Monday, January 28, 2008

Svi cemo biti jedna rasa & Produzenje zivota

Научници тврде да се еволуција људског рода данас одвија брже него икада у историји човечанства.
Овај убрзани процес најбоље одсликава чињеница да је природна селекција међу људима толико рапидна да се за свега неколико генерација очекују јединке с урођеном резистенцијом на тешке болести као што су дијабетес и маларија.
Исто тако, примећено је да су људи с различитих крајева света све више налик једни другима, све до потпуне поистовећености.
Професор доктор Хенри Харпендинг, с Антрополошког универзитета државе Јута, спровео је истраживање које укључује 270 људи широм света, са циљем да утврди брзину еволуирања људског ДНК.
Истраживање је показало да је читава популација, у периоду од леденог доба по све до данас, што бројчано представља временски период од десет хиљада година, претрпела огроман број генетских промена и варијетета.
„Ми данас нисмо они исти људи од пре 1.000 или 2.000 година”, каже професор Харпендинг.
Људска раса еволуира независно широм света у Европи, Азији и Африци. Чини се да цивилизација тежи потпуном сједињавању у оквиру јединствене расе.
Истраживање је трагало и за генетским доказима у виду мутација у процесу природне селекције, током протеклих 80.000 година на простору од северне Европе преко Кине, Јапана до Африке.
Европљани имају највише генетског утицаја мормонског племена Утах. Овако нешто огледа се у генетској промени под називом - јединствени нуклеотидни полиморфизам. Промене попут ове појављују се на ДНК ланцу и, ако се „одомаће”, лако се преносе на следеће генерације.
Брзина еволуције знатно је повећана у периоду од пре 40.000 година, када се људска раса из Африке проширила по читавом свету.
Промене је најлакше пратити и проучавати на лако уочљивим мутацијама спољашње човекове грађе.
Најбољи пример тога јесте адаптивна промена у пигментацији највећег људског органа - коже.
Међутим, најинтересантније је откриће еволутивне адаптације и стварања резистенције на болести.
С тим у вези доктор Џон Хокинс с универзитета у америчкој држави Висконсин каже: „Будите сигурни да када бисте племену ловаца-сакупљача преписали дијету на бази кукуруза, добили бисте племе дијабетичара. Ми данас пролазимо кроз нешто слично придржавајући се, на пример, дијете с повећаним процентом угљених хидрата!”
Данас постоји више од 20 активних генетских промена везаних за резистенцију на маларију, а позната је и појава нове крвне групе популарно назване „дафи”.
Своје место на листи новитета нашао је и новооткривени генотип, под називом CCR5, који датира још од пре четири хиљаде година. Овај ген, одговоран за резистенцију на ХИВ вирус, постоји код десет одсто европске популације. (Блиц)
-----------------------------------------------------
Američki naučnici tvrde da će zahvaljujući genetičkim otkrićima, u budućnosti biti moguće produženje ljudskog veka na 800 godina.
Do tog zaključka je došao genetičar Valter Longo, profesor gerontologije i bioloških nauka na Univerzitetu Južna Kalifornija i vođa istraživačkog tima koji je uspeo da desetostruko produži život gljivice kvasca. Longov istraživački tim je uspeo, odstranivši iz genoma gljivice samo dva gena i stavivši je na niskokaloričnu „dijetu”, da produži život gljivice kvasca na deset sedmica. Takvi organizmi obično ne žive duže od jedne sedmice.
Naučnici su uvereni da se njihovo istraživanje neposredno odnosi i na probleme starenja ljudskog organizma. „Mi stvaramo osnovu za reprogramiranje organizma na zdrav život. Ukoliko uspemo da dokučimo na koji način radi mehanizam dugovečnosti, bićemo u stanju da ga primenimo na sve ćelije bilo kog živog organizma”, rekao je Longo. On je kazao da je trenutak kada će čovek moći da živi 800 godina još vrlo daleko, ali i da će mogućnost produženja života na 120 godina možda biti ostvariva već u doglednoj budućnosti. (Tanjug)

Beogradska groblja

Piše: Zoran Nikolić
**TAMO gde si ti, jednom sam bio ja, a ovde gde sam ja, jednom ćeš biti ti** - epitaf sa jednog nadgrobnog spomenika u Zemunu.
Kada obilazite centralne delove metropole, trebalo bi da znate da gotovo ne postoji deo koji nekada tokom prošlosti nije bio groblje. Makar ono ostalo iz vremena Singidunuma, Ugarske, Turske, austrijske carevine, ili tu počiva nekadašnji srpski živalj, beogradski Jevreji, Jermeni, Grci, žrtve koje je pokosila kuga, tajna groblja iz ne tako davnih ratova, na brzinu pokopani ratnici...
Groblja su se prostirala od samog Kalemegdana, duž centralnih delova grada, na skoro svakom mestu današnjeg urbanog beogradskog jezgra. Jedna od rimskih nekropola bila je u današnjoj ulici Tadeuša Košćuška, a jedna od većih prostirala se od Trga Republike duž padina Dorćola. Večna konačišta onog vremena nisu bila u potpunosti nalik današnjim, komunalnim grobljima, već su češće bila postavljana pored puteva. O veličini groblja na kome su počivali stanovnici Singidunuma kroz više vekova govori i podatak da su sarkofazi pronađeni i u Ulici majke Jevrosime, kao i duž Palmotićeve ulice. Zna se da je rimsko groblje bilo i između Narodnog, i pozorišta 'Boško Buha' na Trgu Republike. U Zavodu za zaštitu spomenika lako je saznati ono što ne spada u opšte obrazovanje Beograđana, i što nam je objasnio arheolog Zoran Simić: 'Takozvana Jugoistočna nekropola Singidunuma ogromna je, i prostore se od današnjeg Trga Republike i duž Bulevara revolucije i doseže gotovo do samog Malog Mokrog Luga. Grobovi su raspoređeni sa obe strane Bulevara, a najveća koncentracija im je u prostoru od sadašnjeg Terazijskog tunela i Nušićeve ulice, pa prema Vukovom spomeniku, delom koji ograničavaju Ulica Proleterskih brigada i donje ivice Tašmajdana.'
Turci su imali groblje na mestu današnjeg Studentskog trga, ali i oko svake od džamija, kojih je, tokom njihove vladavine gradom bilo više od 70. Tako je verovatno da je ovo groblje, u sadašnjem Studentskom parku bilo najpoznatije, ali je ogromno bilo i ono kod Batal camije, koja se nalazila na mestu današnje Savezne skupštine. Pošto je ovo bila najveća džamija, saglasno tome bilo je i groblje, koje se prostiralo od današnjeg ulaza u Bulevar revolucije, kod Glavne pošte i Tašmajdana, a dosezalo je sve do mesta gde se sada nalazi zgrada Doma sindikata. Nešto niže od ovog dela, u pravcu prema dunavskoj obali, u okolini Tašmajdana postojalo je jevrejsko groblje, otprilike na uglu Dalmatinske i Takovske ulice, preko puta Rudarsko geološkog fakulteta. Nešto niže odatle, takođe su postojali grobovi, ovog puta opet prekriveni turskim, muslimanskim mezarima.
Kada smo već pomenuli plato ispred Savezne skupštine, u vreme austrijske vladavine gradom, u 18. veku, od 1717. do 1739. godine na tom mestu se nalazilo još jedno, za istoriju važno zdanje - vojna bolnica. Bila je u blizini današnjeg Pionirskog parka i pored nje se nalazilo, šta drugo nego - groblje. Ovo, tzv. Nemačko vojno groblje, žitelji ondašnjeg Beograda umeli su jednostavno da zovu i 'bolničkim'. Među najstarijim srpskim grobljima je ono koje je još 1688. godine zabeležio istoričar Gump, a koje se nalazilo u blizini današnjeg Zelenog venca. Zahvaltalo je i deo Ulice Maršala Birjuzova. Posle toga se seli na mesto gde su još dugo počivali Beograđani. Naime, danas svi znaju gde se, u Ruzveltovoj ulici nalazi Novo groblje, ali oni, mlađi Beograđani uglavnom ne znaju gde se onda nalazilo 'staro', ako je ovo 'novo'. A to, staro groblje prostiralo se na jednom od današnjih najpopularnijih šetališta, u sadašnjem Tašmajdanskom parku. I sada se uz zgradu Seizmološkog zavoda mogu naći ostaci nekadašnjih nadgrobnih ploča ondašnjih Beograđana. Kada je 1882. godine donesena odluka da se groblje preseli na današnje mesto, varošani su burno protestovali, žaleći se da će pokojnici morati na 'daleku periferiju', ali gradske vlasti su bile odlučne. Međutim, kako je seoba obavljena, i koliko revnosno su preseljeni zemni ostaci onih koji su počivali tu, govore istorijska svedočanstva, da su se i tada Srbi neretko vrlo loše odnosili prema grobljima, da su ova bila zapuštena. Velikani srpske istorije, koji su nekada počivali na Starom groblju, su preseljeni. Među njima Ilija Kolarac, Miša Anastasijević, Sima Milutinović Sarajlija, Joakim Vujić, Đura Jakšić...
U podrumu kuće u Siminoj ulici, koju je nekada sagradio srpski ministar finansija Laza Paču, i danas postoji grob rimskog centuriona. Kako nam je objasnio Pačuov naslednik Aleksandar Vlaškalin, arheolozi su dali svoj sud o autentičnosti ove nadgrobne ploče, jedno se ne zna da li je centurion mogao da uživa i u blagodetima starosti ili je mlad napustio i svoj Singidunum i ovaj svet.
Vlaškalinova kuća je na grobu, ali, zar to nije sudbina svih Beograđana?

More Family










Besplatne Akcije

Građani Srbije od danas će na šalterima „Pošte Srbije” moći da se prijave za podelu besplatnih akcija šest velikih javnih preduzeća.
Oko četiri miliona građana moći će da se prijavi za podelu akcija do 31. jula.
Oni će u podjednakoj vrednosti dobiti akcije Naftne industrije Srbije, Elektroprivrede Srbije, Telekoma Srbija, Jat ervejza, Aerodroma Nikola Tesla i Galenike, ali njima neće moći da trguju u narednih šest meseci, dok se ta preduzeća ne privatizuju.
Građani će se za besplatne akcije prijavljivati uz ličnu kartu i karticu tekućeg računa, a očekuje se da će procedura prijavljivanja u proseku trajati pet minuta. U slučaju da građanin nema tekući račun, Pošta mu odmah na istom šalteru dodeljuje broj računa.
Na šalterima pošte građani će potpisivati zahtev za besplatne akcije u dva primerka, od kojih će jedan biti upućen u Agenciju za privatizaciju, a drugi ostaje podnosiocu zahteva i ubuduće će sva obaveštenja dobijati na kućnu adresu.
Agencija za privatizaciju će posle provere podataka najkasnije do kraja godine građane pismeno obaveštavati da li imaju pravo na besplatne akcije.

