Људи који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави.
Људи који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.
Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.
X X X
Sveti Simeon
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Реч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста.
Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.
Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.
Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји,чедо моје, болест која напада језик као зараза тело.
Памтим ја такве заразе и морије језика.
Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.
Два језика никада се помирити не могу.
Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт.
Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати.
Најпосле се чује само један језик.
Битка је завршена.
Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик.
После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ.
После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив.
Народ га не заборавља док постоји.
Туђи језик човек научи исто за годину дана.
Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи.
Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је товоља,билодатомора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје.
Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова.
За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове граде и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове.
Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника.
Дођу неприметно, не знаш кад и како.
Клањају ти се на сваком кораку.
И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси.
Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте.
Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну.
Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје.
Постају све бучнији и заглушнији.
Сада више не моле нити просе, него траже и отимају.
А ти остајеш на своме, али у туђој земљи.
Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску.
Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је, чедо моје, тврђи од бедема.
Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком.
Ако је језик остао недодирнут, не бој се.
Пошаљи уходе и трговце нека добро зађу по селима и градовима и нека слушају.
Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.
Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај.
То може штетити само једном нараштају, а не народу.
Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе.
Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају.
А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ уједно отачаство и једну државу.
X X X
Свети Кирил и Методије Равноапостолни
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије.
Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик.
Потом се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.
Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).
Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре.
Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа.
После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски.
На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину.
На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године.
Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима.
По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.
