Srpska mafija

16. mart 2007
Srpski biznismen Andrija Drašković uhapšen je danas, posle četiri godine bekstva, na aerodromu u Frankfurtu, javila je italijanska agencija Ansa.
Istražni organi italijanske policije smatraju Andriju Draškovića (43) jednim od najznačajnijih mafijaških šefova bivše Jugoslavije, dodaje Ansa.
Drašković je, pre nego što je uhapšen, avionom doputovao iz Beograda.
Nemačka policija uhapsila je Draškovića na osnovu evropske poternice na zahtev odeljenja za borbu protiv mafije iz Barija.
Italija ga smatra naslednikom Željka Ražnatovića Arkana, bivšeg komandanta paravojnih jedinica Tigrovi.
Posle Arkanovog ubistva, 15. januara 2000. u Beogradu, Drašković je počeo da se pominje kao jedan od organizatora tog ubistva.
Tokom kasnijeg boravka u zatvoru, svedočio je na suđenju za Arkanovo ubistvo. Tom prilikom rekao je da je „dobar sa Radetom Markovićem”, tadašnjim šefom Resora državne bezbednosti MUP Srbije i tvrdio da ima značku DB, koju je dobio tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
Drašković i njegov kum Aleksandar Golubović optuženi su za ubistvo Zvonka Plećića u restoranu „Rojal knez” 11. septembra 2000.
Drašković je najpre osuđen na 9,5 godina zatvora, a posle žalbe branilaca kazna mu je povećana na 12 godina. Savezni sud ukinuo je presudu i naložio ponovno suđenje, na kojem su Drašković i Golubović oslobođeni krivice jer su „pucali u samoodbrani”, iako je Plećić ubijen s leđa. Posle nepune četiri godine provedene u pritvoru, Drašković je pušten na slobodu.

Vojska Srbije

Oklopne jedinice Vojske Srbije će, po završenoj reorganizaciji Kopnene vojske (KoV), imati manje od 250 tenkova.
Imaće i oko 350 oklopnih transportera, raspoređenih u četiri tenkovska i osam mehanizovanih bataljona.
Svaka od četiri brigade KoV-a ce imati u svom sastavu po jedan tenkovski bataljon i po dva mehanizovana bataljona.
Budući tenkovski bataljoni imaće, po ugledu na britanski model, po 53 tenka raspoređena u četiri čete (komandni tenk, i četiri čete sa po 13 tenkova), dok će mehanizovani bataljoni imati po 40 vozila (komandno borbeno vozilo pešadije, tri čete sa po 13 vozila i četa za podršku).
Bataljoni će imati komandnu četu sa izviđačkim elementima, inžinjerijom, jedinicom za održavanje veze, četu za podršku u motorizovanom bataljonu i logističku četu.
Tenkovski pukovi bivše JNA imali po 63 tenka.
Nova organizaciona rešenja su usvojena nakon analize trenutnog stanja i zaključka da se i pored smanjenja kvantiteta može povećati kvalitet.
U naoružanju će ostati tenkovi M-84, manji deo tenkova T-72 i transporteri BVP M-80 A, dok će tenkovi T-55 i većina tenkova T-72 čiji su eksploatacioni resursi istrošeni biti povučeni iz upotrebe.
Vojska Srbije ce formirati i remontnu rezervu od dela tenkova M-84 i transportera BVP M-80, koja će biti korišćena za popunu jedinica prilikom slanja tehnike na remont i prilikom težih kvarova i oštećenja.
U narednom periodu Vojska će posvetiti veću pažnju angažovanju vojnika po ugovoru, nakon što njihov status bude jasnije i povoljnije regulisan novim zakonom.
Ispravnost tenkova i transportera u novoformiranim bataljonima je preko 95%, a da se ostalih pet odsto svodi na svakodnevne kvarove koji nisu predvidivi i otklanjaju se u jedinici.
Postojeća izdvajanja iz budžeta omogućavaju redovno održavanje, ali ne i intenzivniji program opremanja. (Beta)

