Vaskrsnja Poslanica 2008

Косово и Метохија није само питање српске територије.
Пре и изнад свега, то је питање нашег духовног бића, јер смо се с Косовом и Метохијом рађали, расли, живели и сазревали као личности и као народ, живели и умирали с косовским заветом: „Земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека!”
Зато је питање Косова и Метохије толико животно, психолошки и духовно-мистички везано за сваког од нас.
Добро то знају силници овога света и управо желе колективно да повреде и казне православни српски народ, желе да га сломе и сатру, да од њега направе безобличну масу, да му одузму срце из недара... - каже се у Васкршњој посланици, коју су верницима и свештенству упутили патријарх Павле и сви архијереји СПЦ.
СПЦ је у Посланици позвала православне Србе да у потпуности испуне косовски завет:
„Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим.

Нека научници својим радовима бране Косово и Метохију!
Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији!
Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету!
Нека сваки ратар прву бразду посвети Косову и Метохији!
Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије!
Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију...

...Драга децо духовна, живимо у тешким временима глобализације, у временима гажења основних људских права - права човека на живот, права детета да буде рођено, права родитеља да своје дете васпита и води, права мајке да буде брижна мајка свом детету и супруга своме мужу, права човека да буде човек!
Ствара се чудовишна глобалистичка цивилизација по мери изопаченог морала, без квасца вечног смисла људског живота.
Таква цивилизација, све док је у супротности са васкрслим Христом и његовом благом науком, не може преживети.
Имајући то у виду, будимо мудри и опрезни када прилазимо нездравој трпези понуде овога света.
Изаберимо с ње само оно што је за Христа вредно и достојно нашег звања и достојанства. Све псеудоцивилизацијско, извитоперено и нехумано одбацимо, као што је Христос одбацио понуду кушача на Гори кушања: ако ми се поклониш, све ово што видиш биће твоје!”
Христос васкрсе!
Патријарх Павле са свим архијерејима СПЦ

Carla del Ponte

Бивша главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте оптужила је Ватикан да је одбио да помогне у потрази за хрватским генералом Антом Готовином и да јој је било ускраћено да се састане са папом Бенедиктом Шеснаестим уз образложење да „поглавар прима само председнике и министре”.
Понављајући оптужбе које је на рачун Свете столице изнела и 2005, Дел Понтеова у својој недавно објављеној књизи „Лов” описује сусрет у Ватикану, из јула те године, са секретаром Ватикана за међународне односе надбискупом Ђованијем Лајолом.
Пошто је добила информације „пријатељске стране обавештајне службе” да се Готовина крије у једном католичком манастиру у Хрватској, бивша тужитељка се састала у Ватикану са надбискупом Лајолом намеравајући да затражи помоћ у потрази за тим, једним од најзначајнијих хашких бегунаца.
„Желела сам да сазнам од монсињора Лајолоа шта црква може да учини у напорима за проналажење Готовине” оптуженог за злочине над Србима у Хрватској 1995, објашњава Карле дел Понте.
Лајоло јој је тада, како је навела, међутим казао да „Ватикан није држава”, због чега не може ништа да учини.
„То што ми сада говорите новост је за мене. Зар не говоримо увек о Ватикану као о држави?”, упитала је бивша тужитељка ватиканског званичника.
„Одувек сам мислила да Ватикан, иако мали, ужива суверенитет. Била сам убеђена да може самостално да доноси одлуке и мислим да и даље може то да чини, када жели”, објашњава. Затим је, како наводи, упитала Лајолу да ли би Ватикан био спреман да затражи од Хрватске бискупске конференције да посредује како би њени чланови престали да „изражавају подршку” Готовини.
„Монсињор ми је тада објаснио да папа нема ауторитет над конференцијом бискупа. Одговорила сам му да сам мислила да су хрватски бискупи потчињени папи и да ми се чини да је по том питању постојала нека врста шизме”, навела је бивша тужитељка и додала да је одговор министра спољних послова Ватикана био да „није тако”.
Дел Понтеова је на крају затражила да се састане с папом Бенедиктом Шеснаестим, на шта јој је Лајола „без оклевања” рекао да папа прима само председнике и министре.
Пошто му је указала да је прочитала у италијанској штампи да је папа непосредно пре тог сусрета примио шефа једне странке који није ни председник, ни министар, она је рекла: „Верујем да не би било непримерено да се папа састане с тужитељком Међународног трибунала за ратне злочине, чији је посао да брани људска права”.
Лајоло јој је узвратио, међутим, да „ако жели да види папу, може доћи у суботу на Трг светог Петра”.
„Желео је да каже да испред гомиле других људи, у групи одабраних да се рукују са папом Бенедиктом и пољубе његов прстен, и усред свих других верника, могу да затражим од папе да ми помогне да пронађем Готовину”, објаснила је бивша тужитељка и додала да се званичнику католичке цркве захвалила на понуди.
„Нисам дошла овде као верник, већ као тужилац. Имам сазнања да се наш бегунац крије у једном католичком манастиру. Знам да Ватикан има најбољу обавештајну службу на свету. Стога мислим да би за вас било лако да откријете да ли се он заиста налази у једном од хрватских манастира”, рекла је Дел Понте Лајоли, тражећи, како је навела, само дискретну истрагу којом би се утврдило да ли има монаха који помажу бегунцу оптуженом за ратне злочине.
Лајоло се затим, пошто је бацио на сто поклон који је понео за Дел Понтеову (ватиканске новчиће), поздравио с бившом тужитељком и њеним пратиоцем, швајцарским дипломатом Жан-Данијелом Рухом и напустио просторију.
„Када нас ниједан смртник није могао чути, Рух ми се примакао и шапнуо ми: ´Сада ће те екскомуницирати´”, пише Карла дел Понте у књизи „Лов” о својој посети Ватикану. (Бета)