Zoran Djindjic

Balkanska pravila (Balkan Rules)
http://www.youtube.com/watch?v=ZU9-vd_sNsk
Ako stane... (If it stops...)
http://www.youtube.com/watch?v=QjPCSGPTNMI

Saturday, January 19, 2008

Srpski pasos


Tuesday, January 15, 2008

Julijanski kalendar

У Србији која је, поштујући традицију своје Српске православне цркве поштовала Јулијански као званични календар, Нова година је 31. децембра први пут прослављена 1919. године, када је краљ Александар Карађорђевић увео грегоријански календар као државни.
Јулијанску Нову годину са својим православним народима прослављају Српска, Руска, Грузијска православна црква, Јерусалимска патријаршија и Света Гора, које време својих празника одређују према јулијанском календару.

Monday, January 14, 2008

Football - Soccer

Serbia-Chech Republic (U21), 14. Jun 2007
Nemanja Vidic (Red Star, Spartak, Manchester United)

Milorad Dodik


Milan Mladenovic


Ivica Osim


Dragutin Dimitrijevic Apis


Josip Broz Tito

Dragoslav Mihajlovic


Odbojka


Србија је у финалу квалификационог турнира у Измиру губила против Шпаније 0:2, али је на крају преокренула резултат и победила.
„Били смо упорни и стрпљиви, нисмо блистали у сваком делу игре, али смо блистали у заједништву и жељи да дођемо до великог резултата”, рекао је Колаковић и похвалио играче и стрyчни штаб, истакавши да су „сви дисали као један”.

Wednesday, January 9, 2008

Bozicna Cestitka

* . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . * . *
Nek Hristovo Sveto drvo podari vam zdravlje prvo.
Neka tamjan zamirise, nek veseljem kuca dise.
Neka vam od badnjeg dana sve krene na bolje, da imate za sve snage i volje.
Da vam zivot bude k'o najlepsi san, želim vam sve najbolje za badnji dan!
Sveto drvo Badnjeg dana sto vam danas kucu krasi nek donese svaku sreću i od svake muke spasi.
Dobri ljudi dolazili,zli vas vazda prolazili, sto želeli Bog vam dao i uvek vam pomagao.
Srećno vam bilo Badnje vece!
Nocas usnite divan san, nek vam radost kroz dom tece, s mirom slavite Badnje vece!
Nek vam srećom dom zablista, na rođendan sina ,Hrista!
(* * * )
http://www.youtube.com/watch?v=hWHRoAklHfw
Bozic Blagi, blagi dan
Божићна песма, МС Ступови.


Božić, Božić, blagi dan,
Blagog Hrista rođendan,
Božić, Božić, svetli dan,
Sav svetlošću obasjan.
Djeva Hrista rodila,
Pelenama povila,
U pećini Hristos spi,
Sveta Djeva nad Njim bdi.
Slama lepo miriše,
Bogomajka uzdiše,
Utom zvezda zasija,
Pećina se zagrija.
Anđeli se spustiše,
Pastirima javiše:Vesel'te se svi noćas,
Rodi nam se Hristos Spas!
Kad to čuli pastiri,
Srce im se umiri,
Pa kliknuše svi u glas:
Nek' se slavi Hristos Spas!
Nek' mir svuda caruje,
Nek' se srce raduje,
Nek' se svako popravlja
I Gospoda proslavlja.
Pa, gle i mi Srbčići,
K'o srebrni zvončići,
Bogomajku hvalimo,
Hrista Boga slavimo.
Božić, Božić, blagi dan,
Blagog Hrista rođendan,
Božić, Božić, svetli dan,
Sav svetlošću obasjan.

Ljubomir Dimitrijević, Ljiljana Popović, Jelena Mitrović, Divna Ljubojević, Tatjana Ristić, Zvonimir Djukić, Branko Isaković, Svetlana Ceca Slavković, Miloš Velimir, Aleksandar Srećković, Sonja Kolačarić, Katarina Radivojević, Nenad Maričić, Andrej Šepetkovski, Dečiji horovi Prvog Beogradskog pevačkog društva - Saborna crkva, dečiji hor pri crkvi Svetog Save, dečiji hor pri crkvi Svetog Vaznesenja u Žarkovu.
(* * *)
http://www.youtube.com/watch?v=1SDMONHHViQ
Andjeli pevaju

Noć prekrasna i noć tija,
nad pećinom zvezda sija,
u pećini mati spi,
nad Isusom andjel bdi.
Andjeli pevaju, pastiri sviraju,
Andjeli pevaju,mudraci javljaju:
Što narodi čekaše, što proroci rekoše,
evo sad se u svet javi,
u svet javi i objavi:
Rodi nam se Hristos Spas
za spasenje sviju nas.
Aliluja, aliluja, Gospodi pomiluj!

Božićnu pesmu ''Andjeli pevaju'' na tekst Sv. Vladike Nikolaja izvode MS Stupovi.
Aranžman za pesmu uradio je Milan Djurdjević, pesma je uradjena saborno i u njoj učestvuju Jelena Tomašević, Sergej Ćetković, Divna Ljubojević, Jana Šušteršič, Jelena Pudar, Ljuba Ninković, Milan Djurdjević, Ljiljana Popović, Tijana Milošević, Ivan Bosiljčić, Tanja Bošković, Sonja Kolačarić, Neverne bebe i deca iz crkvenih horova.

Monday, January 7, 2008

Flood panic in Serbia


Thursday, January 3, 2008

Plava Grobnica (Blue Tomb) - Milutin Bojic

Stojte, galije carske!
Sputajte krme moćne!
Gazite tihim hodom!
Opelo gordo držim u doba jeze noćne
Nad ovom svetom vodom.
Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata
I na mrtve alge tresetnica pada,
Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,
Prometeji nade, apostoli jada.
Zar ne osećate kako more mili,
Da ne ruši večni pokoj palih četa?
Iz dubokog jaza mirni dremež čili,
A umornim letom zrak meseca šeta.
To je hram tajanstva i grobnica tužna
Za ogromnog mrca, k'o naš um beskrajna.
Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,
Mračna kao savest, hladna i očajna.
Zar ne osećate iz modrih dubina
Da pobožnost raste vrh voda prosuta
I vazduhom igra čudna pitomina?
To velika duša pokojnika luta
Stojte, galije carske!
Na grobu braće moje
Zavite crnim trube.
Stražari u svečanom opelo nek otpoje
Tu, gde se vali ljube!
Jer proći će mnoga stoleća, k'o pena
Što prolazi morem i umre bez znaka,
I doći će nova i velika smena,
Da dom sjaja stvara na gomili raka.
Ali ovo groblje, gde je pogrebena ogromna i strašna tajna epopeje,
Kolevka će biti bajke za vremena,
Gde će duh da traži svoje korifeje.
Sahranjeni tu su nekadašnji venci
I prolazna radost celog jednog roda,
Zato grob taj leži u talasa senci
Izmeđ nedra zemlje i nebesnog svoda.
Stojte, galije carske!
Buktinje nek utrnu,
Veslanje umre hujno,
A kad opelo svršim, klizite u noć crnu pobožno i nečujno.
Jer hoću da vlada beskrajna tišina
I da mrtvi čuju huk borbene lave,
Kako vrućim ključem krv penuša njina
U deci što klikću pod okriljem slave.
Jer, tamo daleko, poprište se zari
Ovom istom krvlju što ovde počiva:
Ovde iznad oca pokoj gospodari,
Tamo iznad sina povesnica biva.
Zato hoću mira, da opelo služim bez reči, bez suza i uzdaha mekih,
Da miris tamjana i dah praha združim
Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.
Stojte, galije carske!
U ime svesne pošte
Klizite tihim hodom.
Opelo držim, kakvo ne vide nebo jošte
Nad ovom svetom vodom!

Contacts

Monty’s Banquets
703 S York Rd
Bensenville, IL 60106
(630) 595-1780
--------------------------
THE NATIONAL LIBRARY OF SMEDEREVO
Karadjordjeva 5
11300 Smederevo
Serbia
phone: 026/222 270 and 026/223 740
fax: 222 270/14
e-mail: smedbib@EUnet.yu
-----------------------------

Molba Jednog Psa

1. Moj zivot traje 10-15 godina. Svaki rastanak od tebe za mene znaci patnju. Razmisli o tome pre nego sto me uzmes.
2. Voli me onakvog kakav sam, jer si ti mene birao.
Ja nemam tu mogućnost da biram prijatelja i gospodara.
3. Daj mi vremena da shvatim šta od mene trazis. Pre nego sto me u toku obuke izgrdis, preispitaj sebe, možda tu gresis ili ja ne mogu da shvatim šta želiš.
4. Imaj ljubavi za mene, ja živim od toga.
5. Ti imaš svoj posao, svoje prijatelje, svoju razonodu, a ja imam samo tebe.
6. Pricaj sa mnom! Iako se tebi čini da te ne razumem, ja ipak znam šta ti mislis i osecas.
7. Znaj da ja ne zaboravljam kako se sa mnom postupa.
8. Pomisli pre nego sto me udaris da te ja sa lakocom mogu ugristi, ali ja to nikad ne radim.
9. Ne uzimaj me kao igracku dok sam mali i sladak, da bi me kasnije odbacio, jer je moja ljubav prema tebi vecna.
10. Brini o meni kad odrastem,ostanem bez zuba, ogluvim, oslepim,prestanem da se krecem. I o tebi će se neko brinuti-starost je ista za sve!
11. Prati me na mom poslednjem putu. Nemoj nikad reci:„Ja to ne mogu da gledam”.
S’ tobom je za mene sve lakse. Neka ti to bude dug za moju vernost i nasu lepu mladost.
12. Kad me više ne bude bilo, nemoj tugovati, već usreci nekog novog psa i voli ga kao sto si mene voleo.
Tvoj Pas.

