145 godina Prvog Beogradskog Pevackog Drustva

OD SOLUNA DO BUDIMA GDE GOD SRPSKIH DUSA IMA
Preuzeto sa sajta 'Srpsko Nasledje'
Piše: SlađanaRistić
Hor Beogradskog pevačkog društva pevao je Bogu i svome rodu, a glas srpskog pevača čuo se nadaleko. Od Prvog beogradskog pevačkog društva, za istoriju srpske kulture možda su važnije samo dve institucije: Matica srpska i Narodni muzej. A možda u ovom trojstvu Društvo nije na trećem mestu. Jer, bez horovođa Prvog beogradskog pevačkog društva - Kornelija Stankovića, Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca - ne bi bilo srpske muzike. Tog univerzalnog, na svakom jeziku razumljivog zvučnog znaka našeg trajanja. Za koji napisaše kako su "ove melodije svojina i osobina duše srpskog naroda" i još kako "ti napevi, manje-više tužnog karaktera, nose obeležja žalosnog položaja i teške istorije naroda srpskog", znaka našeg trajanja koji će biti čak i ako nas više ne bude.
Da se srpska muzika razvija i srasta sa vremenom osetilo se u subotu, 14. februara 1998. godine, u zadužbini Ilije M Kolarca, na dan Svetog Trifuna kada je najstariji srpski hor - Prvo beogradsko pevačko društvo - proslavljalo 145 godina svog postojanja.
Te subotnje večeri uzdrhtao je duh pravoslavlja, gospodstva i kulture, narodne reči i zaboravljenih likova iz naše kulturne baštine.
Posle Matice srpske i Narodnog muzeja, Prvo beogradsko pevačko društvo je treća kulturna institucija u srpskom narodu. To potvrđuju i reči episkopa budimskog Danila:
"Što je patrijarh među vladikama, to je Prvo beogradsko pevačko društvo među horovima."
Hor je gotovo vek i po širom sveta prenosio i približavao narodu uzvišenost srpske duhovne i svetovne pesme.
Zaštitnici su mu bili Mihailo Obrenović i kasnije dinastija Karađorđević.
Hor je pevao na bogosluženjima, svetim liturgijama, najznačajnijim molitvenim i crkvenim skupovima u istoriji srpskog naroda: krunisanjima, venčavanjima članova kraljevske porodice, intronaciji srpskih patrijarha, hirotonisanju svih vladika i prilikom poseta pravoslavnih pogla-vara.
Osam gostiju Milana Milovuka
Priča počinje u jednoj beogradskoj kući, u stanu Milana Milovuka, 14. januara 1853, kada se sastalo devetoro ljudi: pet Srba i četiri stranca. Među strancima, kao treći za Milovukovim stolom, sedeo je čuveni Josif Šlezinger. Zajednička nit koja ih je spojila bila je naklonost prema muzici. Te večeri bio je prisutan i duh svetog Vasilija koji je dao nadahnuće ovim ljudima, tako da je od 1889. godine slava Prvog beogradskog društva i zvanično sveti Vasilije Veliki.
U početku je to muški hor koji peva kompozicije nemačkih i francuskih horova. Pevači su za vreme pevanja sedeli oko stola.
Kornelije Stanković zapisuje pesmu "Rado ide Srbin u vojnike"
Dolaskom u hor velikog srpskog umetnika i kompozitora, Kornelija Stankovića, kao i njegovog prijatelja slikara Steve Todorovića, razvija se muzika i pevanje sa narodnim obeležjem.
Po dolasku iz Karlovaca, Stanković se posvećuje beogradskom društvu.
Pošto su crkvene i narodne melodije bile pristupačne narodu, članovi hora dobijaju naklonost građanstva i viših krugova. Tada knez Mihailo Obrenović postaje njihov visoki pokrovitelj.
Izvesno vreme horom rukovodi Davorin Jenko, ali ne tako uspešno kao njegov prethodnik. Nekoliko puta odlaziće sa mesta horovođe i ponovo se vraćati.