NATO humor

Isecak iz teksta Dejana Ajdacica 'Humor i NATO bombardovanje Srbije 1999.'
Бомбардовање најмоћнијих сила света једне мале и војнички слабе земље које се продужило више него што је било планирано изазвало је различите реакције, па и хуморне.
За разлику од хумора странаца, који је и људе и простор у Србији означавао типски, хумор у Србији носио је низ детаља и локалних обележја, који су носили конкретност и живост. То може показати писмо које је тобоже написала нека Београђанка својој пријатељици 2009. године из града који је још у сукобу са НАТО.
Београд 2009.
Драга моја,
надам се да си видела Subject па знаш која је година. Ми смо добро, преко дана је скоро нормално али ноћу ударају. Јуче смо прославили мали јубилеј: команду су погодили педесети пут. Опет је испало оно стакло изнад улазних врата. Тата је рекао да ће га још сад ставити, а следећи пут ћемо зазидати. Све је сада много лакше, када се само сетим 1999. док су они још имали ракете и авионе, онда је стварно грувало. Онда су прешли на гађање динамитом из авиона (како смо их само гађали праћкама) и коначно нас гађају копљима и секирама (врхунске израде).
Иначе воде имамо довољно, сваки пут кад пада киша скупљамо је у буренце.
Што се хране тиче, сада је пролеће па има нарциса.
Јуче смо ручали дивну супу од домаћег врапца, барени баштенски коров са мачјим филетима.
Пили смо дивно вино (неидентификованог порекла), а на крају смо се почастили са колачем од нарциса са мало блата (уместо чоколаде).
Милица и Тери су са задовољством полизали остатке (мада знаш да после Лекица мало шта остане).
Јутрос сам се шетао градом.
Ров Кнеза Михајла је пун људи, била су и нека догађања у Теразијској рупи.
Најгоре ми је што сам сваки пут мокар јер морам да препливам Саву.
Иначе у кратер на Славији су поставили неке киоске па сада много лепше изгледа.
Добро је да ноћу не требају светиљке јер све светли од оне треће атомске бомбе.
Штета што су ону четврту испустили у Француској, па ем што нема више Француске, ем би нама било ноћу још светлије.
Иначе сутра је исплата другог дела пензије за новембар 2004.
Мама рече да ће обе марке да да за храну.
Видела је дивне мачје полутке.
Иначе у школи ништа ново, много је лакше радити са одељењима од по 7-9 ученика. Изгледа да је радијација учинила своје, па су и ђаци бољи.
Олгица треба да иде са својим матурантима на екскурзију, вероватно ће ићи на Карабурму да гледају највећи кратер на Балкану.
Жао ми је што се побише Руси и Амери па смо ми некако пали у други план, а и ниво мора је нешто виши откако је Америка потонула.
Наши кумови су на време отишли, сада су на острву Браће Јерковић (једино што ратују са Вождовцем, хоће самосталност за своје острво са 213 становника).
Али ни ратови нису ко што су били, нема више крупног камења.
Свакодневно гледамо ТВ (имамо неки стари рам, па сваки дан неко други стане иза њега па као прави програм).
Као што видиш није тако страшно, пиши како је на вашем малом острву.