Miroslavljevo Jevandjelje




Najstarija srpska ćirilična knjiga „Miroslavljevo jevanđelje”
- Једна од најлепших рукописних књига света
- Највреднија реликвија српског народа
- Најстарији српски ћирилични рукопис
„Miroslavljevo jevanđelje”, najstariji ćirilični spomenik srpske kulture, nastao je u poslednjoj četvrti XII veka u crkvi Svetog Petra i Pavla na reci Lim kod Bijelog Polja.
Upisano je u registar baštine UNESKO-a, a čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Miroslavljevo jevanđelje je, zajedno sa državnom blagajnom, pratilo povlačenje srpske vojske kroz bespuća albanskih planina do San Đovani di Medua, a zatim preko Brindizija do Krfa, da bi se zajedno sa srpskom i savezničkom vojskom vratilo u Srbiju.
Na sreću, 6. aprila 1941. godine Jevanđelje nije bilo u zgradi Narodne biblioteke, koja je, planski, do temelja srušena u nemačkom bombardovanju Beograda.
Posle Drugog svetskog rata, Miroslavljevo jevanđelje je smešteno u zgradu Narodnog muzeja, bivšeg muzeja kneza Pavla.
Najstariji i najlepši ćirilični spomenik srpske pismenosti, Miroslavljevo jevanđelje, nastao je u poslednjoj četvrtini XII veka.
Na ovo nam ukazuju i reči, ispisane rukom jednog od pisara, koje nalazimo na poslednjoj strani knjige:"Ja, grešni Gligorije dijak... zastavih zlatom ovo jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu..."
Knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje, vladao je humskom oblašću, koja je dobrim delom obuhvatala teritoriju današnje Hercegovine.
Moguće je da je izradu jevanđelistara naručio povodom izgradnje svoje zadužbine, crkve sv. Petra na Limu.
Ne zna se kako je i kada Jevanđelje iz Huma preneto u manastir Hilandar. O tome ne postoje nikakvi podaci, pa cak ni legenda. Jedna od pretpostavki je da ga je doneo Nemanja prilikom osnivanja manastira.
Za Miroslavljevo jevanđelje srpska nauka je saznala relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka.
Iskušenju, kome nije odoleo ruski arhimandrit, kasnije vladika kijevski - Porfirije Uspenski - možemo da zahvalimo što je ovaj rukopis, posle sedam vekova mirovanja, privukao pažnju tadašnjih istoričara.
Opčinjen lepotom knjige, Uspenski je u zimu 1845/46. godine, u samoći biblioteke manastira Hilandara, krišom isekao jedan list (folio 166; po našoj paginaciji 330-331) i preneo ga u Rusiju, gde se i danas cuva u Publičnoj biblioteci Saltikova-Šcedrina, u Petrogradu (F. p. I 83).
Do pojavljivanja "petrogradskog lista", na arheološkoj izložbi u Kijevu, prošlo je 28 godina.
Za to vreme o "listu srpskog jevanđelja iz XII veka" napisano je nekoliko prikaza, u kojima su se o vrednosti i lepoti njegovih ukrasa izricale najpohvalnije reči.
Na kijevskoj izložbi, 1874. godine, ovaj list fotografiše Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji i čitavom rukopisu daje ime Miroslavljevo jevanđelje (iako je zapravo rec o jevanđelistaru).
Veliko zalaganje srpskih sveštenih krugova, kao i srpskih naučnika dovelo je do toga da mladi kralj Aleksandar I Obrenović o Uskrsu 1896. godine poseti Hilandar.
Tom prilikom, on je bogato obdario manastir koji je bio u veoma teškoj situaciji, a Hilandarci su mu, za uzvrat, poklonili svoje najvrednije relikvije: Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Simeona Nemanje, koja je u međuvremenu izgubljena.
Čudnovati splet okolnosti doveo je do toga da se reprint Miroslavljevog jevanđelja pojavljuje ravno sto godina posle fotolitografskog izdanja koje je u Beču uradio Ljubomir Stojanović, velikim ličnim požrtvovanjem, a o trošku kralja Aleksandra I Obrenovića.
Izdanje iz 1897. godine predstavljalo je vrhunac štampe, u odnosu na mogućnosti tehnike i finansija kojima je Stojanović raspolagao. Štampano je u 300 primeraka i sadržalo je 40 strana u koloru i u formatu koji je identičan originalu, a ostalih 320, u dve boje (crna i crvena) i na pola smanjenog formata, postavljane su po dve na stranu.
Objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja ostao je neostvaren san mnogih priređivača i izdavača u proteklim decenijama.
Iz različitih razloga, na potpuno i pravo fototipsko izdanje moralo je da se sačeka još čitav vek, pa da se, tek na kraju ovog milenijuma, knjiga prvi put pojavi verno reprodukovana, sa svim stranicama u koloru, pozlatom inicijala i rekonstrukcijom sadašnjeg poveza.
O samom Miroslavljevom jevanđelju, njegovom značaju, vrednosti i istorijatu, biće reči u dve knjige koje se, u kompletu s fototipskim izdanjem, prilažu kao neophodan prateći materijal.
Prva, pod naslovom Istorijat, bavi se burnom sudbinom koju je ovaj spomenik, u osam vekova dugoj istoriji imao.
Ova knjiga, koja je za Srbe oduvek imala značaj posebne relikvije, preživljavala je drame jednog naroda u svim trenucima slave i poraza koje mu je istorija nametala.
Posle Majskog prevrata, 1903. godine, kada je dinastiju Obrenoviča na prestolu Srbije zamenila dinastija Karadordeviča, Jevanđelje je, pod još uvek nejasnim okolnostima, nestalo, da bi se ponovo pojavilo tek 1915.
U Prvom svetskom ratu, zajedno s vojskom i kraljem, pratilo je epopeju povlačenja preko bespuća Albanije.
U Drugom svetskom ratu, skrivano u Užicu, zatim u manastiru Rača na Drini i konačno u sefu Narodne banke u Beogradu, izbeglo je sudbinu mnogih spaljenih i pokradenih knjiga.
Danas se Jevanđelje nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.
Druga knjiga, pod naslovom Komentari, predstavlja najnužniji zbornik podataka i tekstova vezanih za samo Jevanđelje: katalog inicijala, redosled čitanja, način na koji su spravljane boje i pripremani listovi pergamenta srednjovekovnih knjiga, kao i nekoliko reči o oštećenjima, povezu i trenutnom stanju u kome se rukopis danas nalazi.
Sudeći po malobrojnim tragovima voska, Jevanđelje nije često bilo u liturgijskoj upotrebi. Vekovna briga hilandarskih monaha, kao i posebna pažnja koja mu je kasnije posvećivana, doprineli su da se rukopis održi u relativno dobrom stanju.
Stoga, eventualne razlike izmedu fototipskog izdanja koje je odslikavalo stanje Jevanđelja od pre sto godina i ovog sadašnjeg mogu biti značajne za tačno utvrdivanje oštećenja nastalih u međuvremenu, kao posledica uslova pod kojima je čuvano.
Sudeći po tragovima na poslednjoj strani korica, da se pretpostaviti da je Jevanđelje imalo kopče sa sve tri slobodne strane knjižnog bloka, i to po dve sa strane i po jednu na gornjoj i donjoj ivici. Oblik kopči i pletenica rekonstruisan je na osnovu tipskih poveza iz perioda XII - XIV veka, jer je sadašnji povez, po mišljenju nekih istoričara, kasnijeg datuma u odnosu na rukopis.
Otisci na prvoj i poslednjoj strani korica su verna reprodukcija "slepih otisaka" (utisnutih ornamenata na koži) originala, što važi i za metalne eksere i ukrase.
* * *
Овај настарији сачувани српски ћирилични рукопис, који се сматра једном од најлепших рукописних књига света, доспео је у српски манастир Хиландар на Светој Гори вероватно још приликом његовог оснивања 1198. године и у њему остао као највреднија светиња пуних седам векова.
Од тада до данас ова српска света и култна књига преживљава своју готово невероватну одисеју кроз страдања, ватру и похаре I. и II. светског рата, да би се данас чувала у Народном Музеју у Београду као највећа драгоценост културно-историјске баштине српског народа.
Поред самог ћириличног текста, исписаног руком "грешног дијака Григорија" посебну вредност овог јеванђелистара представљају ликовни украси - иницијали - који се по лепоти и стилу израде сматрају апсолутно јединственим у свету где немају познатих директних узора.
Сликани украси овог рукописа, чудесне минијатуре са непоновљивим византијским мотивима фанатастичне флоре и фауне, чине МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ непоновљивим ликовним и уметничким ремек-делом.
За сваког Србина и Српску православну цркву ово ремек-дело наших великих предака представља највреднији тестамент који су нам они оставили на чување, да по њему једном за увек препознајемо наше национално биће и свој индентитет.
Први пут у историји нашим очевима пружа се прилика да ову националну реликвију трајно сачувају у својим породицима и као породичну амајлију оставе је будућим поколењима својих синова и унука да је чувају као највреднији писани споменик српског народа.
После пет година напорног истраживачког рада и припреме, двема издавачким кућама из Београда - "Службеном листу" и "Досијеу" - пошло је за руком да први у овом веку заврше у Јоханесбургу штампу првог фототипског и библиофилског издања овог јеванђеља.
Од укупног тиража од 300 примерака, комплет "Мироcлављевог јеванђеља" до сада је укоричен и повезан у ограниченом тиражу од само 30 примерака, а сваки примерак посебно је нумерисан у "Повељи о власништву" за сваког појединачног купца, чије се име такође уписује у Повељу.
Комплет је тежак 10 килограма а смештен је у чврстој кутији, повезаној платном, на којој је утиснут аверс и реверс Мирослављевог печата.
У кутији се поред "Повеље о власништву" налазе и две књиге у антилоп-кожном повезу - "Мирослављево јеванђеље-Историјат" и "Мирослављево јеванђеље- Коментари" - формата Б5.
Само Јевађеље штампано је потпуно верно оригиналу у индентичном формату као оригинал 41,8 х 28,4 цм, у дрвеним корицама пресвученим кожом и украшеним репродукцијама заштитних и украсних ексера,кожних плетеница и металних копчи, у пуном колору на 360 страна.
Првих 30 нумерисаних примерака овог капиталног дела продаје се по ексклузивној цени од 3.850 US$ појединачним купцима, а 3.500 US$ православним црквама и библиотекама.
Издавачкој кући ECOLIBRI из Београда, ул.Синђелићава бр.7 поверена је ексклузивна продаја дела тиража овог издања са почетном нумерацијом од 006. до 020. од којих заинтересованим купцима у иностранству стоји одмах на располагању 5 за сада јединих укоричених примерака код повереника у Немачкој.
Сва обавештења о условима продаје, уплате и уручивања комплета могу се добити на тел/факс: +381-11-3442-975 у Београду или преко Е-мејл адресе: jangelus@eunet.yu
Ако је истинита стара латинска мудрост: Habent sua fata libelli, онда се она, без сумње, може односити на Мирослављево јеванђеље.
Cачувало се ово јеванђеље и у дугим вековима Османлијске окупације, када је рукопис припао библиотеци манастира Хиландара у који је ова драгоцена књига доспела не зна се тачно када. На питање постављено старим Хиландарцима да кажу од када је рукопис у манастиру одговор је лаконски гласио: одувек.
Иако је то речено сасвим неодређено и на основу древних предања, ипак, могућа је претпоставка да се то десило после Немањине абдикације 1195. године и његовог коначног одласка у Свету Гору.
Пре те судбоносне године за српску државу и саму династију Немањића, окончана је 1190. у Захумљу владавина немањиног брата Мирослава, чију област је за кратко време, све до свог одласка у Свету Гору, наследио Растко, најмлађи син рашког великог жупана.
Био је то још један корак ближе ка даљем повезивању Рашке и Зете, и, најзад, јачању утицаја византијске културе, у односу на романску традицију Зете. Иако су ови сусрети двеју културних зона били снажни, ипак, не може се оспорити да их средњовековна Србија прима, а њени владари свесни да на њиховом државном подручју настаје и посебна културна симбиоза истока и запада, што српској држави даје и једно јединствено обележје.
Владарски маузолеј манастир Студеница
, представља свакако и најзначајнији архитектонски споменик насталих симбиоза, а јасни трагови оваквих схватања откривају се и касније, чак у раздобљу када се српска држава приближила и самом врхунцу свога политичког успона.
Таква је романо-готско-византијска симбиоза тријумфовала приликом изградње цркве манастира Дечана коју је градио фра Вита, фрањевац из Котора "краљева града".
С обзиром да Мирослављево јеванђеље стоји на самом почетку државног развоја и да је обележено богатством свог сликаног украса, сложеном језичком развијеношћу и разноликим предлошцима, не изненађује да је још у 19. веку изазвало научни интерес. Обично се узима да је међународну славистичку науку на Мирослављево јеванђеље упозорио руски научник Владимир Стасов у својој знаменитој књизи: Слaвјанскиј и васточиј орнамент па рукописим древњаво новаго времени . (Спб. 1887. на табли XIV и XV).
Он је у албуму на таблама XIV и XV објавио неколико иницијала и тако увео овај српски рукопис у међународну славистичку науку.
Отада, захваљујући изванредној вредности овог рукописа из краја XII века, непрестано, све до данас траје научно занимање за Мирослављево јеванђеље, а литература о њему непрестано се обнавља.
После Владимира Стасова, минијатуре из јеванђеља привукле су пажњу врсног познаваоца староруске уметности Федора Ивановича Буслајева, који се упустио у давање опште карактеристике српскога орнамента.
Истовремено Буслајев је први снажније подвукао западњачке елементе у осликавању јеванђеља, што је, разуме се, само ојачало све недоумице око његових илустрација, с обзиром на византијску основу којом је прожет добар део орнамента.
Разуме се да уметнички овако богат и сложен рукопис није могао избећи пажњи великог руског византолога Никодима Павловича Кондакова који је размишљања о минијатурама изнео у својој доторској тези:
Историја Византијскаго и иконографиј по минијатурам греческих рукописеј, објављеној 1876. године.
Међутим, сви ти судови о Мирослављевом Јеванђељу написани су на основу само делимичног познавања и проучавања овог споменика који се тада још увек чувао у библиотеци манастира Хиландара.
Велики преокрет у научном занимању за Мирослављево Јеванђеље наступило је 1897. године. Тада је у Бечу, у редакцији љубомира Стојановића, а новцем краља Александра I Обреновића објављено у техници хелиогравуре Мирослављево Јеванђеље и то комплетан рукопис.
А свега годину дана раније, краљ Александар I Обреновић посетио је Свету Гору, где се посебно задржао у манастиру Хиландару.
Том приликом, краљ је богато даривао манастир који је био у економски веома лошем стању. У знак захвалности, хиландарски монаси даривали су краљу Александру I рукопис Мирослављевог Јеванђеља и Хиландарску оснивачку повељу великог жупана Стефана Немање из 1196. године.
На тај начин, захваљујући овом за оно време раскошном факсимилном издању, Мирослављево Јеванђеље је са новим еланом постало предмет најразличитих научника, а литература о овом рукопису постигла је задивљујући обим.
С обзиром да је реч о првом српском писаном споменику, сасвим је разумљиво да се проблематиком Мирослављевог Јеванђеља нису бавили искључиво историчари уметности, а сликани украс овог рукописа, није могао да потисне и друга занимања, питање језика на првом месту.
У том правцу веома су значајна истраживања С. Куљбакина: Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу (посебна издања СКАН 1925. LII) и Александра Белића: Учешће св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика (Светосавски зборник СКАН, Београд 1936. I) и, најзад Ј. Вране: Лжевангелиаре де Мирослав (Ј. Гравенхаге 1961).
Међутим, од изузетног је значаја књига ученог теолога Лазара Мирковића: Мирослављево еванђеље (САН, посебна издања књ. CLVI, Археолошки институт, књига 1, Београд 1950).
У овој важној монографији, првој те врсте које је добило Мирослављево јеванђеље, Мирковић се са посебном пажњом упустио у разматрање порекла месецослова, утврђујући истовремено његово цариградско порекло које је српском преписивачу служило као предложак. Најзад, у својој књизи, Лазар Мирковић је детаљно анализирао удео преписивача и илуминатора Мирослављевог јеванђеља, осветљавајући новим закључцима и лик главног писара грешног Глигорија дијака и загонетног Варсамелеона. Истовремено, као сјајни иконограф, Мирковић је педантно и са сувереним знањем рашчлањавао симболику самих минијатура, сву фантастику у служби црквених тумачења. Од 28 животиња грчкога физиолога, од 27 животиња српскословенског физиолога (превод са грчкога), Мирослављево јеванђеље понавља из њих ових десет животиња: голуб, орао, лав, пантер, славуј, змија, јелен, паун, детлић и вук."
На челу рукописа насликао је минијатор византиску вињету, а даље у целом рукопису поред колумни српскословенских текстова унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају и себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текста у иницијал.
проблематиком Мирослављевог јеванђеља бавила се Јованка Максимовић. Максимовићева је уочила и неке идентичне мотиве јеванђеља са декоративном пластиком манастира Студенице, проширивши тако и сам репертоар ових међусобних утицаја.
Најзад, своја најважнија сазнања о српским средњовековним минијатурама, сабрала је Јованка Максимовић у својој монументалној књизи: "Српске средњовековне минијатуре", објављене у Београду 1983.
Од 1896. рукопис се чува у двору последњег Обреновића, после чије насилне смрти је неко време био загубљен.
Поново пронађен у двору, рукопис је сматран као најдрагоценија државна имовина, па је као таква евакуисана за време I светског рата.
После срећног повратка, рукопис је предат на чување Музеју кнеза Павла, одакле је 1941. склоњен и сакривен у унутрашњост Србије, најдуже у манастиру Рачи украј Дрине.
Како је за време окупације постојала опасност да се рукопис пронађе и изгуби, игуман манастира Раче, Платон, кришом га је послао у Београд, где је, са знањем управе Музеја кнеза Павла, похрањен у трезору Народне банке.
Честе промене места и различити услови његовог чувања, махом не примерени, изазвале су у рукопису промене, а ове довеле до оштећења минијатура.
Тада је рукопис поверен на лечење у конзерваторској радионици, Народне библиотеке, где је под надзором др Вере Радосављевић својевремено започета припрема за његову конзервацију.
Једна од заштитних мера за његово будуће одржавање свакако је и штампање овог факсимилног издања, у најмодернијој графичкој техници. Постигнута је изванредна сличност са оригиналом који ће се од сада чувати под посебним условима.