Ulemekova banda

Bivši komandant JSO Milorad Ulemek osuđen je na 40 godina zatvora zbog organizacije ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, a kao neposredni izvršilac ubistva na 40 godina zatvora osuđen je i bivši zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović.
Na po 35 godina zatvora osuđeni su pripadnici „zemunskog klana”:
Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević, Ninoslav Konstantinović i Sretko Kalinić.
Na po 30 godina osuđeni su:
Dušan Krsmanović, Miloš Simović, Milan Jurišić, pripadnik JSO Željko Tojaga i bivši radnik BIA Branislav Bezarević.
Bivši pripadnik JSO Saša Pejaković osuđen je na 8 godina zatvora.
Presudu je donelo trojno sudsko veće, kojem predsedava sudija Nata Mesarović, a u veću su bile i sudije Radmila Dragičević-Dičić i Milimir Lukić.
OBRAZLOŽENJE
Predsedavajuća veću sudija Nata Mesarović rekla je u obrazloženju da je najteže saznanje da je predsednika vlade mogla da ubije organizovana, kriminalna, neprijateljska organizacija.
„Oficir nekadašnje policijske Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović 12. marta 2003. je na premijera Srbije ispalio dva metka, od kojih je jedan smrtno pogodio Đinđića, a drugi ranio njegovog telohranitelja Milana Veruovića”, rekla je Nata Mesarović.
„Ubistvo Đinđića je političko ubistvo upereno protiv države, u kome je učestvovao kriminalizovani deo JSO i banda Dušana Spasojevića”, navela je sudija.
Nata Mesarović je, govoreći o velikom broju izvedenih dokaza, citirala zaštićenog svedoka, pokojnog Zorana Vukojevića, da su „Dušan i Legija isto” i da su oni doneli odluku da se ubije Đinđić.
Govoreći o saslušanju drugooptuženog Zvezdana Jovanovića u policiji, ona je, između ostalog, citirala njegovu rečenicu: „Premijera Đinđića lično sam likvidirao.”
Mesarovićeva je ukazala i na to da su Jovanović i optuženi Dušan Krsmanović na isti način opisali pripreme i sam čin ubistva premijera.
Prema njenim rečima, posebno je značajan iskaz šefa Ulemekovog obezbeđenja Nenada Šarea o kretanju optuženog između 8. i 14. marta 2003.
RAZLOG: OBRAČUN SA KRIMINALOM
Milorad Ulemek i vođa „zemunskog klana” Dušan Spasojević organizovali su ubistvo premijera Zorana Đinđića zbog straha da će biti uhapšeni, rekla je predsedavajuća sudskom veću.
„Stvarna rešenost vlade Zorana Đinđića bio je obračun sa organizovanim kriminalom jer je donet Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala i osnovana posebna policijska jedinica”, rekla je ona.
„Najviše ih je uznemirila činjenica da se radi na ubistvu Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije i na raznim otmicama i ubistvima”, navela je Nata Mesarović.
Prema njenim rečima, kod osuđenih pripadnika JSO, osim kod drugooptuženog Zvezdana Jovanovića, osnovni motiv za ubistvo premijera nije bio izručenje Haškom tribunalu.
Dodala je da nijedan pripadnik JSO ni danas nije optužen pred Tribunalom.
Nata Mesarović rekla je da je primarni motiv Dušana Spasojevića bio strah od hapšenja zbog ubistava, otmica i trgovine drogom, kojima se bavio.
„Dušan Spasojević imao je motiv da ubije Đinđića jer je objavljena ´bela knjiga´ MUP-a Srbije o organizovanom kriminalu u Srbiji i postale su poznate veze njegove grupe sa JSO. Oni su zaključili da će ubistvom Đinđića poremetiti stanje u društvu tako da ih niko neće goniti”, rekla je sudija.
O PROTESTU JSO
Nata Mesarović rekla je da je protest Jedinice za specijalne operacije novembra 2002. godine imao za cilj prikrivanje zločina iz prethodnog perioda.
Ona je povodom protesta JSO u novembru 2001. godine rekla da osnovni motiv nije bio saradnja sa Haškim tribunalom, nego mogućnost da budu razrešena ubistva Ivana Stambolića i zločin na Ibarskoj magistrali, pošto su se „dokazi približavali” Ulemeku.
Sudija je navela da je Spasojevićev motiv za protest JSO bio osveta zbog hapšenja vezanog za otmicu biznismena Milorada Miškovića.
„Sud ne veruje u iskaz Zvezdana Jovanovića da je jedini motiv za protest bio hapšenje braće Banović, jer je bivši načelnik DB Goran Petrović svedočio da je održao sastanak sa rukovodstvom JSO, kojem je prisustvovao i Jovanović i na kojem su oni upoznati sa planovima za hapšenje braće Banović”, rekla je ona. Sudija je dodala da je o tome sastavljena službena beleška.
O zahtevima JSO za vreme protesta za smenu tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića i njegovih zamenika, Mesarovićeva je rekla da su to, u stvari, bili politički zahtevi i pokušaj da dovedu svoje ljude na ta mesta, kako bi nastavili sa kriminalnom delatnošću.
Ona se posebno osvrnula na svedočenja Čedomira Jovanovića, Vladimira Popovića, Dušana Mihajlovića, Zorana Mijatovića i Gorana Petrovića, koji su i potvrdili ovu konstataciju suda.
Mesarovićeva se osvrnula i na iskaz osuđenog Dušana Krsmanovića, koji je u istrazi govorio da su „zemunski klan” i Legija procenjivali da će ubistvo premijera dovesti do poremećaja u društvu i da će posle atentata Legija biti postavljen na visoko mesto u MUP-u Srbije.
O MESTU I NAČINU UBISTVA
Na osnovu svih dokaza, utvrđeno je da je Đinđića ubio zamenik komandanta Jedinice za specijalne operacije Zvezdan Jovanović, iz zgrade u Ulici admirala Geprata 14, naglasila je sudija.
Mesarovićeva je kazala da su dokazi potvrdili priznanje drugooptuženog Jovanovića, dato u policiji, i dovode ga u sigurnu vezu sa puškom kojom je ubijen Đinđić.
Ona je rekla da sud nije prihvatio stav odbrane da su bila tri hica i da je pucano sa neke druge strane jer, kako je objasnila, brojni su dokazi o vezi između lokacije u Ulici admirala Geprata i svih materijalnih tragova.
Nije bilo nijednog razloga da se priznanje Jovanovića dato u policiji izdvoji iz sudskih spisa, jer je on imao branioca i nisu mu bila uskraćena prava na odbranu, rekla je Mesarovićeva.
Nata Mesarović rekla je da je Ulemek probao da skrene postupak navodima o 600 kilograma heroina pronađenih u sefu Komercijalne banke i dodala je da je sud izveo dokaze koji pokazuju da je droga uništena.
PROPUSTI U OBEZBEĐENJU ĐINĐIĆA
Nata Mesarović rekla je i da je „bilo mnogo propusta” u obezbeđenju premijera, „što izaziva sumnju da nadležne službe nisu obavile posao kako treba”.
Ona je, pošto je obrazložila presudu, rekla da „kao građanin, misli da su to okolnosti koje su omogućile da kriminalna banda juri po Srbiji Đinđića da ga ubije”.
Sudija je navela da ne može da shvati da ubistvo premijera vrši kriminalna grupa, pošto je objavljena „bela knjiga” MUP-a Srbije o organizovanom kriminalu i usvojen Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala.
„Posebno ističem hapšenje Dejana Milenkovića 21. februara 2003. kod Beogradske arene, posle kojeg svi zaključuju da je u pitanju pokušaj ubistva, a da policija podnosi prijavu za falsifikat i Milenkoviću se određuje pritvor od osam dana”, dodala je sudija.
Dodala je da su u tom slučaju zatajili mnogi organi koji nisu objasnili „zašto je tako bilo” i da se, po njenom uverenju, sve svelo na Četvrti opštinski sud, koji je pustio Milenkovića iz pritvora.
„Vidi se da je Milenković nepropisno pretresen, ostavljen mu je telefon, on kontaktira sa ostalim članovima ”zemunskog klana„, lomi i baca karticu iz mobilnog telefona i uništava papir na kojem mu je Bezarević dao brojeve registarskih tablica vozila Đinđićeve kolone”, rekla je Nata Mesarović.
Prema njenim rečima, Đinđićevo lično obezbeđenje i obezbeđenje zgrade Vlade nisu sarađivali, a video-kamere na zgradi Vlade isključene su dva dana pre ubistva, nakon čega niko nije preduzeo mere.
O PREDAJI ULEMEKA
Sudija je izrazila čuđenje što nije više istraživana predaja prvooptuženog Milorada Ulemeka u maju 2004. „To ko je sa njim razgovarao možda je trebalo istražiti u nekom drugom krivičnom postupku, a zadržavanje Ulemeka u MUP-u posle predaje nije predmet istraživanja ovog veća”, rekla je ona.
TUŽILAŠTVO I ADVOKATI ODBRANE NAJAVILI ŽALBE
Advokat Zvezdana Jovanovića Nenad Vukasović rekao je da je ovakvom presudom „zadatak ispunjen” i dodao da iz suda izlazi sa „oporim utiskom”. „Ono što je trebalo da bude aura prava, postalo je pravni krematorijum. Bože, oprosti im jer ne znaju šta čine”, naveo je Vukasović. Advokat Božo Prelević, pravni zastupnik Milana Veruovića, ranjenog u atentatu, rekao je da je zadovoljan maksimalnim kaznama koje su dobili optuženi, ali da žali što nije suđeno „nalogodavcima, inspiratorima i finansijerima” atentata. (B92, Beta)
16. Februar 2007.
Bivši komandant „crvenih beretki” Milorad Ulemek Legija osuđen je danas na 15 godina zatvora za učešće u ubistvu funkcionera Srpskog pokreta obnove na Ibarskoj magistrali.
Na 15 godina osuđen je i bivši pripadnik „crvenih beretki” Nenad Ilić, koji je, prema optužnici, vozio kamion kojim je izvršeno ubistvo.
Nenad Bujošević, Branko Berček, Dušan Maričić i Leonid Milivojević osuđeni su na po 14 godina.
Bivši šef Državne bezbednosti Radomir Marković osuđen je na 8 godina zatvora, a nekadašnji šef Carine Mihalj Kertes na 2,5 godine.
Dragiši Diniću izričena je kazna od 19, a Vidanu Mijailoviću od 9 meseci zatvora.
Branko Đurić i Milan Radonjić oslobođeni su optužbi.
U izrežiranoj nesreći na Ibarskoj magistrali, 3. oktobra 1999. godine poginuli su Veselin Bošković, Zvonko Osmajlić, Vušur Rakočević i Dragan Vušurović. (Beta)

General McKenzie on Kosovo

General MacKenzie, a former commander of the United Nations Protection Force (UNPROFOR) in Bosnia comments on Serbia situation.

* * *
http://uk.youtube.com/watch?v=TnlAbfpycws

* * *

Protests in Serbia 1991-2000

Chicago, February 24, 2008

***

February 24, 2008
"Kosovo is Serbia"

Chicago Federal Building

230 S Dearborn Street

Chicago IL

Fr. Milos is professor of Serbian chant at the St. Sava School of Theology http://www.youtube.com/watch?v=A8e5oSZK7M8

***

Chicago Tribune:

Chicago-area Serbs rally at Federal Plaza to protest Kosovo's independence
Last week's declaration assailed as breach of international law.

A week after Kosovo declared independence, Chicago-area Serbs flooded Federal Plaza on Sunday to protest the political divide centered around the ancestral heart of Serbia.

Distance did little to diminish the emotion.

Hundreds of Serbian immigrants converged downtown in objection to Kosovo's secession and the U.S. recognition of it.

In a blend of Serbian and English, priests, lawyers and community leaders blasted the independence declaration as a breach of international law and a troubling precedent for any country that confronts separatist demands.

Ethnic Albanians account for nine of every 10 Kosovo residents, and leaders there have long hoped for an independent state.

The breakaway province cuts across the southern swath of Serbia, fueling concerns that independence could broaden divisions between the mostly Albanian south and the Serbian north. The region represents about 15 percent of Serbian territory.

Both Albanians and Serbs have suffered in the past.

The struggles culminated in the region's violent conflicts a decade ago.

Still, many Serbs said Kosovo's monasteries and centuries of tradition represent the essence of Serbia's history and culture.