Хуморни ефекат произилази из тражења начина да се преживи. Издржљивост и потреба да се и најстрашније превазиђе чини тачку кристализовања хумора. Такав став не говори само да се мора, већ и да се може издржати упркос свему. У писму је очигледно и самоподсмевање могућности да се трпи осиромашење. И то не само своје. Жао ми је што смо ми у другом плану - алузија на негативну популарност коју је Југославија имала у време бомбардовања.
У време самог бомбардовања западни медији су били изненађени хуморним испољавањима отпора према НАТО агресији.
Било је то време у коме није било реалних показатеља да ће западна алијанса престати своје бомбардовање, па није било основа за оптимизам.
С друге стране, српски медији су народни менталитет који се исказивао кроз хумор тумачили као пркос који ће на крају крајева надвладати. Ипак, тадашња хуморна испољавања се не могу сводити на јединствени дух, као што се не могу ни изједначавати њихови носиоци.
Психолошки посматрано, народни хумор налазио се у широком распону од заслепљеног (инфантилног или сенилног) оптимизма, изазивачког вређања моћника, до стваралачког одговора којим се обезвређује надмоћ и проналази макар краткотрајно покриће за опстајавање у ведром подсмеху.
У обиљу текстова, симбола и порука које су настале током бомбардовања неке су биле раширене и познате, много пута вариране.
Неки од примера се наводе из књиге НАТО вени, види и иди : анти-НАТО протест март - април - мај 99.
Када је бомбардер прављен по технологији упијања радарских зрака оборен над селом Буђановци у Војводини, снимак срушеног авиона обишао је посредством телевизијског снимка свет, а у информативним емисијама српске телевизије истицано је како је противваздушна одбрана успела да обори понос авиотехнологије најмоћније војне силе света.
У обичном народу ова појава се одразила у низу парола, плаката, макета од којих су неке биле и релативно велике. Видео сам у Булевару Револуције један спачек на чијем је крову била напраљена црна макета 2-3 метра.
Када су војни стручњаци напустили поље на коме су били остаци авиона, сељаци са околних поља брзо су разграбили остатке срушеног авиона. У великом броју парола коришћено је алузија на невидљивост авиона. То својство које је обарањем оспорено било је извор низа парола које су ношене на плакатима, па чак и на беџевима који су се врло брзо појавили на улицама. Неке од њих су скаредне, а неке су, као Извините нисмо знали да је невидљив или Имате ли Ф-118 пронашле хуморни ефект у форми извињења или форми изазова. Навешћу још неке од слогана смишљених поводом невидљивог америчког бомбардера.
Хитно мењам преостале Ф-117 за разно, Шифра: упадљиво невидљиви;
Како је наша ПВО осетила невидљиви Ф-117а? Пилот се усрао од страха, па је смрдело;
Ми смо мали, ал' вама невидљиви фали;
Доказали смо да је Ф-117а невидљив. Никада га више нећете видети!
Поред порука које су биле исписиване на картонским плакатима, беџевима, на зидовима, мотив овог бомбардера нашао се и у песми Ја возим стелта 117-а Индексовог радио позоришта, у којој је са хуморном намером изабрана и латиноамеричка мелодија Кондор лети. У песми, пилот у првом лицу са амерички обојеним изговором, прича о обарању авиона и каже како га нико жив не би натерао да ратује да је знао да им још ради тај ПВО. Мотив обореног стелт бомбардера нашао се и на плакатима на енглеском, како би се порука медијски раширила и у земљама које су бомбардовале Србију:
Sorry, we didn`t know it was invisible!
Село покрај кога је авион срушен такође је привукло пажњу аутора парола:
Бесплатно уступам авионску карту Авиано-Буђановци у једном правцу ;
Нова линија ГСП-а Ф-117а: Нови Мексико-Буђановци ;
Не летите са AIR FRANCE у Дизниленд већ са OJDANIC TOURS у Буђановце ; Мењам полован, хаварисан Ф-117а за пет кока носиља, земљорадник из Буђановаца ;
Тако се парафразирају рекламе и огласи:
Како оборити Ф-117а? Лако - уз Синалко (реклама) ;
Пре него што полетите, невидљивог се сетите. (МИСЛИТЕ О ТОМЕ реклама за цигаре);
Продајем хаварисан авион Ф-117а (америчке производње) није у возном стању, врло повољно!!! ; Авио отпад - Буђановци ;
Ф-117а : 0 YУ ПВО : 2 Идемо даље.
Са нама је земља ближа - ПВО.
Ко високо лети пада у Буђановце.
Љету, љету авијони Аууу, беее... паде.
115, 116, 117.. пуј за мене!
Временска прогноза за Југославију - F14, F15, местимично F117...
Aлузија на брбљивог петла Софронија из цртаног филма: Не, не дечко тако се не праве аероплани!
Авионе сломићу ти крила да не летиш за дебила Била.
Биле јел ти све пада као авиони?
Мој је в и д љ и в али н е п а д а.
Начини хуморног односа према бомбардовању сведоче доиста представљају неоуобичајено сагледавање хладнокрвног разарања, па није нелогично што су се неки вицеви и подсмехнули лицемерју колатералне штете. Али они већ нису смешни, већ горки и страшни.