U Beogradskom pevačkom društvu niču i prve klice za potonji rad u Narodnom pozorištu, u kome društvo kasnije vrlo često koncertuje. Društvo je bilo vezano za pozorište. Predsednik Pevačkog društva bio je ujedno i potpredsednik Pozorišnog odbora. Društvo je više puta pri-ređivalo koncerte u korist podizanja i održavanja pozorišta. Međutim, pozorišne Uprave nisu se uvek odazivale molbama Društva. Kad im je hor tražio salu za priređivanje koncerta u korist svoje kase, u danima kada pozorište ne radi, i ako su koncerti najjači izvor za podmirenje troškova Društva, ovi im nisu u potpunosti izlazili u susret.
Mokranjčeva nacionalna orijentacija, Šantić kao tekstopisac
Sve veća aktivnost članova hora daje podstrek mnogim našim autorima da nastave sa radom na kompoziciji za hor, sa narodnim, lirskim, prigodnim pesmama. 1875. godine u hor dolazi Stevan Mokranjac. Nastavlja pravac u komponovanju koji je započeo Kornelije Stanković, proširuje nacionalnu orijentaciju. Prilikom proslave pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva izveden je koncert koji je sastavio Stevan Mokranjac, a koji je obuhvatio razvoj srpske pesme i kompozicije do tada.
Tekst za himnu Društva napisao je pesnik Aleksa Šantić, na Mokranjčevu melodiju. Tekst je natopljen osećanjima pripadnosti veri i otadzbini. Šantić počinje svoju pesmu stihovima:

Zaigrajte, srca živa
Jednom željom roda svog!
Što Avala davno sniva
Neka blagi dade Bog:
Kao zvona Vaskrs-dana,
Koja vjerom dižu nas,
Da odjekne pro Balkana
Srpske slave burni glas.

Hor je pevao Bogu i svome rodu, a glas srpskih pevača se čuo nadaleko. Zahvaljujući njima osnovan je Savez srpskih pevačkih društava (1903), od njih je krenulo i osnivanje Jugoslovenskog pevačkog saveza (1924). Dve godine kasnije priredilo je Društvo prvu Južnoslovensku muzičku školu u Srbiji 1899. Direktor i pedagog bio je - Mokranjac.
To je današnja srednja muzička škola "Mokranjac" u Beogradu.
Hor mnogo putuje. Nemačka, Mađarska, Rusija... obilazi gradove; Solun, Moskva, Split, Zagreb, Mostar, Kotor, Dubrovnik... Posle turneje, kada su pevali pred ruskim carom i caricom i pred nemačkim carom i caricom, hor biva proglašen za najbolji u Evropi.
Hor obavlja svoju kulturnu i diplomatsku misiju.
Bugarski knez im se klanja.
Kad su otpevali tursku himnu sultanu (do tada se samo svirala), oduševljeni sultan je zatražio da pred njim otpevaju i srpsku himnu, odao im je počast a time se poklonio srpskoj muzici.
Njeno Visočanstvo, kraljica Natalija, poklanja Društvu zastavu sa širokom trobojnom trakom uokvirenu zlatnim resama i koncertni klavir, a knjaz Nikola na Cetinju nije prikrio svoje odu-ševljenje, te se rukuje sa svakim članom hora.
Hor je dobio mnoga odlikovanja (preko osamdeset) i ima nekoliko stotina počasnih članstava.
U to vreme stvaraju se i druga društva i horovi u svim gradovima Srbije od Vranja, Negotina, Kragujevca, Šapca... i u samom Beogradu: Društvo "Kornelije Stanković", jevrejsko, međunarodno.
Hor je značajno uticao na život cele Srbije, jer je održao mnoge dobrotvorne koncerte i priredbe u cilju pomaganja drugih društava, ustanova i pojedinaca, kao što je recimo koncert u korist bolnice siromašnih učenika (1865), u korist osnivanja Narodnog pozorišta u Beogradu (1868), za postradale u ratu (1877), u korist porodice preminulog pesnika Đure Jakšića (1879).
