Eh, ta Amerika-ispovest preuzeta sa Net-a

Dodjoh u Vankuver ranih osamdesetih u potrazi za boljim zivotom.
Boljim, ha…
Odradih svoje, decu iskolovah, kucu otplatih.
U penziji sam već par godina, deca su otisla svako svojim putem.
Cerka ima svoju porodicu, udala se za Kanadjanina.
Retko se vidjamo.
Kad poželim da odem do nje i da je vidim, moram da se bar nedelju dana unapred najavim.
Sa zetom i pored svih pokusaja bas i nisam nasao zajednicki jezik.
Njegova su interesovanja pivo, hokej, fudbal i bezbol. Još par serija na TV-u koje ne propusta. Prošlog proleca smo slusali dugacke monologe na temu Sopranosa. I dan danas moj dragi Dave ne može da prezali što se ta serija zavrsila.
Njegove roditelje sam sreo ukupno dva puta. Na svadbi, koju sam ja platio, po dobrim našim kanadskim obicajima, a i prilikom rođenja mog prvog unuka, kome su i pored mog protivljenja dali ime Bill.
Obavezno se vidimo par dana pre katolickog bozica, posto im tada nosim poklone koje će staviti pod jelku. Doduse, nikada ih do sada nismo zajedno otvarali, posto mi je već prve godine zet objasnio da se to radi samo u krugu porodice. Mi to ipak nismo, mi smo samo roditelji njegove supruge.
Sa druge strane, pokusao sam to da razumem, posto znam da placaju skoro $4000 mesecno za kredit za kucu u Burnaby-ju, godisnji porez i održavanje, pa samim tim i ne mogu da odvoje novac za poklone za nas. Imaju oni i takozvani „mortgage helper”, ali nešto nisu imali sreće sa stanarima. Poslednji su bili neki mladi kanadjani koji su im u nastupu pijanstva unistili kuhinju i kupatilo, koju sam ja platio i renovirao, da bi deci pomogao.
Zvao sam ih par puta da nas obidju za nas Bozic ili Novu Godinu, objašnjavajuci da će biti još poklona i da ti obicaji nisu nama strani, međutim zet je uvek u to vreme radio.
A Nova Godina mu nije prijala, posto mi uvek spremamo tradicionalna srpska jela, a ona su mu jako teska. Nikako ne razume kako mi možemo da jedemo podvarak, sarmu, a o kavurmi da ne pricam. Kad je čuo od čega je to jelo pravljeno toliko se zgadio, da nam u kucu nije ulazio čitavih godinu dana. Normalno dodje svakih sest meseci.
Unuci mi se zovu Bill i Dorin. Slatki su, ali se nekako teško sporazumevamo, strasno im smeta moj akcenat. Da napomenem da sam engleski ucio od malena, u Kanadi radio inzinjerske poslove i napisao i objavio stotine clanaka u strucnim casopisima. Ipak, nekako je taj nas teski akcenat ostao. Nije mi to toliko smetalo kad sam zbog toga izgubio priliku da dobijem profesorsku katedru na jednom od kanadskih univerziteta. Ipak, nemogućnost da me unuci lepo razumeju me naterala da sad pod stare dane uzmem profesora koji mi pomaze da radim na poboljsanju svog govornog engleskog. A imam i vremena, tako da mi to dodje kao neka zabava. Ali nešto ne ide! Pokusao sam da decu ucim pomalo srpski, ali mi se zet strasno razljutio. Voleo bih da ih jednog dana odvedem u moju Srbiju da vide gde sam odrastao i da sretnu nasu mnogobrojnu rodbinu. Zet se tome protivi, govoreci da je tamo nesigurno, da tamo žive teroristi protiv kojih je ceo svet morao da se bori i koji su pored Osame Bin Ladena najveca pretnja svetskom miru i prosperitetu. Zbog nas i onog bradonje kako on kaže, sada vlada kriza i njihove su generacije ugrozene. Da nije tako, kaže on, ne bi danas morao da odvaja 4/5 svoje zarade za kredite i da radi dva posla da bi mogao da placa sve racune. Jasno mu je, a i veliki je patriota, da svi mi moramo da odvajamo za kanadsku i americku armiju da nas brani u Avganistanu, Bosni, Kosovu i ostalim svetskim zaristima, posto samo tako ovde možemo da živimo mirno i teroriste držimo na pristojnoj udaljenosti.