Vesti

Bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović izjavio je da je ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića „kolateralna šteta” ambicije bivšeg šefa vladinog Biroa za komunikacije Vladimira Popovića da „vlada Srbijom i podzemljem van institucija”.
Mihajlović je u emisiji „Poligraf” Televizije B-92 optužio Popovića da je održavao veze sa osuđenima za ubistvo Đinđića 12. marta 2003. godine.
„Paralelna vlast koju je stvorio Popović, i koja je radila meni iza leđa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, dovela je do toga da više nemamo Đinđića”, rekao je Mihajlović.
Bivši ministar je negirao da je pokazivao izveštaj iz policijske akcije „Mreža” Stanku Subotiću Canetu, osumnjičenom za organizovanje šverca cigareta, i dodao da „nikada nije dobijao” pisane izveštaje o akciji „Mreža”.
„Subotić je kolateralna šteta Popovića kao što je i (premijer Srbije Zoran) Đinđić kolateralna šteta Popovićeve ambicije da vlada Srbijom i podzemljem van znanja vlade, predsedništva DOS-a i drugih institucija”, kazao je Mihajlović.
Mihajlović je rekao da je Subotiću pokazivao delove iz Bele knjige o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji u kojoj se, prema njegovim rečima, Subotić dovodi u vezu sa organizovanim švercom cigareta, a ne izveštaj iz „Mreže”, za šta ga je ranije optužio Popović.
Pročitao je službenu belešku Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK) od 19. februara 2005. godine u kojoj se navodi da je Milan Milanović Mrgud, takođe osumnjičen za šverc cigareta, delove izveštaja akcije „Mreža” dobio od šefa vladinog Biroa za komunikacije Vladimira Popovića Bebe još 2004. godine.
Negirao je da optužbe protiv njega iznosi Subotić i optužio Popovića da „stoji iza svega”.
„Kada god se povede borba protiv mafije, onda se nađe neko, u ovom slučaju Beba (Popović) koji menja teze i kaže kako nije problem mafija već ministar”, kazao je Mihajlović, i dodao da će tužiti Popovića.
Mihajlović je rekao da se istragom šverca cigareta bavila posebna radna grupa jer nije bilo poverenja u tadašnji UBPOK nakon što su operativci te uprave premijeru Đinđiću i Popoviću Bebi podneli izveštaj da nema ništa sporno u poslovanju Subotića.
„Osim toga, neki transkripti prisluškivanih razgovora dolazili su, u isto vreme, i kod mene i kod predstavnika surčinske mafije”, kazao je Mihajlović.
Mihajlović je prethodno za list „Pres” izjavio da je njegov poraz kao ministra to što su vođe „zemunskog klana” Dušan Spasojević i Milan Luković pušteni iz zatvora pošto su uhapšeni zbog otmice biznismena Miroslava Miškovića.
„Njihovo puštanje iz zatvora je moj poraz, ali i poraz policije i države. Taj potez otvorio je prostor pobuni JSO i kapitulaciji vlade. Tom kapitulacijom utrt je put i atentatu na premijera”, rekao je Mihajlović.
Mihajlović je dodao da mu se u „greške” ubraja to što je Spasojevića i Lukovića uhapsio „bez znanja onih koji su sa njima sedeli i vladali Srbijom”.
U intervjuu listu, u kome centralno mesto zauzima Mihajlovićeva polemika sa nekadašnjim šefom Biroa za komunikacije Vlade Srbije Vladimirom Popovićem, istaknuto je da posle pobune „crvenih beretki” vlada nije tražila asistenciju vojske, koja je bila pod komandom tadašnjeg predsednika države Vojislava Koštunice .
„Nažalost, to je propust učinjen pod utiskom i informacijama iz vojnih krugova da vojska nije u stanju da pomogne”. Da je to učinjeno, mnogo toga bilo bi jasnije...„, rekao je Mihajlović.
Po mišljenju Mihajlovića, odgovor na pitanje zašto Popović i određeni politički krugovi žele da optuže Koštunicu kao ”inspiratora„ ubistva premijera Đinđića, leži zapravo u pitanju ”ko treba da vlada Srbijom„, jer Popović ”sebe nudi kao novog vladara Srbije„.
Mladenović: Mihajlovićeva izjava zaslužuje pažnju
Izjava bivšeg ministra policije Dušana Mihajilovića zaslužuje pažnju, izjavio je portparol Demokratske stranke Srbije Andreja Mladenović, reagujući na Mihajlovićev intervju beogradskom dnevniku ”Pres„.
”Izjava Mihajlovića zaslužuje posebnu pažnju, jer on iznosi detalje oko hapšenja Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, u kojoj tvrdi da se bez nečijeg znanja usudio da ih uhapsi„, izjavio je Mladenović.
Spasojević i Luković su 2001. godine uhapšeni u Parizu i izručeni vlastima u Beogradu zbog, kako je navela policija, umešanosti u otmicu srpskog biznismena Miroslava Miškovića. Oni su, posle izvesnog vremena, pušteni iz zatvora.
Mladenović je dodao da je ”posebno važno da javnost u Srbiji konačno sazna ko ih je posle tog hapšenja pustio na slobodu, kako je obustavljen postupak koji je protiv njih započet i da li je neko iz vrha tadašnje vlasti umešan u to„.
”Pošto se radi o bivšem ministru policije, takve tvrdnje ne smeju da ostanu bez reagovanja nadležnog tužilaštva, jer Mihajilović otvoreno postavlja pitanja ko je pustio na slobodu odgovorne za ubistvo premijera„, rekao je Mladenović. Spasojević i Luković su, odmah po ubistvu premijera Đinđića marta 2003. godine, označeni kao organizatori atentata i poginuli su prilikom hapšenja u okolini Beograda. (Mondo)
-----------------------------------------------------------
Podzemni objekat u Crnoj Rijeci kod Han Pijeska, nazvan „Mladićev podzemni grad”, u kome je bilo sedište Glavnog štaba Vojske RS, postaće turistička atrakcija!
Reč je o jednom od najutvrđenijih podzemnih objekata u Evropi, građenom u vreme kada je bivša JNA bila respektabilna vojna sila.
U bunkeru „Veliki Žep” navodno je posle rata izvesno vreme provodio general Ratko Mladić. Objekat je zapečatio Eufor posle nekoliko pretresa zbog sumnji da se Mladić i dalje skriva u njemu.
Predsednik Skupštine opštine Han Pijesak Božidar Đokić kaže listu da će primopredaja između Vlade RS, vojske i opštine biti obavljena početkom sledeće godine. Posle toga rukovodstvo opštine u partnerstvu sa Ministarstvom trgovine i turizma RS planira da iznajmi, odnosno da koncesiju za vojni kompleks najpovoljnijem ponuđaču koji bi od njega napravio turističku atrakciju.
„Postoji zainteresovanost potencijalnih partnera, ali ne želimo da govorimo o tome dok stvar sa primopredajom ne bude gotova. Kompleks se prostire na oko 4.800 kvadratnih metara pod zemljom, a postoje i određeni objekti na površini koji bi mogli da posluže u turističke svrhe”, kaže Đokić.
Kompleks „Crna Rijeka” građen je u periodu od 1960. do 1970. godine, a u celini je završen tek 1983. godine. Do raspada SFRJ tu je bilo rezervno sedište Vrhovne komande bivše države. Razlog za to je geografski položaj Han Pijeska, koji se poklapa sa centrom nekadašnje zajedničke države.
U jesen 1995. godine NATO je gađao srpske položaje kod Sarajeva, a celi generalštab, na čelu sa Ratkom Mladićem, koji se tada nalazio u kompleksu, nije ni osetio te udare.
Pre nekoliko godina, na osnovu tvrdnji tadašnjeg visokog predstavnika Pedija Ešdauna da se u kompleksu krije Mladić, NATO je izvršio inspekciju objekta. Zatekao je potpuno sređen objekat visokog komfora (postoje čak i sale za kartanje), sa najmodernijom telefonskom centralom. Celi kompleks klimatizovan je, sa ujednačenom temperaturom od 25 stepeni, i leti i zimi, a postoji i besprekoran sistem za pročišćavanje vazduha. (Mondo)
-------------------------------------------------------------
Džon Šindler (John Schindler) sa Američkog mornaričkog koledža, autor knjige o terorizmu, izjavio je da je Al kaida učestvovala u ratu BiH od 1992. do 1995. godine i da je tu zapravo oblikovana kao moderna teroristička organizacija.
U intervjuu za mrežu Si-En-En Šindler tvrdi da je članove Al kaide u BiH pozvala tadašnja vlast, te da su u BiH imali kampove za obuku.
Autor knjige „Nesveti teror: Bosna, Al kaida i rađanje svetskog džihada” (Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa´ida, and the Rise of Global Jihad) još tvrdi da su teroristi koji su izvršili napad na SAD u septembru 2001. i mnoge druge napade u svetu obučavani u BiH.
„U knjizi Šindler otkriva deo zagonetke o transformaciji Al kaide od izolovane borbene grupe u globalnu smrtonosnu pretnju i do sada neproučenu ulogu radikalnog islama u konfliktu u BiH i zabrinjavajući doprinos američke politike rastu Al kaide”, navodi se u uredničkom osvrtu na knjigu naslovljenom „Bosna - bojno polje Al Kaide koju je podržavala Kilontonova administracija”.
„Rat u BiH od 1992. do 1995. uveliko je pogrešno interpretiran na Zapadu...do sada. U `Nesvetom teroru` Džon Šindler, profesor strategije na Mornaričkom ratnom koledžu i bivši analitičar Nacionalne bezbednosne agencije i službenik kontraobaveštajne službe, daje revidiranu procenu rata u BiH, osvetljavajući njegovu ključnu ulogu u razvoju radikalnog islamskog terorizma”, navodi se u osvrtu.
Dodaje se da je „dugo skrivana istina da je BiH odigrala istu ulogu za Al kaidu 90-ih koju je Avganistan odigrao 80-ih, obezbeđujući bojno polje na kome su mudžahedini mogli da se obučavaju za objavu svetog rata”.
Šindler objašnjava kako je Osama bin Laden eksploatisao rat u BiH za svoje vlastite ciljeve, kao i zabrinjavajući nivo podrške američke Vlade mudžahedinima u BiH - isto kao što je bilo učinjeno i sa avganistanskim mudžahedinima.