Važan je njihov nastup u Mokranjčevom Negotinu gde su pevali na otkrivanju spomenika Hajduk Veljku.
Društvo je uvek negovalo rodoljublje.
Sa srpskom trobojkom i kraljevim vencem
Značajna je njihova poseta Dubrovniku (1893), povodom otkrivanja spomenika velikom srpskom pesniku Ivanu Gunduliću. Narod ih je u Dubrovniku dočekao ushićen, sa divljenjem. Članovi hora bili su dostojanstveni, nosili su venac koji je bio obavijen trakom sa srpskim bojama. Predsednik dubrovačke opštine, starina Gundulić, kao Srbin i potomak velikog pesnika pozdravio se sa horom vidno uzbuđen. Od Gruže do Dubrovnika, sve je bilo puno ljudi - veličanstven prizor. Tada otpeva pevačko Društvo himnu Gunduliću uz burno odobravanje, a izaslanik i predstavnik Kraljevskog Srpskog Narodnog Pozorišta koji se popeo na pijedestal, htede da pročita "Gundulićev Zavet" - ali je bio sprečen. Nekolicina usplahirenih rekoše da se ne sme jer nije u programu, a u isti mah stvorio se žandar koji je zabranio da se išta govori i čita. Austougarskim žbirima zasmetalo je toliko robovanje u Dubrovniku.
"Društvo je pevalo na Vidovdanu u prostranoj našoj crkvi, u Dubrovniku, a bogosluženje drža gospodin Vladika kotorski i nekoliko sveštenika. Crkva i sve ulice oko crkve bile su preplavljene narodom...", seća se jedan iz ove Mokranjčeve ekspedicije.
Članovi hora putuju po celoj Evropi, ali hor i dalje peva u Sabornoj crkvi i dvorskoj kapeli. Vežbaju pevanje u prostorijama Saborne škole (danas škola Kralja Petra), gde su nekada bile crkvene kancelarije.
Posle M. Milovuka i K. Stankovića, Jenka i Mokranjca, treba spomenuti i druge kompozitore koji su pisali istoriju srpske horske muzike. To su: Josif Marinković, Stanislav Binički, Stevan Hristić, Miloje Milojević, Kosta Manojlović, Petar Konjović, Predrag Milošević...
Dirigent i kompozitor Kosta Manojlović nastavlja Stankovićev i Mokranjčev nacionalni pravac u muzici, proširuje muziku na jugoslovenstvo i na panslovenstvo. Hor prvi put peva kompozicije renesansnih autora.
Posle Koste Manojlovića hor je vodio Lovro Matačić.
U Budimpešti, 1937. godine, sa horovođom Predragom Miloševićem, Društvo osvaja prvu horsku nagradu. Evropske novine pisale su da je to jedan od najboljih horova tog vremena.
Cepanje horske zastave
Svojim slikama hor su darivali: Steva Todorović, Paja Jovanović, Nadežda Petrović.
Za vreme Prvog svetskog rata hor nije prestajao da peva.
Jedno vreme dirigovala je gospođa Sofija. Društvo je vežbalo u prostorijama Patrijaršije. Kada su nacisti napali Beograd iscepali su zastavu hora. To je pojačalo pravoslavni i patriotski duh ovog muzičkog društva.
Posle Drugog svetskog rata uslovi za oporavak Prvog beogradskog pevačkog društva nisu bili pogodni. Hor je nastavio da peva sa starim i ostarelim članovima u skučenim prostorijama Patrijaršije, i u Sabornoj crkvi, na Svetosav-skim proslavama...
Zlatno doba hora, između dva svetska rata, gde treba pomenuti osim Manojlovića, Stevana Hristića, M. Milojevića, Predraga Miloševića, Matačića, Ilića... bilo je prošlo.
