова и Метохије. Вечерас се очекује да независност званично прихвати и Велика Британија.
Честитамо народу Косова на овом историјском тренутку и председник САД Џорџ Буш позитивно је одговорио на захтев Косова да успостави дипломатске односе са САД, наведено је у саопштењу достављеном Танјугу.
У саопштењу се каже да ће успостављање дипломатских односа са Косовом потврдити специјалне везе пријатељства између народа САД и Косова и такође потврђује пријатељство са Србијом. Амерички председник Џорџ Буш изјавио је раније данас да је „народ Косова независан”.
Министар иностраних послова Француске Бернар Кушнер саопштио је да Француска признаје независност Косова и да је председник Никола Саркози написао писмо председнику Косова у коме се то званично објављује. „Ово је крај невоља на Балкану. Надам се да је све готово. Сада је потребно помирење, иако знам да ће за то бити потребно доста времена”, рекао је Кушнер.
Давид Милибанд, министар иностраних послова Велике Британије, саопштио је после разговора са министрима ЕУ у Бриселу, да је британска влада одлучила да призна независно Косово.
Његов став раније је потврдио и немачки министар спољних послова Франк-Валтер Штајнмајер. Он је у Бриселу рекао да је око 17 држава чланица Европске уније одлучило да брзо донесе одлуку о признавању независности Косова. Штајнмајер је рекао да ће „већина чланица ЕУ признати демократско, мултиетничко Косово засновано на владавини права” и да ће „то такође учинити и Немачка”.
И шеф италијанске дипломатије Масимо д´Алема изјавио је да је Италија одлучила да призна независност Косова.
Mинистарка спољних послова Аустрије Урсула Пласник најавила је после седнице Савета министара ЕУ, да ће Аустрија признати независност Косова.
И Турска је одлучила да призна независност Косова, рекао је данас турски министар спољних послова Али Бабакан.
Авганистан је раније данас признао независност Косова и тако је постао прва земља која је признала независност Косова.
Проди: Србија не треба да се осети напуштеном
Италијански премијер Романо Проди изјавио је данас да је у разговору с председником Србије Борисом Тадићем уверио свог саговорника да су Италија и Европа и даље пријатељи Србије и да Србија не треба да се осети „напуштеном” од Европе после једностраног проглашења независности Косова. „Имамо дуго пријатељство са Србијом, тако да имамо одговорност да се Србија не осети напуштеном од Европе у овом тренутку”, рекао је Проди, а пренела италијанска агенција АНСА. Проди је оценио да је једнострано проглашење независности Косова „неизбежан развој”. (Бета, Танјуг, Блиц)
Влада Србије наложила је амбасадору у Вашингтону да се хитно врати у Београд, што је мера која ће важити за све земље које признају једнострану независност, рекао је вечерас премијер Војислав Коштуница.
У обраћању посланицима Скупштине Србије, Коштуница је рекао да су признањем независности Косова, САД пред целим светом „показале насилничко лице политике сирове силе”. Коштуница је поновио да Србија никада неће признати лажну државу Косово на својој територији и да ће за државу покрајина остати саставни и неодвојиви део Србије. „Данас почиње наша дуготрајна борба да у потпуности вратимо целокупну покрајину у уставноправни поредак Србије. То је наш циљ и Србија ће га остварити. Ако не можемо да га потпуно остваримо данас, остварићемо га сутра, јер Србија мора бити слободна”, рекао је он.
Коштуница је рекао да је повратак Косова и Метохије у уставноправни поредак земље у складу са важећим нормама међународног права и заштита грађана у покрајини који поштују уставни поредак трајни и најзначајнији задатак и главни циљ будуће државне политике.
„Насиље и силу оставимо онима који су се пред целим светом њоме обрукали. Србија мора сачувати стабилност да би сачувала и бранила Косово. Користим ову прилику да позовем и замолим све грађане на мир, да мирно протествују и да не руше своје градове и своју земљу”, рекао је он.
Коштуница је оценио да су проглашењем независности Косова погажени Повеља УН, Резолуција Савета безбедности 1244, Завршни хелсиншки акт и све норме међународног права на којима почива светски поредак.
„Једнострано проглашење лажне државе Косово представља директно угрожавање суверенитета и територијалног интегритета Србије, њеног Устава и уставног поретка, као и свих легалних и легитимних аката које су донеле највише државне институције Србије”, казао је он.
Коштуница је додао да је Влада Србије одлуком од 14. фебруара унапред поништила све противправне акте привремених органа самоуправе на Косову и Метохији и прогласила их неважећим и ништавним. Ништавна је и одлука ЕУ о слању мисије у јужну покрајину.
Премијер је оптужио САД и НАТО да су омогућили проглашење независности „под окриљем сурове силе” и захваљујући непринципијелној политици и да је доказ за то намера да се у спровођењу те политике по сваку цену заобиђе УН. (Бета)