„Ponavljanje greški iz Avganistana doprinelo je kontraudaru epskih proporcija: Kalid šeik Muhamad, koji je planirao napade na SAD, i dvojica pilota otmičara veterani su bosanskog džihada”, kaže se u osvrtu.
Navodi se da knjiga „Nesveti rat” daje zastrašujući odgovor da je rat u BiH bio jezgro rasta Bin Ladenovog globalnog džihada.
„To je zastrašujuće, ne toliko zbog tragedija rata, koliko zbog onih tragedija koje su se desile pod nosom američke Vlade - u to vreme uz američko saučesništvo”, kaže se u osvrtu.
U knjizi se govori i kako je Klintonova administracija, u saradnji sa Iranom, tajno snabdevala bosanske mudžahedine, uključujući Al kaidu, milionima dolara u oružju i opremi. Džon R. Šindler služio je skoro deceniju u Američkoj bezbednosno agenciji (NSA) - što ga odvelo u mnoge zemlje u podršci SAD i savezničkim snagama koje su operisale na Balkanu, i bio je vrhunski NSA ekspert za Balkan. (Srna)
--------------------------------------------------------------
Goran Matic
Na 459 stranica velikog formata on obrađuje deo svoje aktivnosti iz nemilog vremena bombardovanja Jugoslavije.
Iz pera bivšeg saveznog Ministra za informacije, pojavila se knjiga koja baca novo svetlo na jedan od do sada malom broju ljudi znani oblik otpora NATO propagandi, o Koordinaciono-operativnoj grupi za informisanje strane javnosti, koja je radila tokom NATO bombardovanja naše zemlje, a na čijem se čelu nalazio.
Nakon Prologa i Uvoda, knjiga po danima prati aktivnosti grupe propagandnih eksperata koji su pokušali da pariraju propagandi protivnika i da u konkretnim uslovima i sa neuporedivo manjim resursima omoguće da svet ipak vidi slike ratnih razaranja, koje se nikako nisu uklapale u dobro usavršeni koncept „aseptičnog rata”, koji je nastao tokom rata u Vijetnamu a detaljno razvijen za vreme Zalivskog rata.
Knjiga obiluje dokumentarnim podacima koji su dati na svež i zanimljiv način, u vidu dijaloga malobrojne grupe pažljivih analitičara i mnogobrojnih ličnosti koje se pominju u knjizi.
Svaki dan nazvan je po nekom poznatom filmu, što samo pojačava utisak nekih komentatora da se zapravo radilo o prvom ozbiljnom virtuelnom ratu.
Oni koji su neposredno branili otadžbinu, kojima je ova knjiga i posvećena, dobro su znali da je ovaj rat bio realnost, sa tragičnim ishodom za preko tri hiljade naših sugrađana.
Knjiga obiluje novim detaljima našeg za sada poslednjeg rata, počev od toga da je on trajao 81 dan a ne 78, kako su to mnogi „izbrojali”, pa do do sada neobjavljenih detalja obaranja ponosa američke avijacije, nevidljivog Stelta.
Na 320 stranica koje se čitaju u dahu, ilustrovanih sa oko 160 fotografija znanih i neznanih protagonista ove borbe, osvetljavaju se skoro zaboravljene epizode naše kalvarije, ali i daje odgovor brojnim kritičarima kako se vodio rat na način znan još iz poznate pesme Đure Jakšića „Mač i pero”, odnosno na koji način on tretira bilans ratne propagande i čemu se sastoji naš uspeh nad NATO snagama. Tome je posvećen deo knjige od 6 strana sa naslovom „Šest godina kasnije”.
Na kraju svakog dana citirani su neki od karakterističnih tekstova sa sajta čuvenog Beograd.com, čija uloga u informisanju naših građana za vreme bombardovanja još nije valorizovana na pravi način.
Ovo su autentični napisi malih ljudi, koji verno odslikavaju stanje svesti jednog dela nacije koji je mogao da koristi kompjuter kao izvor pravih informacija uglavom u tzv. „slobodnom svetu”.
U delu knjige pod naslovom „Leksikon propagande”, na 90 strana Matić se prikazuje u manje poznatom svetlu vrsnog poznavaoca teorije komunikacija i medija. Obradio je ukupno 41 pojam iz poznatog „ A Chronology and Glossary of Propaganda in the United States” autora Ričarda Nelsona.
Navodeći najpre citat definicije pojma datog u ovoj bibliji masovnih komunikacija u SAD, autor je pokušao da pojavu prepozna i imenuje u našim uslovima, lucidno ukazujući na mnogobrojne manipulacije gospodara svesti modernog zapadnog čoveka.
Bez mnogo strasti, detaljno i analitično, Matić uvodi čitaoce u tajne najmoćnijeg oružja današnjice, u tajne manipulacije ljudskom svešću.
O kakvom je znalcu ove materije reč svedoči i bibliografija sa 57 knjiga i preko 130 članaka iz ove oblasti koje je autor koristio.
Većoj preglednosti i lakšem korišćenju ove knjige svakako bi doprineo i registar imena i toponima, koga u ovom izdanju nema.To je ozbiljan nedostatak ovog dela koje je objavio beogradski „Medijagraf”.
------------------------------------------------
Na misi uoči praznika poljske Kopnene vojske, biskup je apelovao na vojnike i njihove porodice da čuvaju i poštuju hrišćanske vrednosti. „Ne pretvarajte Evropu u Euroarabiju”, apelovao je biskup i izrazio uverenje da Al-kaida ne može da oprosti poljskom kralju Janu III Sobjeskom poraz kod Beča.
Velika bitka u kojoj je poljski kralj Jan III Sobjeski pritekao u pomoć austrijskom caru Leopoldu I odigrala se 12. septembra 1683. godine čime je okončana višemesečna turska opsada Beča. Posle poraza vojske velikog osmanskog vezira Kara Mustafe, sultanova armija više nikada nije ozbiljnije ugrozila centralnu Evropu. (Beta)
------------------------------------------------
- 25. septembar 2007.
NATO je Srbiji dostavio podatke o lokacijama u Srbiji gađanim kasetnim bombama 1999, kaže portparol NATO-a.
„NATO je jutros predao podatke, tokom sastanka sa ambasadorom Srbije Brankom Milinkovićem”, izjavio je neimenovan portparol, dodajući da će NATO izdati i saopštenje tim povodom.
Dokument bi trebalo da sadrži koordinate lokacija na koje je bačeno više od 1.000 kasetnih bombi. Ostataka kasetnih bombi ima na više od 23 kvadratna kilometra u Srbiji.
Beograd je u februaru od NATO-a tražio podatke o lokacijama na koje su bačene bombe, koje su 1999. ubile na desetine civila, tokom napada na Niš, ali i na brojne lokacije u Srbiji, naročito na Kosovu i Metohiji.
Dobijeni podaci biti od najvećeg značaja za ostvarenje projekata čišćenja lokacija kontaminiranih neeksplodiranom kasetnom municijom, čije prisustvo i posle osam godina od bombardovanja ugrožava bezbednost civilnog stanovništva.
Zbog velikih troškova potrebnih za uspešno čišćenja lokacija, biće neophodno angažovanje zainteresovanih zemalja-donatora i međunarodnih organizacija, na čemu će se Ministarstvo spoljnih poslova svesrdno angažovati, kaže se u saopštenju. (Tanjug)
---------------------------------------------------
Nepoznata bolest posle pada meteorita
18. septembar 2007.
Stanovnike jednog sela na jugu Perua pogodila je nepoznata bolest nakon što je u njegovoj blizini pao meteorit prenosi agencija AFP, navodeći da su u subotu oko podneva žitelji sela Puno u visokim Andima na granici sa Bolivijom videli eksploziju i vatrenu loptu i da su u prvi mah mnogi pomislili da se srušio neki avion.
Potom su stanovnici Punoa počeli da se žale na glavobolje i povraćanje usled „čudnog mirisa”, rekao je peruanskom radiju RPP Horhe Lopez, lokalni zdravstveni zvaničnik.
Sedam policajaca je upućeno da proveri ove izveštaje, ali su se i oni razboleli, a pre no što su upućeni na bolničko lečenje davan im je kiseonik.
Spasilačke ekipe i stručnjaci došli su na mesto gde je pao meteorit, koji je za sobom ostavio 30 metara širok i šest metara dubok krater. „Iz kratera je počela da izbija ključala voda, a okolo su nađeni parčići stena i šljaka. Stanovnici su veoma zabrinuti”, izjavio je Limače. (Beta)
**************************
Peru 'meteor crash'
Some 600 people in Peru have required treatment after an object from space - said to be a meteorite - plummeted to Earth in a remote area, officials say.
They say the object left a deep crater after crashing down over the weekend near the town of Carancas in the Andes.
The crater has been spewing fetid gases, reports say
People who have visited scene have been complaining of headaches, vomiting and nausea after inhaling gases.
A team of scientists is on its way to the site to collect samples and verify whether it was indeed a meteorite. It [the object] is buried in the earth," local resident Heber Mamani told the BBC. The incident began on Saturday night, when people near Carancas in the Puno region, some 1,300km (800 miles) south of Lima, reported seeing a fireball in the sky coming towards them. The object then hit the ground, leaving a 30m (98ft) wide and 6m (20ft) deep crater.
The crater spewed what officials described as fetid, noxious gases.
An engineer from the Peruvian Nuclear Energy Institute told the AFP news agency no radiation had been detected from the crater and ruled out the fallen object being a satellite.
Renan Ramirez said: "It is a conventional meteorite that, when it struck, produced gases by fusing with elements of the terrain."
The gases are believed to have affected the health of about 600 people who visited the site.
Most of the victims have been complaining of headaches, vomiting and nausea.
the meteorite left a 100-foot-wide (30-meter-wide) and 20-foot-deep (six-meter-deep) crater, said local official Marco Limache.' It's not yet clear whether this is from the meteorite, gas trapped underground that was released or a chemical reaction between the two."