Cerka mi se takođe u zadnje vreme malo udaljila. Pozove telefonom jednom – dva puta mesecno, ali nekako nikako da se naviknem na to da sa svojim rođenim detetom pricam engleski. Uvek me je sramota i teško mi je zbog toga. Ipak, šta ću, morao sam se na to navici.
Slao sam je svojevremo u Srbiju svake godine da ne bi zaboravila nas jezik i ona ga i dalje perfektno razume. Ja se njoj i dalje obracam na srpskom, ali ona odgovara na engleskom. U Srbiju više ne ide, posto ima samo dve nedelje godisnjeg odmora, koji obično iskoristi da ode do nekog od prelepih jezera u Okenagenu i tamo se slatko iskupa i isunca sa decom i muzem. Svaka plaza tamo jeste jako uredjena i za odmor je predivno. Jednom su kaže naleteli i na neki skup Srba, ali su pobegli glavom bez obzira. Deca su se uplasila od gomile pijanih ljudi, a posebno od nekog visokog cike sa bradom, koji je na sebi nosio crnu haljinu u sred leta. Takođe, rece mi, bilo je sramota videti one gomile jadnih, iscerecenih zivotinja koje su se nabijene na kolac okretale na raznjevima postavljenim na sred plaze. Deca kasnije nisu mogla spavati, placuci za mladim jaganjcima i prasicima koje su one nekulturne cike brutalno ubile, ispekle i pojele. A kad su posle toga uzeli harmoniku i onako horski pevali u rano popodne neke cudne pesme na nerazumljivom jeziku, a sve zalivajuci pivom sakrivenim ispod stola, Mirjana, Dave i deca su se pokupili, spakovali stvari i otisli u drugo mesto 100 kilometara udaljeno. Nikada je po njenim rečima nije bilo vise stid svog porekla.
Sin još uvek živi sam, radi kao kompjuterski programer.
Isao je u dobre skole. Platio sam mu kompletno obrazovanje, tako da nije morao da pocne zivot opterecen studentskim kreditima. Dobio je prvi posao i već tada imao sasvim solidnu platu. Zamolio me je i ja sam mu dao ucesce za stan. Mali doduse, ali u ovom trenutku njemu veci i ne treba. Kupio je i kola na kredit, tako da sada dodaje svoju kompletnu platu na otplatu stana, kola i namestaja koji je kupio. Mi smo mu kupili televizor, kao poklon za useljenje, ali on ga je brzo vratio. Kaže da mu zauzima puno mesta u stanu, pa je morao kupiti onaj što se stavlja na zid umesto slike. I njega na otplatu. Izlazi ponekad petkom i subotom i skoro se obavezno vrati sa masnicom na oku, polomljenim zubom ili u najboljem slučaju sa par modrica. Miran je decko, ali kaže da je veoma teško otici tih dana u neki bar ili klub, a ne potuci se. Nikoga on ne izaziva, ubeđuje me. Tvrdi da su momci i devojke njegovog uzrasta vrlo agresivni, te da se te tuce i pored najbolje volje ne mogu izbeci. Zivotnu saputnicu nikako da pronadje. Zabavljao se duže vreme sa jednom nasom devojkom, ali ga je ona ostavila zbog jednog postarijeg kanadjanina, koji je bio dobar biznismen i imao prilično para. Kupio joj je auto i stan i odlazio kod nje kad god je nalazio vremena. Imao je dosta porodicnih obaveza, posto je bio ozenjen i imao decu, a bio je takođe i jako zauzet svojim biznisom. Tako je moj mali ponekad odlazio kod svoje bivše devojke, ali na kraju, vise je nije mogao deliti sa drugim covekom. Pricala mu je ona da ga voli i da je on taj sa kojim će ona provesti zivot, ali da mora biti sa ovim drugim gospodinom, posto je dobrostojeci i od njega može još mnogo toga izvuci, sto bi im kasnije pomoglo u zajednickom zivotu. Ipak, Marko je odlucio da prekine sve odnose sa njom. Pokusavao je zatim sa mnogim drugim devojkama. Skupljao ih je po barovima, klubovima i mnogim drugim mestima. Pominjao je da je Starbucks kafe strasno dobro mesto za odvajanje cura. Tu mnoge odlaze, kao navodno uce nešto, imaju kompjuter i knjige ispred sebe, pokazuju svoj intelektualni nivo, a u stvari, cekaju da naidje neki zgodan dasa i da ga odvoje. Dovodio je i jednu malu kosooku kod nas, čini mi se da je bila iz Hong Kong-a. Cinilo mu se da je to dobra veza, ali je na kraju i to puklo. Uhvatio je sa nekom gomilom droge, a moj mali je strasno protiv toga. Kada smo razgovarali jednom, onako kao muskarci, rekao mi je da su sve ove ovdasnje cure, bar ove koje je on sreo – drolje. Nema tu one sa kojom bi on zeleo da provede zivot i da bude majka njegove dece. Plasim se da će na kraju ostati sam. Ah, da, zabavljao se i sa jednom Indijkom.