Značajne korake u muzičkom usponu Društva predstavljaju dopune repertoara kompozicijama naših modernih kompozitora: Konjovića, Milojevića, Hristića i Bajića, kao i izvođenje vokalno instrumentalnih dela slovenskih i evropskih autora na najvišem svetskom nivou. Dvoržakovih oratorijuma "Stabat mater" "Svadbeni darovi", Perozijevog "Stradanja Hrista", Verdijevog "Rekvijema"...
Ponovo na velikoj sceni
Društvo je pevalo na proslavi 900 godina pravoslavlja u Rusiji, a 1988, hor gostuje, po pozivu ruske crkve, na proslavi 1000 godina pravoslavlja. Ako je Društvo bilo jedini strani hor na proslavi, onda se zna koliko ga Rusi cene i poštuju.
Pre nekoliko godina hor nastupa, posle duže pauze, u Negotinu gde se jedno vreme zaboravilo na ovaj divni hor, kao i na to da je klavir u Mokranjčevoj spomen kući vlasništvo Društva.
Poslednjih godina Društvo dobija svoje mesto u zvaničnoj kulturi, tako da je učesnik mnogih priredbi i značajnih kulturnih manifestacija. Učestvovali su na proslavi 800-godišnjice manastira Studenica, pevali su na osvećenju spaljenog konaka u pećkoj Patrijaršiji, u manastiru Ravanica...
Od 1981 - 1984. godine hor je bio pod upravom dirigenta Aleksandra Vujića. Pre njega bili su: Aleksandar Gavanski, Bogdan Cvejić, Luka Gavrilović, Dragomir Radivojević. Od 1984, kompozitor Vladimir Milosavljević, nastavlja tradiciju prethodnika. Milosavljević po završetku studija, odlazi nekoliko puta u Hilandar i onda se konačno posvećuje duhovnoj muzici i horu. Mnoge njegove kompozicije, kao što su "Psalm šesti", "Molitva Davidova", "Heruvimska pesma"... izvode sa uspehom i strani horovi. Njegovo dirigovanje je takvo da se on potpuno sjedinjuje sa pevačima, čak do skrušenosti, a onda do vapaja. Težnja ka muzikalnoj molitvi, odnosno molitvenom pevanju postaje težnja svakog pevača u horu.
Na Cetinju Društvo dočekuje mošti kralja Nikole. Jedini hor koji učestvuje.
Sveće i zvona srpskog Kotora
Prvo beogradsko pevačko društvo svakog leta posećuje manastir Reževiće u Crnoj Gori. i nastupa od Budve do Kotora.
Svakog leta u Reževićima dočekuje ih iguman Mardarije.
Hor je u stvari jedna velika porodica. Smenjuju se generacije, ali u njima se prenose duh pojanja i gospodstvo, što je osobenost hora.
U toj velikoj porodici, u manastiru Reževići, oni raspoređuju svoje uloge od rada do pevanja, preko večernjih beseda sa igumanom i mnogim gostima iz sveta umetnosti. Mnogi slikari i pesnici posećuju manastir za vreme gostovanja Društva - Reževići su tad pravi duhovni i kulturni centar. Možda i to doprinosi lepoti zvuka tih predivnih glasova, i toj otmenosti u pevanju.
U horu ima akademskih građana, kapetana, penzionisanih članova operskog hora, studenata Bogoslovskog fakulteta. Starosna dob je od 17 do 70 godina. Nekoliko njih iz jedne porodice sinovi, unuci.
Treba pomenuti i njihove sadašnje divne soliste: protođakona Vladu Mikića (bas), čuvenog operskog pevača Žarka Cvejića, Pavla Aksentijevića, Boška Došenovića, (tenor), Bosiljku Jovanović (sopran) i druge.
U Kotoru su imali koncert koji se pamti. Kotor je bio u potpunom mraku kada su usli članovi hora. Ali ni to nije omelo pevače i soliste da dođudo crkve Svetog Nikole. Narod ih je čekao. Zvona su zvonila pre koncerta, dok su pevači išli starim gradom. Zvona sa svih crkava. Bio je to veličanstven koncert za pamćenje, održan pod svećama.