„Kosovo is the heart of Serbia. It will stay that way. This is where our identity comes from,” said Tena Andric, 26, a graduate student at DePaul University who left Serbia when she was 2.

The area's entangled past offers a lesson for its future, said Mike Davidovac of Niles, who lived in the northern part of the country as a child. „We don't want a separation,” said Davidovac, 49, who settled in the U.S. 33 years ago.

The Chicago region is home to more than 200,000 residents of Serbian descent, along with ethnic Albanians who number more than 20,000, community leaders said.

Reactions among Balkan ethnic groups have been as divided locally as those expressed in what once was Yugoslavia.

Albanians drove through Chicago waving flags and toasted U.S. recognition of Kosovo's independence during a cocktail party in Elmhurst last week.

Serbs, meanwhile, organized the protest Sunday, and another one is planned for Saturday at noon in Daley Plaza.

Many ethnic Serbs born in the U.S. said they feel torn between allegiances to the two countries. U.S. officials reiterated support for a free Kosovo after independence was declared.

The stance triggered an attack on the U.S. Embassy in Belgrade when a protest turned violent last week.

„The way I look at it is, would the U.S. allow part of South Florida to become part of Cuba?” said Nancy Beric, 46, of Hickory Hills, whose parents are Serbian immigrants. „Everyone around the world is watching.”

Zen Sleek

Kosovo

posted on the net by man under user name Jug_Bogdan

Овде се пише о лицима која су нестала и убијена.

Међутим ја овде постављам о местима и црквама на Космету која су нестала, спаљена, уништена, разрушена, насељена са оном гамади.

Jа сматрам да свака српска црква и кућа има вредност живог човека.

Већи део текста сам добио и тренутно га прекуцавам па заиста не знам ко је написао одређене податке. Не замерите……………Дакле: Крећем пишући ову тему вођен реченицом из Завештања Стефана Немање, великог српског жупана који каже ,,Ако не знају живи где је ваша земља, питајте мртве."

Слушам данас ове живе и очигледно не знају ни где је њихова кућа па се зато обраћам мртвим Србима, спаљеним црквама и срушеним и селима да ми покажу шта је моје. А њихове очи су упрте на Косово.

Тврде ми живи да су Срби овде окупатори који су дошли 1912.године а мртви ми доказују да живи лажу. Да су они сахрањени у 09,10,11………19.веку.

Тврде ми живи да Арбанаси, Албанци или Шиптари су староседеоци на Косову а мртви ми доказују да ниједне њихове куће није било 1455.године на Косову.

Тврде ми живи да су православци ту тек неких сто година а мртви ми показују цркве саграђене пре 600,700……..1000 година.

Тврде живи поричу их мртви. И ја мртвима верујем.

По Косову су расејане кости наших предака. На тим костима су никле цркве, села, градови. Шиптарско Косово је земља настала у крви Срба. И зато га не дам док год сам жив.

Пут независног Косова које пропагирају живи води преко мог леша, преко мене мртвог који браним права мртвих.

Не дам бре.

Доле ћу с времене на време азбучним редом убацивати српска места и цркве и манатире који су преме званичним подацима постојали од давних времена.

Жао ми је што Срби су културни степен достигли на врхунцу моћи Немањића. Сва ова места су постојала и раније али их Немањићи први забележавају.

И зато са погледом упртим у прошлост објашњавам живима шта је моје и где нам је граница. И да кренемо редом:
1. АЈКОБИЛА код Приштине – некад српкско село са именом Прождрикобила (име добило по властелину Дабижаву Прождрикобили) од 18.века је чисто албанско село. У џамијској махали се налазе остаци порушене српске цркве.

2. АЈНОВЦЕ код Косовске Каменице – Село се под другим именом први пут помиње у 14.веку. У њему су рушевине манастира Тавница чији темељи показују основ архитектуре којом је изграђена и Грачаница, као и рушевине цркве из 14.века саграђене на темељима византијске базилике. Осим тога у оближњем месту Раван код старог српског гробља такође постоје остаци цркве.

3. БАБИН МОСТ код Приштине – У овом селу је у 14 веку саграђена црква Богородичиног покрова а по предању подигла је цркву књегиња Милица након Косовског боја као маузолеј погинулим косовским јунацима. У 20.веку овде је саграђена нова црква такође посвећена Богородичином покрову а крај костију јунака са боја на Косову сахрањени су јунаци ослободиоци из ратова 1912-18 године.

4. БАБЉАК код Урошевца – Још у време Немањића овде је постојала црква. 1455.године у турском ису наводи се да село има 7 српских кућа и православног а. Село и црква су разорени у аустријским ратовима са турском крајем 17 и почетком 18 века. Сељани су цркву касније обновили и посветили је Св. Тројици. Не знам да ли постоји и данас.

5. БАЊА код Малишева – Бања је мало село које је име добило по лековитим водама. Помиње се први пут 1348.године у време цара Душана. Изнад села су некада постојале две цркве које су сељани звали Киша и Друга Киша.

6. БАЊЕ код Косовске Митровице – Ово српско село се први пут помиње у време турског иса 1455.године. Усред села је некада постојало старо црквиште а између два светска рата ту је саграђена нова црква. Коришћен је материјал са старог црквишта. Овде су добро очувани и надгробни споменици из 19.века.

7. БАЊА РУДНИЧКА код Србице – Село се спомиње још у 13.веку за време краља Уроша Првог Немањића. Сеоску цркву је нешто касније подигао дворанин српског деспота Ђурђа Бранковића, властелин Родоп и посветио је Св. Николи. Том приликом је даровао и звона која су сачувана и чувају се данас у ако се не варам Пећкој патријаршији Народном музеју у Београду. Ктитор цркве је овде и сахрањен и ту му се налази надгробна плоча. Међутим црква је за време Другог светског рата опљачкана и уништена од стране албанских балиста. 1971.године је поново обновљена.

8. БАЊИЦА код Глоговца – код данашњег муслиманског гробља откривени су остаци византијске цркве. По предању ова црква је у средњем веку била обновљена и посвећена српском светитељу Сави. Према ису из 1455. село је било српско са православним ом а данас у њему нема Срба.

9. БАРАНЕ код Пећи – Ово је било српско – албанско село (нисам сигуран да ли данас у селу има српских кућа). У селу је некада постојао манастир који је давно опустео, а постоје остаци и од српског гробља.

10. БАТУШЕ код Приштине – Близу ушћа Грачанице у Ситницу налази се ово српско село. Први пут се спомиње 1316.године у време краља Милутина. У време турског иса из 1455.године ово село има преко 80 српских кућа. У селу је постојала српска црква која је обновљена 1936.године. Над становницима Батуше су се стално иживљали комшије Албанци а какво је стање у селу данас је непознато.

11. БАТУША код Ђаковице – Село се спомиње 1330.године у време Стефана Дечанског који је село поклонио Дечанима. У турском ису из 1455.године у селу је било 47 српских кућа. 1868.године руски конзул који је столовао у Призрену у селу је затекао само 8 староседелачких српских породица. Данас у Батуши нема ниједног Србина а црква која је од давнина постојала је срушена и од њеног камења је саграђена џамија.

12. БЕЛА ЦРКВА код Ораховца – Некада етничко српско село, данас без Срба. Под овим именом се спомиње први пут за време Дечанског краља 1327.године када је поклоњено Хиландару. У селу је било неколико цркви: Св. Врача из 12.века, Св. Илије из 13.века, у засеоку Поповићи (који су прихватили ислам у 19.веку) била је црква Св. Јелене, на брежуљку је била црква Св. Арханђела (у народу позната као Свети Ранђо).

13. БЕЛАЈЕ код Дечана – Некада етнички чисто српско село али се православни живаљ одржао само до 19.века. Ha стенама Белајске планине биле су монашке испоснице. Њихов тачан број се ни данас не зна. Најранија се спомиње у 13.веку а најпознатије су испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене, Испосница светог Јефрема (будућег патријарха српског), као и Белајска испосница. Ту је једно време била и ризница и преписивачки ценар. 14. БЕЛИЦА код Истока – Први пут се помиње 1485.године у турском ису и имао је 25 српских домаћинстава. У селу се налази црква Лазарица а старији патрон цркве био је Св. Ђорђе. Црква је саграђена у 14.веку. Разарана и обнављана више пута. У албанском делу села постоји још једно црквиште али се не зна када је саграђена, коме је посвећена и када је срушена црква.