Dobro zaradjuje, ima stan, kola i finu platu, ali mi je opet nekako nesrecan.
Obidjem ponekad ljude u kompaniji u kojoj sam crncio pune dvadeset i dve godine. Još je ostalo par onih sa kojima sam radio. Sve se promenilo. Doduse, ni oni sa kojima sam proveo trećinu svog zivota mi se bas ne obraduju. Nekako su postali hladni, a nekada smo svakodnevno isli zajedno na rucak, ponekad i odlazili u bar na pivo. Nikada se porodicno nismo druzili, osim na Bozicnim zurkama. Ipak, danas se prave kao da me ne poznaju. Pozdrav, onako uzput, neko sam klimne glavom i to je to. Predsednik firme se uvek pravda svojom zauzetoscu i govori mi da će me nazvati da popricamo čim bude nasao malo vremena. Čini mi se da ću dugo cekati na taj poziv.
Prijatelji, nasi ljudi sa kojima smo se nekada druzili su potpuno posustali. Neke ponekad vidim na proslavama Srpskog Dana. Pokusavaju da se druže, međutim, primecujem neku odsutnost, povucenost, kao da ih je stid samih sebe. Pozovem ih na pice, veceru, druzenje, ali nikako da do toga dodje. Otudjili su se. A secam se veoma dobro onih dana kada smo svi zajedno, sa decom, leti isli u parkove, rostiljali, odlazili na okolna jezera, kupali se, ponekad bogami isli i na letovanja. Jesu to najcesce bili odlasci na kampovanja po Britanskoj Kolumbiji. Pokusavali smo da zajednicki otkrijemo lepote naše nove domovine. Bilo je tu i odlazaka na Karibe, Havaje i Meksiko. Nema vise toga i čini mi se da se to vreme ne može vratiti.
Više ne igram ni karte, a ni sah. Osim na kompjuteru.
Ne radim. Prilično mi je dosadno.
Penzija mi je dobra, imam ustedjevine, ja i moja baba živimo sasvim solidno.
Putujemo po malo.
Vozimo dobra, pouzdana kola.
Deca su odrasla.
U Srbiju odemo ponekad. Vidjam se tamo sa prijateljima iz mladosti, rodbinom. Nekako nemamo zajednickih tema. Bude mi sve to jako tuzno, a volim ih. Ipak, dosta smo daleki, čitav zivot nas razdvaja. I okean nam se isprecio. Ma koliko se trudili da pricamo i pretvarali se da smo eto, ponovo zajedno i veseli, ne možemo pronaći onu nit koja nas je vezivala. Tudji smo.
Šta je sledeće? Mala humka u zemlji koja me nikada nije prihvatila, gradu u kome sam celoga zivota bio stranac.
Nešto se pitam, šta bi bilo da nisam odlucio da dodjem u Kanadu? Da li bi mi bar deca bila bliza nego sto jesu i da li bi bar oni bili srećniji u svojoj zemlji i među svojim ljudima? Da li bi…..
Mnoga su pitanja bez odgovora. Ostaje ova gorcina koja me protresa svakoga jutra.
Idem da se napijem.
Sam.