Trajanje u zvuku
Na slavi Prvog beogradskog pevačkog društva, Svetog Vasilija, na srpsku Novu godinu, 14 januara, kada se slavlje priređuje u sali Patrijaršije, srpski patrijarh prisustvuje rezanju kolača. On je sada visoki zaštitnik i pokrovitelj Društva.
Društvo i dalje peva kompozicije "Dostojno jest", Kornelija Stankovića i "Svjati Bože", Stevana Hristića.
Imaju probe i sastanke u prostoru Patrijaršije. A taj prostor može mnogo da ispriča o istoriji ovog hora. Tu se nalaze stare fotografije sa turneja, knjige, pokloni, veliki klavir, slike Paje Jovanovića, knjiga sa imenima članova od 1853, veliki sto kao za vreme Milana Milovuka, izrezbarena klupa u duborezu i predivan srpski ćilim.
Društvo je pevalo u filmovima Emira Kusturice "Dom za vešanje" i "Arizona drim".
Ovaj hor ostavio je trag u istoriji Srbije, muzičke kulture, srpskog naroda, stvorio i sačuvao naše duhovno pojanje. Zato trajemo...
* * * * * * *
Kralj Aleksandar Prvi Obrenović bio je visoki zaštitnik Beogradskog pevačkog društva još dok je bio kraljević. Duma Društva bila je njegova majka, kraljica Natalija, koja je društvu poklonila zastavu, zlatom vezenu, u Beču urađenu. Društvo je svom zaštitniku, Kraljeviću Aleksandru otpevalo specijalno pisanu kompoziciju Josifa Marinkovića, na tekst Matije Bana, i poklonilo mu gusle javorove "oružje kojim se srpsko ime već pet vekova bori protiv svojih krvnih neprijatelja"
* * *
"Spomenica" izdate povodom pedesetogodišnjice Beogradskog pevačkog društva: Na diplomama Društva koje je izradio slikar Paja Jovanović, stoje dva natpisa "Davorje 1895" i "Kornelije Stanković 1896" u znak sećanja na dve pevačke družine koje se ujediniše u Društvo - redak primer bratskog, srpskog ujedinjenja!
* * *
Prvi predsednici Beogradskog pevačkog društva. Kosta Cukić, kasniji ministar, u narodu poznat po "Cukićevom pravilu" za igranje preferansa, bio je jedan od devet osnivača Društva. Društvo je počelo sa nemačkim horskim kompozicijama, na nemačkom jeziku. Budući da su ga činili muzički solidno obrazovani i nadareni ljudi, uspešno je izvodilo i vrlo teške kompozicije. Tek dolaskom Kornelija Stankovića, tog muzičkog Vuka Karayi-ća, Društvo će dobiti nacionalna obeležja
* * *
Prvo beogradsko pevačko društvo svojim basovima "kao ponor dubokim" izazivalo je za-vist nemačkih dirigenata. U Beču su srpsku duhovnu muziku smatrali "ako ne najboljom, a ono sigurno najiskrenijom duhovnom muzikom" tog vremena. Gostovanja Mokranjčevog hora u porobljenim srpskim zemljama izazivala su prave demonstracije srpskog patriotizma. Pevali su ruskom i nemačkom caru, a na smotri evropskih horova u Budimpešti osvojili su prvu nagradu i bili proglašeni najboljim horom Evrope. Pesmom ovog hora obeležen je jedan od važnih datuma srpske slobode - povlačenje Turaka iz srpskih gradova. Hor je pevao na krunisanjima, kraljevskim svadbama i opelima. NJegov horovođa, Davorin Jenko napisao je dve himne - slovenačku i srpsku. Horsku zastavu, zlatom i srebrom u Beču vezenu, poklon kraljice Natalije, iscepali su Nemci 1941. kad su kao osvajači ušli u zgradu beogradske Patrijaršije. Neke beogradske porodice, tradicionalno, davale su pevače za hor: deda, sin i unuk pevali su sa Prvim beogradskim društvom, na velike praz-nike, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Tekstove horskih pesama pisali su Matija Ban, Aleksa Šantić... plakate im je crtao Paja Jovanović.