15. БЕЛО ПОЉЕ код Истока – То је велико село и подељено је било на српски и турски део. Први пут се помиње 1254.године у време краља Стефана Уроша Првог. У српском насељу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак а по предању ту је некада био манастир који је разрушен.

16. БЕЛО ПОЉЕ код Пећи – Још једно српско село. У турском ису из 1485.године овде је живело 130 хришћана. У селу и околини постоје остаци три цркве: Ваведења Богородице (подигнута 1868.године на темељима старе цркве уз помоћ руске царице Марије Александровне), затим црква Богојављања на брду и месту званом Крст, као и испосница неке царице по предању познато као пећина Цареве столице.
17. БЕЛУЋЕ код Лепосавића – У цркви се и данас налазе остаци старе цркве и гробља. А село је помињано у турском ису са 35 домаћинстава.

18. БЕРИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – Први пут се помиње у ису из 1455.године и имало је 22 домаћинства. Вероватно је имало и цркву јер се у ису спомиње и . Три киломатре западно спомиње се црква Глобарица која се први пут помиње у запису патријарха Пајсија почетком 17.века. Црква је обновљена 1966.године.

19. БИЛИНЦЕ код Гњилана – Некада српско албанско село. У селу се налази порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаља рушевина неког великог манастира.

20. БИЛУША код Призрена – Некада српско а данас чисто албанско село. Први пут се помиње 1308.године у време краља Милутина. Тада се помиње и српски манастир у овом селу али данас је његов локалитет непознат. Руски конзул из Призрена је седамдесетих година 19.века овде затекао чисто српско село а неће проћи ни десет година како ни један човек из села више неће знати за српски језик нити ће Србију признавати за своју земљу.

21. БИНАЧ код Витине – Први пут се село помиње давне 1019.године у повељи византијског цара Василија Другог у чије време је манастир Бинач са црквом Св. Арханђела Михајал био седиште епископије. Последњег духовника овог манастира Албанци су заклали на прагу његове монашке ћелије 1867.године а манастирско имање су присвојили. Данашњи манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Ту се налазе и две три монахиње. У селу и околини су остаци цркви Св. Петке, Св. Стефана, и Св. Николе.

22. БИСТРАЖИН код Ђаковице – Село се први пут помиње 1348.године у Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана Силног. На брегу изнад села на темељима старе цркве између два светска рата изграђена је скромна сеоска црква. Она је разорена априла 1941.године када су Албанци спалили сва црногорска села у Метохији. Око цркве је постојало српско гробље које је скрнављено од стране Албанаца. У селу више нема Срба.

23. БИСТРИЦА код Лепосавића – Удаљено је 20 км од Лепосавића и први пут се помиње 1315.године у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина. У селу су остаци старе цркве и гробља.

24. БОБ код Качаника – Село је удаљено тек један километар од Качаника. Старо село је уништено за време аустро турског рата 1689/90 године. На месту које се зове Киша (Црква) постојала је црква која се градила у две фазе: за време Византије (11 век) и за време Србије (14 век). Село је сада етнички насељено Шиптарима.

25. БОГОШЕВЦИ код Призрена – Први пут се помињу 1348.године у повељу цара Душана. У селу постоје остаци две цркве: Св. Николе (из 14 века) и у зесеоку Пеичићи храма Успења Богородице (18 век).

26. БОРЧАНЕ код Лепосавића – То је веома старо село на 10 км од Лепосавића које се спомиње још 1315.године. У 19.веку је овде била изграђена црква.

27. БОСТАНЕ код Приштине – Ово је српско село (нисам сигуран да ли је још увек) и први пут се помиње 1432.године. Налази се у подножју Новог Брда код Приштине. Постојала је у селу Саска (Латинска) црква коју су подигли из дубровачке колоније и у њој су откривене породичне гробнице. А у самом селу је подигнута црква у 19.веку коју је посвећена Богородици а саграђена је од материјала старе цркве коју су Турци порушили чим су освојили тврђаву Ново Брдо. Постоји и старо српско гробље.

28. БРАДАШ код Подујева – Некада велико српско насељо. Помиње се у турском ису из 1455.године када је имало 36 српских кућа и два а, да би у току 18. века почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи су некадашњи Срби који су примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве а данас има само једно црквиште. Зна се да је у 19.веку са највеће брадашке цркве узиман материјал за изградњу Пашине воденице. Остици друге две цркве данас Шиптарима служе као мајдани камена.

29. БРАИНА код Подујева – Најранији помен села је из 1355.године када га је Цар Душан даровао руском манастиру на Светој гори Св. Панталејмону. У турском исима говори се како село има 67 српских кућа. У 14.веку у селу постоје чак три цркве. Данас има само један зарасла у трње и старо српско гробље.

30. БРВЕНИК код Подујева – У овом селу је некада био рудник обојених метала који је средином 15.века опустео. Изнад села су остаци старог истоименог града са црквиштем. Народ овај град назива Мусин по челнику Муси и његовим синовима који су уз кнеза Лазара погинули бранећи Србију на Косовском пољу.
31. БРЊАК код Ибарског Колашина – Велико српско село са много заселака. Ту је у средњем веку било ловиште српских краљева. Такође овде се налазио и двор краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша. Турски ис из 1455.године каже да село има 30 српских кућа. У близини су пронађене мошти светог Петра Коришког које су сељаци тајно оденли у манастир Црна река код Сјенице да их Шиптари не би спалили. У селу је постојала црква Св. Недеље која је разрушена.

32. БРЊАЧА код Ораховца – српско село крај реке Дрим. Први пут се спомиње у Дечанској хрисовуљи из 1330.године када је било задужено за узгој краљевских паса. По ису из 1485.године имало је 40 домаћинстава. То је данас тек сеоца са 5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала у средњем веку.

33. БРОД код Драгаша – Први пут се помиње 1348.године. Некада чисто православно српско село које је у модерној историји примило ислам и насељено је људима који су пореклом Срби али себе називају Горанцима. Ту су некада биле три цркве: Св. Димитрија којој нема ни трага а у њој је некада била и владичанска столица, затим Св.Пантелејмона уз коју се налазило гробље на којем је сахрањена у 19.веку последња Српкиња из села, и Св. Николе која се тешком муком одржала све до 1861.године а фреске на њеним разрушеним зидовима до 1937.године. На месту данашњег сточног гробља налазило се старо хришћанско гробље.

34. БРОД код Урошевца – Помен о овом селу датира из 1455.године и говори се о 38 српских кућа. Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У селу се налази и српско гробље које је сачувано захваљујући албанском роду Смаилаја чији су преци такође ту сахрањени. Село је данас етнички шиптарско.

35. БРОДОСАВИЦЕ код Драгаша – Помиње се као српско село још 1330.године. Исламизирано је у 17.веку али је задржало српски назив. Изнад села су остаци неке веће цркве која би могла бити и манастир, а по околним брежуљцима су и остаци старог српског града Зинова.

36. БРУТ код Драгаша – Некада српско а данас чисто албанско село. Ипак у селу постоје на месту званом Вакуф остаци старог српског гробља са срушеном црквом.

37. БУБЕ код Ибарског Колашина – Не спомиње се у старим списима али у селу постоје остаци старе цркве и старог гробља које по архитетктури подсећа на остала гробља и цркве овог краја.

38. БУДИСАВЦИ између Клине и Пећи, у Хвосну – Помиње се 1455.године са 32 српска и 1 муслиманским домаћинством. Овде је постојао манастир Будисавци са црквом Св. Преображења који је саграђен у првој половини 14.века али је убрзо разрушен па га је патријарх Макарије обновио већ 1568.године. У Народном музеју се чува фреска Преображење Господње која је из времена Макарија.

39. БУЧАНЕ код Пећи – Помиње се 1485.године у ису и имало је око 50 српских кућа а делило се на Горње и Доње Бучане. 1806.године 14 породица из братства Стојковића прешло је у ислам а остали су се иселили у Србију, Црну Гору и у Захаћ код Пећи. Ту постоји старо гробље са више од 50 споменика.