Jezik i druge teme...

Људи који не могу завести мир у срцу своме, још мање могу завести мир у држави.
Људи који не могу видети свет у себи, још мање могу видети себе у свету.
Људи који не могу учествовати у туђем болу, још мање могу учествовати у туђој радости.

X X X

Sveti Simeon

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.

Реч се може изгубити као град, као земља, као душа.

А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста.

Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.

Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима.

Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.

Постоји,чедо моје, болест која напада језик као зараза тело.

Памтим ја такве заразе и морије језика.

Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.

Два језика никада се помирити не могу.

Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт.

Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати.

Најпосле се чује само један језик.

Битка је завршена.

Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик.

После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ.

После изгубљеног језика нема народа.

Човек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив.

Народ га не заборавља док постоји.

Туђи језик човек научи исто за годину дана.

Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи.

Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је товоља,билодатомора.

И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје.

Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова.

За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове граде и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове.

Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника.

Дођу неприметно, не знаш кад и како.

Клањају ти се на сваком кораку.

И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси.

Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте.

Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну.

Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје.

Постају све бучнији и заглушнији.

Сада више не моле нити просе, него траже и отимају.

А ти остајеш на своме, али у туђој земљи.

Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску.

Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је, чедо моје, тврђи од бедема.

Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком.

Ако је језик остао недодирнут, не бој се.

Пошаљи уходе и трговце нека добро зађу по селима и градовима и нека слушају.

Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.

Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај.

То може штетити само једном нараштају, а не народу.

Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе.

Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају.

А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ уједно отачаство и једну државу.

X X X

Свети Кирил и Методије Равноапостолни

Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије.

Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик.

Потом се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.

Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).

Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре.

Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа.

После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину.

На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године.

Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима.

По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.