* * *
Knjaz Crne Gore i Brda Nikola Prvi, bio je počasni član Društva, zajedno sa kneginjama Darinkom Danilović i Milenom Nikolinom. Hor je putovao na Cetinje - do Kotora brodom "Hungarija" iz Fijume (Rijeke) a zatim na kolima, mazgama i pešice, uz Kotorske strane do Cetinja - da bi održao koncert na rođendan prestolonaslednika. Neki članovi stigoše pešice tek na pola koncerta, no srećom "najbolji naši basovi stigoše na vreme". Koncert je počeo Knjazovom pesmom "Onam, onamo, za brda ona". Knjaz nije dozvoljavao da se peva na "bis" uprkos frenetičnim aplauzima jer su pevači bili preumorni, a lično je čestitao horovođi gospodinu Mokranjcu. Na prijemu u čast hora, Nikola je govorio o potrebi da se srpske zemlje ujedine, a na grudima je nosio srpski orden Belog orla prvog stepena
* * *
Na Cveti 1867. Društvo je dočekalo lađu kojom se, iz Carigrada, vratio knez Mihailo Obrenović, donoseći sultanovu naredbu o predaji gradova Srbima. Tadašnji horovođa, Slovenac Davorin Jenko, komponovao je za tu priliku posebnu pesmu. "Ti samo vikni: Narod je snaga" I brat će bratu pasti na grud, I Srbin silom slomiće vraga, I biće Srbin slobodan svud"! Posle ubistva kneza Mihaila, u Topčideru, Društvo je na sprovodu pevalo opelo svom pomažućem članu. Knez Milan, ne odazva se molbi da preuzme Mihailovo mesto dobrotvora Društva, koje je u prvom članu svojih Pravila napisalo: "Cilj je pevačkoga društva da gaji i neguje srpsku i uopšte slovensku pesmu i svirku"
* * *
Prve pesme "aromatično" pevane u Srbiji, bile su one koje je u svoje komade "umetnuo" Joakim Vujić, prikazujući ih, u Kragujevcu, za vlade Miloša Velikog. Pesme je komponovao Josif Šlezinger, koji je došao u Srbiju na knežev poziv, da postane prvi kapelnik, prve srpske vojne muzike. Uzgred, obučavao je mladiće u pesmi, upoznavao ih sa notnim sistemom i upražnjavao s njima pevanje skala. Od tih pevača - diletanata (reč "diletant" nije u sebi sadržala ništa loše, to je prosto "amater" i entuzijasta) sastavljen je hor koji će, 14. oktobra 1834. godine, na kneževskom balu pevati pesmu posvećenu Milošu. Bal je priređen u čast visokog ordena kojim je sultan Mahmud Drugi odlikovao Miloša Obrenovića. Pesma je počinjala stihovima:
"Sunce jarko serpskom sinu,Izobilno sipa zrake."
Stihove je spevao Dimitrije Isailović, a "melodiju i harmoniju dao je Šlezinger". A kako pišu "Serpske Novine", "glasovi su bili tako udesni da je čovek morao misliti kako je u sredi talijanskog teatra".
Ostalo je još zabeleženo, da je Šle-zinger, sastavio muziku za pozorišni komad "Marko i Arapin", Atanasija Niko-lića, što je tadašnji vladalac, knjaz Mihailo "bogatim darovima potsticao", 1841.
Godinu dana kasnije, u Pančevu, na glas je izašao oktet Nikole Đurkovića, iz Dalmacije, koji će godinu dana kasnije preći u Beograd, gde će postići lep uspeh pesmama "Ustaj, Srbine", "Ja sam Srbin, srpski sin". Zgrada takozvanog Starog zdanja, u Beogradu, gde je Đurković nastupao, izgorela je, pa je trupa napustila Beograd.