40. ВАГАНЕШ код Косовске Каменице – Село је добило име по српској речи Ваган што значи суд за мерење жита и први пут се спомиње 1435 године у дубровачким трговачким књигама. Ту постоји и црква која је саграђена 1355.године а ктитор је био властелин Дабижав.

41. ВЕЛЕЖА код Призрена – налази се у Призренском подгорју и данас је чисто албанско село. Помиње се први пут 1348.године.Према запису руског конзула крајем 19.века имало је 8 српских и 3 латинске куће. У селу постоје остаци разрушене цркве Свете причести са српским гробљем.
42. ВЕЛИКА ХОЧА код Ораховца – спада у најстарија насеља у Метохији насељено Србима. Први пут се помиње 1198/99 у даровници Стефана Немање великог српског жупана. У селу које после свих дешавања и прогонстава живо око 700 Срба (некада и око 4000 је било овде). Село има више цркви, чини ми се 12 или 13, а неке од њих су: Св. Николе из 13.века – обновљена у 16.веку, Св. Јована и Св.Стефана из 14.века такође обновљене у 16.веку, затим три цркве из новијег времена, као и пет старих очуваних цркви. Хоча је позната по виноградима који од времена цара Душана припадају манастиру Дечанима чији монаси и данас користе винарске подруме у Хочи. У Хочи никада није живела ниједна шиптарска породица.

43. ВИТИНА КОСОВСКА у Косовском Поморављу – Витина се први пут спомиње 1258.године када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао село манастиру Св.Ђорђа код Скопља. Село је 1455.године имало 104 српске куће. У селу и данас постоји црква брвнара из 1785.године и камена црква из 1865.године.

44. ВОЈСИЛОВИЦА код Приштине – Манастир Војсиловица је саграђен у 14.веку и налази се близу Грачанице. По предању подигла га је краљица Симонида која је била василица, тј. царкса кћер по чему је добио и име. У 16.веку овде је била преписивачка радионица. Неки преписи су сачувани а најбројни су патријарха Пајсија чији последњи препис из 18.века говори о запустелој Војсиловици и преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су кеман Војсиловице за изградњу њихове цркве Св.Николе. Други део однео је приштински паша у 19.веку за изградњу воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и простор Војсиловице су заштићени законом.

45. ВРАНИШТЕ код Драгаша – Некада православно а данас муслиманско село српског говорног подручја први пут се помиње 1348.године. Зна се да је почетком 20.века у селу живела само једна једина православка чији су се синови већ поисламили. Међутим у селу и данас постоје остаци хришћанског гробља и три црквишта. Изван села су остаци велике цркве закоју се претпоставља да је манастир некада био.

46. ВРАЧЕВО код Лепосавића – Село Врачево добило је име по светим врачима Кузману и Дамјану. Према неким подацима црква је саграђена 1316.године али је одмах после Косовског боја била спаљена. Обновљена је у 16.веку али је у наредном периоду опет више пута уништавана од стране Шиптара и муслимана.

47. ВРБНИЦА код Подујева – Ту је у средњем веку постојао манастир Св. Мине. Село и манастир су касније запустели.

48. ВРБОВАЦ код Витине – Овде је постојала у средњем веку црква која је касније разрушена. На њеним темељима у 19.веку саграђена је црква Св.Димитрија у којој је чак сачуван део фреске из апсиде старе цркве. Српски песник Милан Ракић који је службовао као вицеконзул у Приштини написао је да су ,,Шиптари 06.06.1907.године обили цркву, све иконе покршили, хаљине свештеничке и књиге поцепали, благо однели и на тај начин опустошили цркву,,. После овог пустошења сељани су подигли масиван зид око цркве.

49. ВРЕЛА код Истока – Први пут се помињу 1397.године када их је књегиња Милица поклонила Дечанима. Пописом 1485.године спомиње се манастир Богородице Хвостанске са пет калуђера у њему. Једно време овим манастиром управља и будући патријарх обновљене патријаршије Макарије Соколовић. У близини је и старо безимено српско утврђење.

50. ГРАД ВУЧИТРН – Данас чисти шиптарски град. Познат још у средњем веку Дубровчанима као важан трговачки центар. Ту се налазио и двор властеоске куће Бранковића. У 14. и 15. веку је у граду смештено средиште турске управне власти. У исима који су рађени у 16.веку од стране Османлија говори се да у Вучитрнском санџаку постоји око 52 цркве и манастира. Једно време град је и седиште митрополије. Данас у граду постоји (или је бар постојала јер нисам сигуран да ли је срушена или не) црква Св.Илије која је подигнута 1834.године и која је укопана у земљу да не би прелазила висину које су турске власти прописивале за хришћанске богомоље.
51. ГЛОБОЧИЦА код Качаника – Први пут се помиње 1389.године када га је господар Андрејаш, брат Марка Краљевића приложио манастиру Св. Андрије код Скопља. Село је било српско православно и имало је цркву посвећену Св. Николи која је касније разрушена. Данас у овом селу више нема Срба.

52. Град ГЊИЛАНЕ – Данас је ово управно седиште Горње Мораве. У средњем веку град се звао Морава и био је велики трговачки и занатлијски центар. У њему су често боравили српски владари. Први писани помен је из 1342.године када је у њему борави цар Душан. Под данашњим именом први пут се појављује након Косовског боја у повељи књегиње Милице. По ису из 1455.године у Гњилану је било 41 српско домаћинство. Од средњег века овде постоји неколико цркви: једна је вероватно била посвећена св. Петки јер се местно где се налазила и данас зове Петковци, затим био је и манасти св. Јована који је имао велико братство што показује калуђерско гробље. Средином 18.века Турци су разрушили манастир и на том месту основали садашњу варош. Такође постоји и црква Св.Николе која је саграђена на темељима неке старије цркве а више пута је спаљивана и обнављана (задњи пут чини ми се 1983.године).

53. ГОДАНЦЕ код Глоговца – Данас је ово чисто албанско село. Под нешто другачијим именом се спомиње 1365.године у даровници Вука Бранковића манастиру Хиландару. У ису из 1455.године каже се да овде живи преко 30 српских породица. До 17.веку село је имало српску цркву која је разрушена.

54. ГОЈБУЉА код Вучитрна – Налази се у подножју Копаоника. Имало је 33 српске куће по ису из 1455.године и цркву која је била посвећена Св.Петки. На темељима те цркве 1986.године саграђена је нова.

55. ГОРАЖДЕВАЦ код Пећи – Први пут се село спомиње у повељи краља Стефана Првовенчаног 1220.године када је поклоњено манастиру Жича. По ису из 1485.године село има 28 српских кућа. У селу постоји и најстарија црква брвнара у Србији подигнута у 16 веку која је посвећена Св.Јеремији. 1926.године овде је саграђена црква Покрову Св.Богородице. Село је данас једно од српских енклава на Космету.

56. ГОРИОЧ код Истока – Истој је једно од средишта у Метохији. Оно се помиње први пут 1348.године у Светоарханђелској повељи. Усред насеља су остаци старе цркве и гробља. Нова црква посвећена Св.Апостолима Петру и Павлу подигнута је 1929.године. Ова црква је за време Другог светског рата била логор у ком су албански балисти и фашисти мучили Србе након чега су их интернирали у Италију и Албанију. Изнад Истока на месту Бела стена налази се манастир Гориоч, који је метох Дечана. По предању и њега је подигао Стефан Дечански (свети краљ) у захвалност Св. Нилоли што му је исцелио огореле очи и повратио вид. Отуд име манастиру ,,Гори – оч(и),,. И овај манастир је служио као логор у Другом светском рату. Марта 1983.године Шиптари су у манастиру покушали да силују 73-годишњу калуђерицу. Манастир је имао богату збирку средњевековних рукописних књига које су због сигурности однесене у Русију и чувају се у Државној јавној библиотеци Ст. Петерсбурга.

57. ГОРЊА БИТИЊА код Урошевца – Помиње се у турском ису 1455.године као велико српско насеље са 47 кућа. У селу се налазила и црква Св. Ђорђа. Ктиторка цркве била је извесна Јелена. У поду су остале две мермерне плоче које подсећају на плоче мозаичног пода краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве 1920.године саграђен је нови храм. У њему је било чувано познато Призренско јеванђеље из 13.века са 36 минијатура. Јеванђеље се загубило временом а пронашао га је извесни антиквар Хаџи Јордан који га је продао Народној библиотеци. Нажалост изгорело је у априлском бомбардовању Београда 1941.године.