--------------------------------------------------
Odbor za spoljne poslove Predstavničkog doma SAD odobrio je rezoluciju kojom se masakr Jermena 1915. karakteriše kao genocid.
Rezolucija nije obavezujuća i tek treba je potvrdi Kongres, ali i u ovom obliku izazvala je gnev i javnosti i političara u Turskoj.
Uz problem kurdske gerile u severnom Iraku, rezolucija je drugo sporno pitanje između dva tradicionalna NATO-saveznika, Turske i SAD. Turska je oštro reagovala na usvojenu rezoluciju, navodeći da je moguće pogoršanje odnosa dve zemlje. Odbor za spoljnopolitička pitanja odobrio je rezoluciju sa 27 glasova za i 21 glas protiv. Rezolucija bi trebalo da se sredinom novembra nađe pred poslanicima Predstavničkog doma. Gotovo istovetan nacrt rezolucije biće podnet na razmatranje i u Senatu. Obe rezolucije su, međutim, isključivo simboličnog karaktera i ne zahtevaju odobrenje predsednika SAD.
Odluka je rezultat pritiska jermenske zajednice i lobista, ali bitna je i za borbu republikanaca i demokrata, ali i vrlo osetljiva za trenutnu spoljnu politiku jer je Turska važan saveznik.
Američka administracija protivi se usvajanju rezolucije.
Prema navodima jermenskih udruženja i istoričara, oko milion i po Jermena ubijeno je od 1915. do 1917. u Otomanskoj imperiji, što mnogi smatraju prvim genocidom.
Turska odbija da to nazove genocidom i navodi da je broj žrtava preteran. Turske vlasti takođe tvrde da su Jermeni stradali kao žtrve građanskog rata i pobune.
Turska vlada je danas saopštila da će odnosi te zemlje i SAD biti narušeni zbog rezolucije: „Usvajanje rezolucije bio je neodgovoran potez, na veoma osetljivu temu, zbog kojeg će se generacijama negovani odnosi sa savezničkom i prijateljskom zemljom zakomplikovati”.
Veliki deo zaliha američkim snagama u Iraku dolazi preko Turske, a preko te zemlje snabdeva se i vojska SAD u Avganistanu, ukazao je ministar odbrane Robert Gejts pred usvajanje rezolucije, upozorivši da bi pristup turskim vojnim bazama bio doveden u pitanje.
Turska povukla svog ambasadora iz Vašingtona
Turska je danas povukla svog ambasadora iz Vašingtona radi konsultacija, reagujući na odluku odbora američkog Kongresa da usvoji dokument u kome stradanja Jermena u Otomanskoj imperiji, tokom Prvog svetskog rata, naziva genocidom.
A vlada u Ankari je u svom saopštenju istakla da „nije moguće prihvatiti optužbe za zločin koji turska nacija nije nikada počinila”, prenose zapadne novinske agencije.
Jermeni: Događaje nazvati pravim imenom
„Mala Jermenija” je jedno od imigrantskih predgrađa Los Anđelesa, u kom žive potomci doseljenika koji su pobegli iz Turske pre više decenija.
U ovoj zajednici traje konstantna kampanja u kojoj se traži od američkih vlasti da se osude turski zločini.
„Mi smo odlučni i ponosni, jer tražimo da se istorijski događaji nazovu pravim imenom”, rekao je on. (B92, Beta)
--------------------------------------------------
Oluja i Bljesak
Boris Tadić kaže da se mora utvrditi odgovornost onih koji su tokom akcije Oluja prognali 250.000, a ubili 2.500 Srba.
„Stalno ću podsećati i zahtevati da svi koji su počinili zločine moraju odgovarati pred licem pravde”, rekao je predsednik Srbije nakon što je u crkvi Svetog Marka u Beogradu upalio sveću za pomen žrtvama „Oluje”.
Akcija „Oluja” počela je 4. avgusta 1995. godine ofanzivom Hrvatske vojske, policije i Hrvatskog vijeća obrane na područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije. Dan kasnije hrvatska vojska ušla je u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu.
Pupovac: Srbi će obeležavati mesta stradanja
Milorad Pupovac kaže da će srpska zajednica u Hrvatskoj nastaviti da obeležava mesta stradanja Srba tokom perioda 1991-1995.
Poslanik srpske nacionalne manjine u Saboru, Pupovac je objasnio da je „sigurno da je egzodus Srba u vreme Bljeska i Oluje iz 1995, ali i događaji 1991. ili 1993. godine nešto što je sastavni deo kolektivne memorije Srba u Hrvatskoj, što želimo da manifestujemo”.
Rekao je i da za Srbe u Hrvatskoj ne postoji samo jedan dan progonstva, bez obzira na to koliko su Bljesak i Oluja bili dramatičan egzodus.
„Česta i brojna izgnanstva Srba iz gradova jednako su važna. Odredićemo dan kojim ćemo obeležiti i označiti činjenicu da su mnogobrojni naši sunarodnjaci mimo svoje volje morali da napuste svoje domove, pod pritiskom ili pod direktnom pretnjom, svejedno”, kazao je Pupovac.
U Hrvatskoj je 5. avgust državni praznik, koji se slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti za akciju Oluja kojom su pod hrvatsku upravu vraćeni poslednji delovi teritorije koje su držali pripadnici srpskih vojnih jedinica. Od 2000. godine taj dan se obeležava i kao Dan oružanih snaga Hrvatske.
Akcija Oluja dovela je do egzodusa više od 200.000 Srba iz Hrvatske
.
Izbeglice tuže Srbiju
Predsednik Upravnog odbora Centra za komunikaciju „Pravda” Dragan Sekulović najavio je da će izbegla i prognana lica srpske nacionalnosti iz Hrvatske podići tužbu protiv države Srbije:
„Umjesto jalovih saopštenja, izjava, parastosa, deklaracija, rezolucija i nakon 16 godina poniženja izbjeglih i prognanih lica od strane svih vlada Srbije, da bi se konačno nakon 12 godina ignorisanja naših problema, podigla prva zajednička tužba izbjeglih i prognanih lica srpske nacionalnosti iz Republike Hrvatske koji su u Srbiji, a protiv države Srbije za učešće u etničkom čišćenju i izdaji vlastitog naroda”, kazao je on.
Sekulović kaže i da su srpske snage, nekoliko dana pre napada hrvatske vojske, demontirale raketni sistem odbrane, da su dislocirane rakete, smenjen ratni komandant, a postavljen specijalista za evakuaciju stanovništva, te da su hrvatske snage imale kompletan raspored minskih polja koja su štitila RS Krajinu.
On je dodao da se podrazumeva i tužba protiv Republike Hrvatska i da će se, ako treba ići do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
„Trkulja i saradnici” tuže Hrvatsku
Predsednik organizacije „Trkulja i saradnici” koja se bavi prikupljanjem materijala o zločinima tokom „Oluje” najavio je danas da će Ustavnom sudu Hrvatske biti podneta tužba kojom se traži da van snage bude stavljen zakon koji je omogućio ukidanje instituta stanarskih prava u toj zemlji.
On je ocenio da je taj zakon neustavan pošto, suprotno sporazumu o sukcesiji, onemogućava da Srbima koji su prognani za vreme rata od 1991. do 1995. godine bude vraćeno oko 40.000 stanova.
On je podsetio da je hrvatska državna Agencija za nekretnine „kriminalnom preprodajom stanova” oštetila izbeglice i prognane Srbe za više od šest milijardi evra, kao i da Hrvatska odbija da Srbima prizna radni staž koji su stekli u bivšoj Republici Srpskoj Krajini.
Čestitka Sanadera za Dan pobede
Predsednik Vlade Hrvatske Ivo Sanader danas je, uoči 12. godišnjice akcije Oluja, uputio čestitku hrvatskom narodu i svim hrvatskim građanima povodom Dana pobede i domovinske zahvalnosti. U Hrvatskoj je 5. avgust državni praznik, koji se slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti za akciju Oluja. (FoNet, Beta, Tanjug)
---------------------------------------------------
Poslednji ministar odbrane SFRJ, general Veljko Kadijević, kaže da je 2001. napustio Srbiju kao odgovor Hagu.
Kadijević je sinoć izjavio da nije želeo da se pred Haškim tribunalom pojavi ni kao optuženi ni kao svedok, a u intervjuu RTS-u, koji je dao u Moskvi gde boravi u statusu izbeglice, dodao je da je Beograd napustio kada su predstavnici Haškog tribunala prvi put kontaktirali sa njim i da ne zna da li su bili zainteresovani da se na sudu pojavi kao svedok ili kao optuženi.
Kadijević je rekao da ne snosi odgovornost za zločine u Hrvatskoj, ocenivši da je JNA bila jedina legalna oružana sila u SFRJ, koja se branila od napada paravojski i pokušala da spreči nelegalno naoružavanje i blokadu kasarni.
Kadijević je rekao da je za događaje na poljoprivrednom dobru Ovčara kod Vukovara saznao tek kada je već bio u penziji jer ga general Aleksandar Vasiljević, koji je tada bio na čelu Vojnobezbednosne službe, nije obaveštavao da se bilo šta dešava.
Kadijević je rekao da je Slobodan Milošević dva dana posle 9. marta 1991. tražio od njega da vojska uzme vlast i izvrši puč, što je Štab Vrhovne komande odbio jer bi „takav gest vodio u propast”.
On je rekao da je glavni razlog za izvođenje tenkova na ulice protiv demonstranata 9. marta to što je vojska imala zadatak da štiti ustavni poredak i spreči nelegalno zauzimanje vlasti, a direktan povod bio je napad demonstranata na zgradu Saveznog sekretarijata narodne odbrane.
Kadijević je rekao da je njegov predlog tada bio da na demonstrante okupljene u centru Beograda oko predsednika Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića krenu Miloševićeve pristalice, okupljene na Ušću, umesto da interveniše policija.
On je ocenio da bi se u tom slučaju demonstranti oko Draškovića razbežali i bili potisnuti, a bilo bi izbegnuto angažovanje policije i upotreba oružja.
Protiv Kadijevića su u Hrvatskoj podignute tri optužnice za ratne zločine protiv civilnog stanovništva, na osnovu kojih je raspisana međunarodna poternica Interpola. (B92, agencije)