Tih dana, oduševljenje čaršije muzikom bilo je veliko: svud su se pevušile melodije iz Sterijinih drama, koje je sastavio kapelnik Šlezinger.
Đurković je posejao seme koje će isklijati u nekoliko beogradskih salona, gde se grupa muzički obdarene gospode stade sastajati, danas kod jednog, sutra kod drugog, pevanja radi. Nedostajao je samo dobar horovođa. I on se nađe dolaskom Milana Milovuka iz Vlaške. I Prvo beogradsko pevačko društvo sastaviše Milan Milovuk, Kosta Cukić, Đorđe Stanišić, Emilijan Josimović, Dimitrije Nešić, Avgust Cerman, Anton Šulc, Josip Šlezinger i Karlo Keliš.
* * *
Slovenac Davorin Jenko, pisac slovenačke himne "Naprej zastave slave" bio je po obrazovanju pravnik, a muzičko obrazovanje stekao je u Beču, odakle je došao u Pančevo za horovođu, a u Beograd ga je doveo Kornelije Stanković. Jenko je bio oduševljen patriota, prepun panslovenskog duha. Karakter njegovih kompozicija vidi se već iz naslova: "Oštre se naše sablje", "Ustaj rode mili", "Hajd u vojnu", "Ustaj rajo", "Što ćutiš Srbine tužni". Zamerali su mu što, navodno, ne poznaje - kao Slovenac - dovoljno srpske pesme, pa u otadzbinske, srpske motive uvlači nemačke i italijanske teme
* * *
Milan Milovuk bio je prvi horovođa Društva. Rodio se u Pešti, završio gimnaziju i "ekonomske nauke". Po svršenom školovanju, otišao je u Vlašku, gde je bio ekonom velikih imanja Miše Anastasijevića, upamćenog po beogradskom Kapetan Mišinom zdanju. Milovuk je izvanredno svirao violinu, i pri Društvu je tada osnovana prva škola za violinu i čelo. Umro je kao direktor beogradske Realne gimnazije. Iz hora je otišao kad je, posle smrti Kornelija Stankovića, njegov prijatelj slikar Steva Todorović preuzeo direktorsku fotelju, što je značilo punu pobedu "narodnog pravca"
* * *
U Banaćaninu Josifu Marinkoviću (rođen u Vranjevu, završio učiteljsku školu u Somboru) Društvo je dobilo školovanog muzičara - Marinković je u Pragu četiri godine učio školu za orgulje. Koncert u smederevskom hotelu "Kod lafa" koji je sastavljen od Marinkovićevih obrada srpskih narodnih pesama, sasvim je u pravcu koji je zacrtao Kornelije Stanković. A planirano gostovanje u Nišu otkazano je - iz opravdanih razloga, zbog rata
* * *
Kornelije Stanković je pet godina bio horovođa. Jedan od najautoritativnijih muzičkih kritičara tog vremena, Bečlija Cerner, pošto je bio na koncertu duhovne muzike Kornelija Stankovića, koji je finansirao u Beču patrijarh Rajačić, oduševljen je napisao: "Ove su melodije svojina i osobina srpskog naroda a da ih do sada niko nije dovodio u armoniju, kojeg se posla prihvatio g. Stanković, svršivši ga s umetnošću koja zaslužuje priznanje." Kad je video da na njegov koncert dolaze Cerner i čitavo društvo bečke muzičke elite - a ušli su slučajno, videvši skroman plakat - Kornelije Stanković toliko se uplašio, da mu je iz ruke ispala dirigentska palica, pa je koncert morao da počne ispočetka. Bila je to evropska promocija srpske duhovne muzike
* * *