58. ГОРЊА НЕРОДИМЉА код Урошевца – је старо и веома велико средњевековно село. Први пут се помиње у Грачаничкој повељи краља Милутина 1311-16 године. У селу се налазио и двор краља Стефана Дечанског у ком је писана Дечанска повеља 1330.године. Такође и цареви Душан и Урош су овде имали дворове у оближњим тврђавама Горњи и Доњи Петрич и одатле су извесно време столовали и владали. У порти неродимљске цркве Светих Арханђела умро је краљ Милутин 1321.године и одатле је пренет у своју задужбину Бањску. Овде је умро и задњи владалац Немањића цар Урош 1371.године. Тек 1705.године његово тело је пренето на Фрушку гору у манастир Јазак. Према ису из 1455.године у селу је било 71 српкско домаћинство. Ту је био и низ српских цркава и храмова. Манасти и црква светог Арханђела је из 14.века. Од 1975.године изнад цркве је расло стабло црног бора које је по предању посадио цар Душан 1336.године. У близини је и црква Успења Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицијо овај манастир крајем 14.века подигла је царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша.Одавде су Урошеве мошти и пренете у Јазак. У селу се такође налазе остаци рушевина цркве Св.Николе и три цркве непознатих светитеља.
59. ГОРЊА ПАКАШТИЦА код Подујева – Први пут се помиње у ису из 1455.године када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са 33 српске куће. У 15.веку у Г.Пакаштици је постојала православна црква. 1986.године овде је било само два а данас ниједно српско домаћинство. Село су населили Шиптари.

60. ГОРЊЕ СЕЛО код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу се налази црква св.Ђорђа. Мислим да тамо више нема Срба.

61. ГОТОВУША код Урошевца – Први пут се помиње 1455.године у ису као велико село са 64 српске куће. У селу постоји црква Св. Николе из друге трећине 16.века. Друга црква је посвећена успењу Богородице.

62. ГРМОЧЕЛ код Дечана – Први пут се помиње 1330.године као једно од најбројних дечанских села са 90 кућа и 300 мушких особа. У турском ису записана су 52 домаћинства. На данашњем гробљу католика Албанаца сачувани су темељи православног манастира, а на грамочелском циганском гробљу могу се видети остаци старог српског гробља.

63. ДАБИШЕВЦЕ код Приштине – Село је између Кеменице и Приштине и добило је име по властелину Дабижаву који је 1354/55 године недалеко одатле подигао Богородичину цркву. Шиптари се овде почињу досељавати од 1730 године. Крајем 19.века у селу је још постојала очувана али напуштена православна црква која је касније разрушена.

64. ДЕВИЧ у Дреници – Овај манастир се налази испод истоимене планине у Дреници (област у Метохији). По предању манастир је подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434.године на месту где је раније сахрањен Јоаникије Девички. Цркву је посветио Ваведењу Пресвете Богородице у спомен оздрављења своје кћери – девице. У време Првог светског рата 1915.године док се српска војска повлачила преко Албаније Аустријанци су уз помоћ локалних бегова опљачкали манастир. На почетку Другог светског рата Шиптарски балисти и фашисти су минирали цео манастирски комплекс. Обнова је почела 1947.године захваљујући игуманији Параскеви. У томе су је често спречавали шиптарски сепаратисти који су често њу и њене сестре монахиње пребијали, а манастир пљачкали. Ипак за 40 година њеног игумановања манастир је васкрсао из пепела. Из околине Девича у току осамдесетих и деведесетих година због све већег притиска Шиптара иселили су се све српске породице а сам манастир је настрадао у мартовским немирима на Космету 2004.године.

65. ДЕСИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – налази се у близини Косовске Каменице. Први помен му је из 1435.године. До 1780.године овде је живело искључиво српско становништво када су се почели насељавати Шиптари. На месту Киша (Црква) откопане су зидине старог православног храма.

66. ДИКАНЦЕ код Драгаша – Некада српско данас муслиманско (Горанци) село. У средњем веку звало се Други Брод и под тим именом спомиње се 1348.године у повељи Душана Силног. У истој повељи споменута је свештеничка породица Дикановића по коме је село и добило име. У близини села су рушевине старе српске цркве.

67. ДОБРОДОЉАНЕ код Суве Реке – Први пут се помиње 1327.године у повељи краља Стефана Дечанског манастиру Хиландару. У селу је постојала средњевековна црква посвећена Св.Стефану. У 19.веку скадарски Махмуд паша је насилно потурчио село и порушио цркву. Село је према мојим сазнањима данас насељено муслиманима и Шиптарима. 68. ДОБРУШТА код Призрена – Данас етнички чисто албанско село. Први пут се помиње 1326.године у време Стефана Дечанског. У селу је постојала црква Св.Николе која је већ у време Цара Душана била опустела и порушена. Цар ју је обновио и заједно са седам села поклонио Хиландару. Поново је опустела и никада више није обновљена по упаду Турака 1455.године. Претпоставља да се остаци цркве налазе на брду које Шиптари зову ,,Шен Кољ,, што значи Свети Никола.

69. ДОЛАЦ код Клине – Први пут се помиње у повељама краља Милутина 1282 и 1289 године. По турском ису из 1455.године ту је било средиште истоимене нахије са преко 15 села и тргом. Тада је имао 45 српских кућа. У селу постоји црква Ваведења Богородице коју народ зове Света причест. Због своје величине и пропратних зграда многи је сматрају манастиром. Није сигуран датум њене изградње: По некима је то пре Дечана, а по некима четири године пре Косова.

70. ДОЊА БИТИЊА код Урошевца – Први спомен је за време турског иса 1455.године. Село је имало две цркве: св. Теодора Тирона која је подигнута после обнове Патријаршије 1557.године и св.Димитрија која датира из друге половине 16.века.
Jug_Bogdan (Zandar) - 9. juli 2007. u 19.29
71. ДОЊА ДУБНИЦА код Подујева – некада српско данас шиптарско село. Први пут се спомиње 1455.године када је имало 9 домаћинстава. Зна се да је ту била и мала сеоска црква у то време. Старији албански родови почели су се овде досељавати у другој половини 18.века а млађи у 19.веку.

72. ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ код Гњилана – Спомиње се 1764.године као приложница Девичу. У близини села некада је била стара српска црква .

73. ДОЊЕ ЉУПЧЕ код Подујева – налази се у Полабљу, тј. крај реке Лаб. 1455.године имало је 76 српских кућа. Неколико записа сведочи о постајању манастира у 15.веку овде али није утврђена његова локација.

74. ДРАГАНАЦ код Гњилана – Први пут се помиње 1381.године у повељи кнеза Лазара. До 1869.године овде су постајале рушевине старе православне цркве. Уз молбу сељана кнез Михаило Обреновић је помогао да се на њеним темељима сагради нова црква Св.арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. Ту је одмах отворене и прва српска школа у овом крају.

75. ДРАГАШ у области Гора – ово је општинско средиште жупа Гора и Опоље. Недалеко од места су остаци старе српске цркве зарасле у трње. Некада је било српско а данас је место насељено потурченим Србима који себе зову Горанци.

76. ДРАЈЧИЋИ код Призрена – село у Средачкој жупи. У селу постоји црква Св.Николе из 16.века. Добро су сачуване фреске и иконостаси.

77. ДРЕН код Лепосавића – Први пут се помиње 1315.године када се налазило у властелинству манастира Бањске. 1812.године налазио се ослобођен од стране Карађорђевих устаника. У селу постоје рушевине старе цркве непознатог светитеља.

78. ДРСНИК код Клине – Ово је веома старо насеља. Изнад села су остаци старог града који чак помиње и Константин Порфирогенит у свом ,,Спису о народима,, Ту се помиње под именом Достиник а под садашњим именом спомиње се у време Стефана Првовенчаног. У селу постоји црква Св.Петке. Осим ње у селу постоји и црквиште на месту које се зове Ћелије.