Slovenacke masovne grobnice

12 Avgust 2007
Komisija Vlade Slovenije za pitanje masovnih grobnica na Pohorju otkrila je posmrtne ostatke oko 15.000 osoba.
Reč je o osobama ubijenim odmah po završetku II svetskog rata, piše ljubljanski Dnevnik. Posmrtni ostaci su nađeni u protivtenkovskom jarku na Arehu, na mariborskom Pohorju.
Žrtve su većinom pripadnici četničkih jedinica iz Srbije i Crne Gore, ustaških i domobranskih iz Hrvatske i ruski kozaci, pripadnici nemačke vojske. Njih su, kako piše list, u maju i junu 1945. likvidirali pripadnici VI proleterske brigade kapetana Rada Čolaka.
Članovi komisije procenjuju da je broj žrtava i veći, a neki slovenački mediji smatraju da je reč o najmasovnijim likvidacijama posle II svetskog rata u Evropi, masovnijim od masakra u Srebrenici.
U istraživanju učestvuju i stručnjaci iz Hrvatske jer se pretpostavlja da se u masovnim grobnicama u 80 odsto slučajeva nalaze pripadici vojske Nezavisne države Hrvatske i domobrana.
U jednoj drugoj grobnici na Pohorju su nađeni ostaci Slovenaca koji su sarađivali sa okupatorom tokom rata i pripadnika nemačke manjine iz Maribora, koji su bili zatvoreni u Kidiričevu. Komisija još nije završila rad i planira da otvori još 19 grobnica u okolini Maribora i Kidričeva. (Beta)

Establishing Personal Relationship
It is always very encouraging to build up personal relationship, as it has a great impact to individual level as well as society level also.
By establishing personal relationship one can be free from stereotype bias. It helps to lessen prejudices. Also it helps to build up a good knowledge-base depending on the community to interact with.
By making personal relationship, one can understand the others positive qualities even if it was surrounded before by vague concepts and negative resolutions. And nonetheless to say, it can improve the political as well as social policy of a country as it helps to change in attitude and building mutual relationships.Apart from building personal relationship in individual level, a broader level for building personal relation has to be encouraged.
It can be done through citizen exchanges, dialogues, joint projects, sporting events and any other positive and cooperative opportunities that can bring people together under one shade by inspiring the notion of unity and oneness.
Psychoanalytic account of love
Freud considers love to be developed as the outcome of sexual drive. According to him, love as well as sexuality is rooted in infancy (Freud, 1905). As he believed that a person's first love object is the mother.
Moreover, he also included that the mother's breast acts as a source of sexual pleasure more than providing nourishment and this is the sexual pleasure what compels an individual to seek from his adult lover.Furthermore, Freud saw love as the coexistence of “two currents”:
• Tenderness/affection, and
• Sensuality.
While the former begins as an infant pursue the care and nourishment received from parents or any other caregiver, Freudian theory affirmed that the latter is related to sexual energy, or libido. And happy love is the fusion of these two currents.
The absence any of either can cause conflict which may affect the individual throughout the life-span. The sexual instincts are said to have a gratification-seeking endeavor. And interestingly Freud believed that the inhibition of this aim results sexual desire being transformed into affection in long-term relationships such as marriage.

Wednesday, January 2, 2008

Svasta

Kulin Ban – Zali Zare da zalimo (traditional song)
http://www.youtube.com/watch?v=YjzTtPQlQNY
Serbian Ortodox Chants
http://www.youtube.com/watch?v=cIeHB6ZHsjo
Babo grbava imas cerka ubava (traditional song)
http://youtube.com/watch?v=NpYCDzkaSLQ
Sladjana Milosevic - Pod Zlatnim Suncem Srbije
http://www.youtube.com/watch?v=xXCTojjAZ74
Lazi Lazare - Podignimo Stupove
http://www.youtube.com/watch?v=8nSSHnkw39Y
Ratko Mladic u Srebrenici - Doslo je vreme
http://www.youtube.com/watch?v=X-7H5rX77P4
Potraga za Mladicem (Utisak nedelje) - Mozda spava
http://www.youtube.com/watch?v=m_PNd6TAWR0
Ratko Mladic izdaje naredjenja - radio snimak
http://www.youtube.com/watch?v=pnZovn2zFks
Karadjic i Izetbegovic u Skupstini
http://www.youtube.com/watch?v=OwsvMcI5lfA
Djindjic
http://www.youtube.com/watch?v=iym6tS_VLgk
Posle atentata
http://www.youtube.com/watch?v=J37JNhFmclM
Hleb - Srbija 1990-ih
http://www.youtube.com/watch?v=doOhmn0s3F0
Slobodan Milosevic - Special posting honoring opposite side and my dad http://www.youtube.com/watch?v=7YXOusqQKXI
Nedeljko Bilkic - Krcma u planini
http://www.youtube.com/watch?v=qzXHIwFW9C0
Krcma u planini... Odmah zamislim naseg Rasu i Ratka uz jegnjetinu i ljutu... Uh, Srbi brate.
http://www.youtube.com/watch?v=FfW8yHbF2bA
Old Secret - Napoleon Hill
http://www.youtube.com/watch?v=1GCaEZscfvA
Interesting
1 x 8 + 1 = 9
12 x 8 + 2 = 98
123 x 8 + 3 = 987
1234 x 8 + 4 = 9876
12345 x 8 + 5 = 98765
123456 x 8 + 6 = 987654
1234567 x 8 + 7 = 9876543
12345678 x 8 + 8 = 98765432
123456789 x 8 + 9 = 987654321

1 x 9 + 2 = 11
12 x 9 + 3 = 111
123 x 9 + 4 = 1111
1234 x 9 + 5 = 11111
12345 x 9 + 6 = 111111
123456 x 9 + 7 = 1111111
1234567 x 9 + 8 = 11111111
12345678 x 9 + 9 = 111111111
123456789 x 9 +10= 1111111111

9 x 9 + 7 = 88
98 x 9 + 6 = 888
987 x 9 + 5 = 8888
9876 x 9 + 4 = 88888
98765 x 9 + 3 = 888888
987654 x 9 + 2 = 8888888
9876543 x 9 + 1 = 88888888
98765432 x 9 + 0 = 888888888

1 x 1 = 1
11 x 11 = 121
111 x 111 = 12321
1111 x 1111 = 1234321
11111 x 11111 = 123454321
111111 x 111111 = 12345654321
1111111 x 1111111 = 1234567654321
11111111 x 11111111 = 123456787654321
111111111 x 111111111=123456789 87654321
-------------------------------------------------
Pretraga RapidShare
rapidshare.com/files *******
umesto zvezdica ukucaj ono šta trazis i naći ćeš, npr.
rapidshare.com/files fifa 08
http://rapidfind.org/
http://www2.serbiancafe.com/lat/diskusije/new/redirect.php?url=http://filesbot.com/
http://www2.serbiancafe.com/lat/diskusije/new/redirect.php?url=http://www.rapidshared.org/Software/index.html
-------------------------------------------------
Pet Rats
http://www.youtube.com/watch?v=YwAt7kyTJJo
http://www.youtube.com/watch?v=BdafNyWgBU0
http://www.youtube.com/watch?v=y2fYUr7wnUQ