Stevan Mokranjac bio je horovođa, kraće vreme, još kao "diletant". Mokranjac se rodio u Negotinu, studirao je filozofiju, ali ga je muzika odvukla od studija. Zamenjivao je Jenka na mestu horovođe, u jednom od intermeca - Jenko je šest puta (!) napuštao posao i vraćao se u Društvo - kad je Društvo odlučilo da ga stipendira i pošalje u inostranstvo. Raspisom su pozvani svi srpski horovi da prirede po jedan koncert, a prihode da posvete Mokranjčevom daljem školovanju. Već prva njegova kompozicija, javno izvedena od Društva, po Mokranjčevom povratku iz inostranstva, "Jadna draga", doživela je izvanredan uspeh. Posle dužih lutanja Društvo je pronašlo i školovalo naslednika Korneliju Stankoviću. A gostovanje u Negotinu, gde je izvedena Mokranjčeva Šesta rukovet (Pesme o Hajduk Veljku) bilo je trijumfalno. Baš kao i veliko putešestvije za Dubrovnik, na otkrivanje spomenika Ivanu Gunduliću. Pod Mokranjčevim rukovodstvom Društvo je stalo u red najboljih svetskih horova svog vremena. "Basovi sa glasovima kao ponor dubokim", piše kritičar iz Lajpciga, "morali su probuditi zavist mnogog nemačkog dirigenta". Uz dodatak: "Bez sumnje je i prošlost naroda srpskog u vezi sa ozbiljnošću i setnošću u karakteru, koji preovlađuju u srpskim narodnim pesmama"
* * *
SUKOBI NACIONALISTA I MUNDIJALISTA
Kornelije Stanković rodio se u Budimu 1831. Gimanziju je završavao u Aradu, Segedinu i Budimu. Zatim će otići u Beč, da se posveti izučavanju muzike. Prva značajnija kompozicija bila mu je "Liturđija u mešovitom zboru", koju je posvetio pančevačkoj opštini.
Susreti sa Vukom Karayićem, Brankom Radičevićem i Pavlom Šapčaninom, okrenuše njegovo stvara-laštvo "u narodnom duhu". Zapisivao je i komponovao narodnu muziku, od tih pesama neke su brzo stekle popularnost: Već iz gustog luga kupe se hajduci, Tavna noći tavna, Rado ide Srbin u vojnike. Kažu da je ove pesme pisao "onako kako bi mu ih koji od đaka pevao", u Karlovcima, gde ga je patrijarh Rajačić usrdno primio, dao mu svog najboljeg pevača zvanog "Popica", sa zadatkom "da stavi u note crkveno pojanje".
1856. uputio se iz Karlovaca u Srbiju, da obiđe "znatnija srpska mesta", u traganju za narodnim melodijama. U Beogradu, lepo su ga dočekali u Pevačkom društvu, ali nisu hteli učestvovati na njegovom koncertu, gde je neobičnom veštinom, na klaviru, izvodio varijacije na narodne pesme, koje je sam komponovao.
Tu je došlo do raskola u Društvu. Nekim članovima Stankovićeve kompozicije su se toliko svidele, da su odmah hteli u repertoar da uvrste srpske narodne pesme, no većina to odbije s obrazloženjem kako su to "pesmice prosto harmonisane".
Deo hora se odvoji i formira đačku pevačku družinu, od učenika Liceja i Gimnazije. U toj družini pevaće budući predsednici vlada, ministri, generali... I ovaj hor brzo postane popularan u čaršiji, a interes za Društvo "kosmopolitskog pravca u muzici" beše naglo opao.
Pa kad se Stanković vrati sa puta, i za stalno nastani u Beogradu, pobedi njegov "narodni pravac" - izabraše ga za horovođu, smenjujući "pučom" kosmopolitu Milovuka, u čemu glavnu ulogu odigraju mladići iz takozvanog "priugotovnog hora" (pripremnog hora, u kome se školovalo za veliki hor).
I kad se Kornelije Stanković razboleo, krenuvši da boljki leka potraži u inostranstvu, "Društvo je već bilo toliko srpsko, da su se stranci u njemu slabo osećali".
Kornelije Stanković umro je u Budimu, 1865.
Za horovođu dovedoše Slovenca Jenka, a predsednik će postati prijatelj Kornelijev, njegov čest saputnik i istomišljenik, Stevan Todorović, slikar.