79. ДУБОКИ ПОТОК у Ибарском Колашину – Овде је у 14.веку подигнута Богородичина црква. Од њене изградње до данас важи за најугледнији манастир у тој области. Више пута је рушена и обнављана. О једној обнови из 18.века постоји лепо предање које каже: Неки калуђер бежећи испред Турака и Арбанаса донео је са собом руку Св.Николе из манастира Пећке патријаршије. То је побудило сељане Дубоког потока да обнове цркву а рука постане реликвија. 1901.године Друштво Књегиње Љубице је поклонило и тајно доставило звоно које се тамо налази и данас. Између два рата црква је поново темељно изграђена.

80. ДУЉЕ код Суве реке – ово је данас чисто Шиптарско село. Помиње се у повељи из 1348.године као Духље. Већ крајем 19.века овде је било 16 албанских и 4 српске куће. Данас нема ниједног Србина овде. У селу постоје рушевине цркве Св.Спаса и цркве Св.Петке.

81. ДУНАВО код Гњилана – Некада српско данас албанско село. Многи топоними брда, села, река, потока и друго говоре да је овде некада живело српско становништво. У селу су рушевине две цркве.

82. град ЂАКОВИЦА – Град је добио име по познатом господару и вазалу Вука Бранковића који се звао Јаков а чији је новац до данас сачуван. У свеопштем турском ису из 1485.године Ђаковица се спомиње као село са 67 српксих домаћинстава. Сва лична имана у том ису су српска осим два за која се могу рећи да су арбанашка. Од обнављања Пећке патријаршије овде постоји црква као метох манастира Дечани. Вероватно је из ње пренето звоно које се данас чува у ризници Дечана. Осим што су цркве у Ђаковици рушили Шиптари рушили су их и комунисти. Тако су након другог светског рата порушили цркву костурницу и на њеном месту подигли спомен парк. У граду више нема Срба.

83. ЂУРАКОВАЦ код Истока – У селу постоји црква Св.Николе где је сачувана надгробна плоча из 1362.године непознатог властелина Данила који је вероватно био ктитор. На њеним темљима подигнута је нова црква из 1592.године. Осим тога у селу су и рушевине цркве св. Врача, као и рушевине још једне цркве непознатог светитеља. На месту ове последње сада се налази сметлиште.

84. ЂУРЂЕВ ДОЛ код Качаника – Данас етнички чисто шиптарско село. По предању добило је име по најстаријем становнику који се звао Ђурђе. У ису из 1452.године знало се да у селу има 39 кућа и да су све српске. Традиција каже да је село док је било српско било пуно богатства и сјаја и да постоје подруми у ком се благо чувало. Од краја 18.века Срби се почињу исељавати. До педесетих година 20.века распознавали су се темељи цркве и магацина о ком говори предање. Данас овде нема српског становништва.

85. ЖИТИЊЕ код Витине – 1455.године овде је било 25 српских кућа. Село је имало цркву Свете Богородице која је порушена. На њеним темељима подигнута је 1890.године црква Св.Троице. Поред речице у селу постоје остаци старе цркве из средњег века.
Jug_Bogdan (Zandar) - 9. juli 2007. u 19.34
86. ЗАГРАДСКА ХОЧА код Призрена – некада српско данас шиптарско село. Први пут се помиње 1348.године. Село је имало цркву Св.Николе која је до 17.века потпуно разрушена. У брдима изнад села постојала је у пећинама испосница.

87. ЗАТРИЧ код Ораховца – Данас је ово чисто шиптарско село. Усмено предање тамошњих Албанаца каже да је село добило име по неком Србину Затри чије се потомство затрло од неке болести. Последњих пет српских породица је под присилом Шиптара побегло из овог села почетком 19.века у оближње српско село Зочиште и од тада овде више нема Срба. У центру села поред џамије су остаци старе цркве. Изнад села су остаци старе тврђаве Затрича.

88. ЗВЕЧАН код Косовске Митровице – Звечан је византијски и српски средњевековни град изнад рудника Трепча. Ту се у 12.веку већ налазила црква Св. Ђорђа. У овој цркви се Стефан Немања са својом војском помолио Богу пред битку код Пантина 1169.године. Црква је имала велику припрату која је служила за саборе. Испод утврђења налазила се црква Св.Димитрија коју је 1315.године краљ Милутин даровао Бањској. По тој цркви и цело насеље испод Звечана добија име Митровица (данас подељена на српски мањи и албански већи део). Звечан је данас етнички српски градић.

89. ЗЛАШ код Приштине – Помиње се 1455.године у турском ису где је наведена Лукина црква са једном кућом. Последњи пут манастир се спомиње 1487.године.

90. ЗЛИ ПОТОК код Драгаша – Помиње се у Душановој повељи из 1348.године. У истој повељи се спомиње и оближње место Страторје где је по предању био логор царске коњице. По ису из 1455.године имало је 10 српских кућа. У селу је постојала црква Преображања. Село је данас насељено Горанцима.

91. ЗОЧИШТЕ код Ораховца – Први пут се помиње 1327.године. Знало се да је у то време ту била црква св. Врача Кузмана и Дамјана која је по предању 300 година старија од Дечана. Осим тога у Зочишту се још увек налазе остаци цркава Ваведења Свете Причести и Св. Јована.

92. ЗРЗЕ код Ораховца – Први пут се помиње 1330.године. Повељом из ове године житељи овог места су одређени да чувају Дечане. У 14.веку овде је била црква Св.Прокопија.

93. ЗУПЧЕ у Ибарском Колашину – Најисточније село у Ибарском Колашину. Најранији помен је из друге половине 18.века. Близу села су зидине које не знамо шта су представљале. У селу постоји црква која је обновљена 1939.године.

94. ИБАРСКА СЛАТИНА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1314.године. По ису из 1455.године овде је живело 20 породица и све су српске. Постоје остаци два црквишта а недалеко су остаци античког комплекса познатог у народу као манастир Св.Јелене и Цара Константина. Остаци овог манастира су заштићени законом.

95. ЈАБУКА у Ибарском Колашину – 1455.године се спомиње у ису али је већ тада било опустело и имало је само једну кућу која је била српска. На превоју Илиница стоје остаци средњевековне цркве. И црква се зове Илиница али није посвећена Св.Илији као што јој име говори. Овде се одржавају сабори околних села.

96. ЈЕЛАКЦЕ код Лепосавића – Помиње се 1315.године у повељи Милутина Бањској. Претпоставља се да је ово оно Јелакце где је архиепископ Данило Други подигао сјајан двор са црквом Св.арханђела Михаила. Године 1395. књегиња Милица ову цркву дарује руском манастиру Св.Панталејмона. Данас у селу постоје неиспитани остаци неке старе цркве која би могла бити она о којој говори предање.

97. ЈОШАНИЦА код Лепосавића – Први пут се спомиње 1315.године. На брегу изнад села су остаци цркве Васкресења Христовог. Около је и старо српско гробље. Осим тога ту се налазе и крајпуташи четворице погинулих српских хероја из Првог светског рата и ово је заштићено законом.

98. ЈУНИК код Дечана – Данас је ово шиптарско село, једно од најозоглашенијих терористичких места у ком је постојао чак и логор за мучење Срба. По локалној албанској традицији све албанске породице овог краја воде порекло од братства Стефановића из које потиче и други игуман манастира Дечана Данило. По тој породици име је добила и сеоска Степан махала. У доба Турака био је средиште среза. Крајем 19.века руски конзул је забележио да у Јунику има још 25 српских староседелачких породица. У Степан махали још увек постоје остаци српског црквишта и гробља. Између два светска рата овде је било 200 црногорских кућа а већ након другог светског рата само једна.

99. КАБАШ КОРИШКИ код Призрена – У средњем веку село се звало Свети Петар по Петру Коришком. Под тим именом познато је 1316.године. У другој половини 15.века познато је и име Петрова црква. У 19.веку Турци мењају име села и називају га Хамидије по султану Хамиду. Међутим данас је преовладао албански назив Кабаш који су селу дали албански досељеници из истоименог села у Албанији. Овде постоје и остаци српских цркви: Црква Пресвете Богородице у народу позната као црква Св.Јелене сестре Петра Коришког. Она је такође била испосник а пошто је умрла пре брата он је сахранио на месту где се налази ова црква. Осим тога у Кабашу постоје остаци цркве у Лука махали на источном рубу села, као и остаци цркве Св. Богородице на брду Чукаљу.
100. КАМЕНИЦА код Лепосавића – У ису из 1463.године у три засеока живеоло је око 50 српских породица. Овде се налазе остаци цркве са конаком, звоником и бунаром.