Emir Kusturica


Najpoznatiji srpski reditelj Emir Kusturica izjavio je u intervjuu ruskom dnevniku „Utro” da on nije „menjao veru” kada se krstio u pravoslavnoj crkvi.
Kusturica je objasnio da je jedan deo njegove porodice u vreme Otomanskog carstva primio islam, a da se on krstio.
„To nije promena vere, već prosto krštenje”, rekao je on, dodajući da se deo porodice u kojoj je njegov otac, uvek smatrao Srbima.
Povodom sadašnjeg života na Mokroj Gori, planini u zapadnoj Srbiji, kojoj je udahnuo novi život, Kusturica je rekao da je odlučio da živi tamo gde ga „ljudi biraju ne na izborima, već zato što im se dopada ili ne”, a da je Drvengrad jedna moderna verzija manastirskog života i njegova zadužbina.
On je dodao i da izuzetno voli da boravi u Moskvi, jer u Rusima vidi bratski narod: „To je kulturna i antropološka veza koju niko ne može da raskine”.
Kusturica se u intervjuu posebno osvrnuo na pitanje Kosova, ocenjujući da ukoliko Zapad prizna nezavisnost Kosova, on priznaje i „biološki recept” i ideju o vladavini „onih kojih je više nad onima kojih je manje”, a ne građansko društvo, za koje se bori.
„Ne razumem težnju Zapada da prizna nezavisnost Kosova, gde nije zaživela ideja o zajedničkom životu, gde treba da vlada princip biološkog recepta, koji se zasniva na činjenici da je Albanaca više i da oni treba da imaju nacionalno prvenstvo”, rekao je on, ocenjujući da „to potpuno protivreči idejama nove Evrope”.
Kusturica je sebe opisao kao „zakletog antiglobalistu” koji je procesom globalizacije nezadovoljan jer predstavlja „kraj epohe, izdaju principa hrišćanstva u potpunosti, izdaju principa zajedničkog života, svega što čovek može da stvori i čemu pripada”.
Antiglobalizam je otpor gubitku individualnosti. Sve što postoji u ljudskoj kulturi stvoreno je u najranijoj fazi, kada je kultura samo pridavala formu životu. Sada je to neopaganski princip, koji stavlja korporaciju iznad svega, a celokupno ljudsko iskustvo se pretvara u tržište i profit. I to je najveća katastrofa”, ukazao je on. „Korporativni kapitalizam guši individualnost”, ukazao je Kusturica i podsetio da je Hristova ideja milosrđa i saosećanja „najznačajnija ljudska ideja”. (Tanjug/Mondo)
(* * *)
On Đurđevdan (St. George's Day) in 2005 Emir was baptised into the Serb Orthodox Church as Nemanja Kusturica (Немања Кустурица) in Savina monastery near Herceg Novi, Montenegro.
(* * *)
'I will not cut my film'
He has won two Palmes d'Or and is threatening to pull his latest film from British cinemas. Emir Kusturica invites Fiachra Gibbons to the village he has built near Belgrade to explain all Friday March 4, 2005
The Guardian
Emir Kusturica has just finished writing his letter to the censor.
"I will not cut my film because, because, because ... because of the Wonderful Wizard of Oz." "What do you think?" he asks me. I tell him that as an argument it has a certain economy and elegance, but it might not be the most practical of approaches.
"I don't care," he says. "That shithead is driving me nuts. He is messing with my sleep."
The British censor has asked him to remove a scene from his new film, Life Is a Miracle - a typically full-blooded romance set against the backdrop of the Bosnian war - in which a cat pounces on a dead pigeon.
Kusturica had thought it a reasonable metaphor for how idealists and innocents are easy prey for calculating big beasts in times of conflict.
The offending shot lasts of all of two seconds and is about as disturbing as an episode of the Teletubbies. But the British censor said no and Kusturica, one of the greatest film directors in the world, is so flummoxed and upset that he is considering pulling the film from the UK altogether.
I beg him not to. "You don't realise what an emotive issue pigeons are in England," I say, with all the plausibility I can muster.
"I am not cutting my film for this jerk," he insists. "Was he brought up by pigeons or something? I love Ken Loach and your football and your working class, but I do not believe the great English culture is going to be undermined by one eastern European cat.
"I just don't get it. The pigeon was already dead, we found it in the road. And no other censor has objected. What is the problem with you English? You killed millions of Indians and Africans, and yet you go nuts about the circumstances of the death of a single Serbian pigeon. I am touched you hold the lives of Serbian birds so dear, but you are crazy. I will never understand how your minds work."
The workings of the undeniably brilliant mind of Emir Kusturica, the only director other than Francis Ford Coppola to have won the Cannes Palme d'Or twice, can be equally unfathomable. Stories of Kusturica are legend. Of his gonzo love for guns, how he likes to fire off a few hundred rounds before breakfast to get the juices going, of the controlled anarchy of his sets, awash with goats, geese, Gypsy bands and explosives, and how he works his crews to the point of lunacy. On Life Is a Miracle, a sprawling Zhivago of a love story, he shot for 12 full nights in the small city of Cacak and didn't use a second of the footage.
Kusturica is a walking morass of contradictions: a Sarajevan "Muslim" whom many Bosnians accuse of abandoning his city at its hour of greatest need to side with the Serbs. And yet Kusturica was a fearless critic of Milosevic. He challenged one of his most blood-drenched henchmen to a public duel in Belgrade and squared up to a still more grisly Serb supremacist in the street.
Like his great films - Underground, Time of the Gypsies, When Father Was Away on Business and Black Cat, White Cat - he is passionate, unpredictable and hilarious: you can see why he drives himself and the people around him to madness, and why they always forgive him for it. He has an irresistible mix of bravery, warmth and vulnerability.
Kusturica does not have fans as much as followers, who turn out in their thousands all over the world to his concerts when this bear of a man takes his Balkan "punk" band, the No Smoking Orchestra, on the road. But nothing could have prepared even them for what Kusturica has done now.
I turn up in Belgrade as the thermometer sinks south of -20 degrees. "Come to my village," he demands. "I have something to show you." Three thousand feet up on Tara mountain the next morning, the full effect of his latest piece of "inspired lunacy" sits under 2ft of snow. Kusturica has sunk himself deep into debt, spending more than £1m to build a pastoral paradise, his own version of Plato's republic, in one of Europe's last great peasant redoubts.
"This is my Utopia," he declares. "I lost my city [Sarajevo] during the war, now this is my home. I am finished with cities. I spent four years in New York, 10 in Paris, and I was in Belgrade for a while. To me now they are just airports. Cities are humiliating places to live, particularly in this part of the world. Everything I earn now goes into this."
What started as a couple of salvaged traditional wooden houses 18 months ago, on a bluff above the spectacularly beautiful Mokra Gora valley in western Serbia, has mushroomed into a modern take on the great monastery-universities of the middle ages. The village is equipped with a library, Serbia's most advanced cinema and, most incongruously of all, an underground basketball arena - a tribute to the three world championships won by the former Yugoslavia.
For Kustendorf, as he calls the place, is also a hymn to Serbian cultural achievement and traditional living - a kind of cultural Alamo, as a country that has been cut off from the world by war and sanctions opens itself up to the gentle mercies of globalisation.
"I am making a stand here. I want to do something constructive. In Serbia a lot of people hate me because they want to westernise, not understanding that the western world is bipolar, with very good things and very bad things. Since they don't have experience of the west, they even believe that western shit is pie." Given that the prophets of the free market in Serbia often tend to be the same gangsters, war profiteers, smugglers and chancers that Kusturica lampoons in his films, you can see his logic.
Kusturica is even planning a film as a part of his crusade against consumerism, where the daughter of a prostitute flees the city with a country boy. "They say that I am a conservative, but I am not. I want there to be an alternative, to have other options rather than just this one authoritarian, corporate model. To me there has been a tectonic change in the world and corporate control has become the new bolshevism. I know it is crazy, but I want to create a place where people can come in an organised way to think differently, to think their own thoughts."
His model for this Balkan Fitzcarraldo is Chilander, the great Serbian monastery on the Greek holy mountain of Athos, which kept Slavonic scholarship alive in the dark ages, though it is not clear that even he knows what he will end up with. Just like his films, there's a great deal of extemporizing. He has laid out and built 25 houses already, using his own idiosyncratic rules of classical proportion involving a set of ropes and a great deal of guesswork, "like the ancient Greeks did".
Yet this seat of learning will soon also have its own ski slope, and he is contemplating building another more secluded house for himself now that hundreds of his fans have begun to descend on the place at weekends. "The original monastery house in which I planned to spend the rest of my life is not working out. People come and you have to offer hospitality. Sometimes it's a bit like being in a glass cage." Even on the day I was there, he was stopped four times in the snow by visitors wanting to talk and have their photos taken with him.
Yet there is no doubting the sincerity of Kusturica's vision. He describes the Damascene moment when he decided to build the village like a celestial visitation. "One day when I was shooting I noticed a shaft of light hit the hillside. 'There I will build a village,' I thought." But the most jaw-dropping thing of all, given that Kusturica is descended from several generations of Bosnian Muslims, is that the centerpiece of the place is an orthodox church dedicated to the 13th-century scholar Sava, the patron saint of Serbia. What would his late father, Murat, have thought of that? "My father was an atheist and he always described himself as a Serb. OK, maybe we were Muslim for 250 years, but we were orthodox before that and deep down we were always Serbs, religion cannot change that. We only became Muslims to survive the Turks."
The war, and his despairing attempt to cling to the debris of the old Yugoslavia, still casts a long shadow on his work. He insists he didn't choose sides, and it was his refusal to do so that made him a pariah in Sarajevo, a city that he clearly loves but which he probably cannot return to. Mokra Gora is about as close as you can be in Serbia to Sarajevo without crossing the border. Even his house looks out over the mountains to Bosnia. It is hard not to see him as a man inching his way home. The war mostly passed this place by. Shepherds in sheep-pelt coats still make their own cheese, flowery rakia and smoked sausage.
The Muslim villages over the hills in the Drina valley were not so lucky. Many who refused to abandon their homes in 1992 were massacred. Plenty of Serbs died too, of course. Life Is a Miracle begins in the weeks before this idyll disintegrated and ends during the war when a Serb falls in love with a female Muslim hostage who is about to be exchanged for his own captured soldier son. It is based on a true story of torn loyalties, and Kusturica says it really hit home. The main character could almost be a cipher for him. Like thousands of others in the former Yugoslavia, Kusturica refused to believe that war was coming. "I couldn't accept what was happening. I have dealt with it now. It no longer haunts me," he insists, but you wonder. Much still rankles more than a decade on. He recounts the story of how an American journalist grilled him at Cannes when he made Underground, about why he hadn't made a film attacking Milosevic. " 'Have you ever heard of metaphor?' I asked him."
He is now making a documentary about Diego Maradona, someone with whom he feels more than a little cosmic affinity. "I am very impulsive too - I know how it can drive you into the zone of madness." We talk about that goal, the "hand of God", and the church that sprang up in Buenos Aires to honour the footballer, the cult of Santa Maradona. "Most people only remember Maradona for the bad parts now," he says. "But he was a genius, someone who lifted us and himself up to the level of the gods. When he said after he scored that goal that it was the hand of God, to me it really was. There are always motherfuckers queuing up to pull you down to earth. But we must fly occasionally, we all have to feel that joy or we are nothing."
· Life Is a Miracle is released on March 11.