101. градић КАЧАНИК – некада српско данас чисто шиптарско место. Постоје остаци српске средњевековне цркве.

102. КМЕТОВЦЕ код Гњилана – Под овим именом помиње се од 1437.године. У близини насеља су остаци манастира подигнутог у време цара Душана. Црква је прво била посвећена Св.Димитрију а касније Св.Варвари. Црква је страдала после Косовске битке а до темеља је порушена у 18.веку. Након тога Турци су материјал са ње користили за градњу оближњег моста. У непосредној близини манастира су остаци напуштеног српског села.

103. КОЗНИК код Ораховца – село испод истоимене планине први пут се помиње у време краља Милутина. Руски конзул је овде у 18.веку затекао развалине манастира са великим зидом па се претпоставља да је овај манастир служио за заточене монахе пале у немилост. Данас је село чисто шиптарско место.

104. КОРЕТИН код Новобрдске Криве реке – Још у 9.веку овде постоји словенско насеље о чему сведоче остаци материјалне културе који су чувани у Музеју Косова у Приштини. У средњем веку се први пут помиње 1321.године у Грачаничкој повељи. У турском ису наводи се да има 27 српских породица. Знало се да је имало сеоску цркву. У овом селу су припадници албаске иреденте 1985.године оскрнавали гробове.

105. КОРИША код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу су остаци неколико верских објаката: цркву св. Петра подигао је хиландарски старац Григорије. По завршетку градње цркву је 19.маја 1343.године даровао цару Душану за привремено седиште митрополита који ће руководити градњом манастира Св. Арханђела. 1885.године Турци су срушили ову цркву и од њеног материјала саградили џамију и школу у Кориши. Обновљена након балканских ратова и ослобођена али је Албанци руше у току Првог светског рата, затим опет обновљена између два рата да би је шиптари у Другом светском рату коначно потпуно разорили. Осим ње постоје остаци и цркве Св.Николе у којој је 1860.године пронађена повеља цара Душана којом оснива манастир Св.Арханђела. Ту су остаци и цркава Св.Ђорђа и Покрова Пресвете Богородице. Најзначајнији верски објекат у Кориши је манастир св. Марка Коришког. Према подацима црква манастирска је саграђена 1467.године и манастир није диран за време владавине Турака а са звоника ове цркве огласила су се прва звона по ослобођењу призренског краја од Османлија. Једно време манастир је запустео. 1858.године руски конзул је записао да манастир служи као стаја за козе локалним Албанцима. У овој цркви се чувао и чувени призренски препис Душановог законика за који се сматра да је највернији оргиналу а данас се налази у Народном музеју у Београду. За време Првог светског рата манастир је спаљен и опљачкан. Ове злочине је починио чувени прогонитељ Срба Рустем Кабаш. Он је у манастиру у Првом рату затекао српску јединицу са 60 бораца којима је дао бесу да ако се разоружају да им неће ништа. Када су га послушали он их је побио. Сведоке овог злочина двоје стараца из манастира је бацио низ литицу а среског начелника са децом убио. Злочини су настављени и између два рата, за време другог светског рата, као и комунистичкој ери.

106. КОШ код Истока – Први пут се спомиње 1314.године као гранично село Србије. У турском катастарском ису из 1458.године записано је да у њему живе Срби и то око 60 породица. У Кошу су постојале две цркве које су по предању биле посвећене Св.Богородици и Св.Николи. Исто предање каже да се у шумици изнад села некад налазио манастир који је срушен а уместо њега двадесет километара источно је саграђен познати Девич. Данас у селу постоје два црквишта. Године 1969. житељи Коша су на брегу подигли нову цркву коју су посветили св.Лазару Српском.

107. КРАЈНИ ДЕЛ код Новобрдске Криве реке – Данас је ово село код Каменице насељено Шиптарима. На месту које се данас зове Селиште постојало је насеље о коме се не зна ништа чак ни у усменом предању. У турском ису село се помиње као Кранидол, а село је већ тада било пусто осим манастира Св.Луке у ком је још било монаха. Албанци почињу да га насељавају у 19.веку.

108. КРИЉЕВО код Новобрдски Криве реке – Ово је данас етнички чисто шиптарско место. Први писани помен је из 1411.године када га је деспот Стефан Лазаревић поклонио Хиландару. Данас у селу постоје рушевине старе цркве у близини Црвеног потока. Албанци су ово српско село почели насељавати након 1700.године.

109. КРЊИНА код Истока – Први пут се помиње у турском ису 1485.године као село у ком живе 35 српских и 3 муслиманске породице. На брду изнад села су остаци старог гробља и цркве. Постоји и топоним Код цркве и по народном веровању овде је била стара црква која је прелетела у суседно место када су Роми покушали да на њом суше веш.

110. КРПИМЕЈ код Истока – данас шиптарско место. Постоје остаци старе цркве.
111. КРСТАЦ код Драгаша – некад српско а данас село насељено потурченим Србима (Горанцима). Помиње се у повељи 1348.године. На брду Панталевац постоје остаци цркве Св.Панталејмона. По предању звона са ове цркве могла су се чути и у Албанији. У близини села су остаци још две цркве.

112. ЛАБУЧЕВО код Ораховца – је данас шиптарско село. Први пут се помиње за време краља Милутина. У близини села, код реке Мируше налазе се две велике испоснице са остацима цркава.

113. ЛАПСКА СЛАТИНА код Подујева – Данас је ово Шиптарско село. 1455.године у Слатини је било 18 српских породица и манастир Св.Николе. Први Албанци се досељавају око 1800.године а њихова најезда је након Прве призренске лиге 1878.године.

114. ЛЕОЧИНА код Србице – Помиње се 1314.године. По ису из 1485.године било је подељено на горњу и доњу област и имало је 62 српска домаћинства. Ту постоји средњевековна црква Светог Јована која је саграђена у 14.веку, а обновљена у 16.веку. Данас је законом заштићена. У селу се такође налазе остаци Калуђерске цркве из 14.века. 115. ЛЕПОСАВИЋ град – Ово је најсевернија косовска општина. Усред насеља је остаци од цркве Успења свете Богородице. Друга црква посвећена празнику Цвети страдала је у другом светском рату када су на њеним рушевинама Немци и Руски белогардејци на њој саградили бункер. Данашња лепосавићка црква сазидана је 1935.године на њеним темељима. Посвећена је Распећу Христовом, а у народу је познатија као Велики петак.

116. ЛЕШАК код Лепосавића – Први помен је 1395.године када га је књегиња Милица поклонила Св.Пантелејмону. Зна се да је овде био познати рударски крај. Између два рата на старом црквишту овде је саграђена нова црква која је оштећена у земљотресу 1980.године.

117. град ЛИПЉАН – налази се у средишњем делу Косова поља.Ту је некада постојала и византијска насеобина Лепенион где је била раскрсница путева и седиште епископије. У Липљану постоје остаци две веће цркве. Црква Ваведења сазидана је пре 1331.године. 1441.године и падом Новог брда и ова црква је спаљена. О том страдању сведочи запис урезан у апсиди. Иначе саграђена је на темељима византијске базилике. Друга липљанска црква посвећена је хришћанским мученицима Светом Флору и Лавру са Косова који су страдали у 2.веку. Ова црква је саграђена у 20.веку.

118. ЛИСОЦКА код Новобрдске Криве реке – Село је било насељено српским житељима Кршљанцима о чему сведочи назив места Кршљанит, као и остаци старог српског гробља које се зове Јованово, те рушевинама старе цркве. Албанци су се почели досељавати 1750.године.

119. ЛОЋАНЕ код Дечана – налази се у долини Лоћанске Бистрице. Први пут се помиње 1330.године када је село имало 63 српске куће. Већ 1485 тај број се знатно смањио на 39 српских и 3 муслиманске куће. А 1879.године руски конзул у Призрену затиче само 25 српских породица. У селу је била сачувана једна кућа брвнара за коју је важило да је једна од најстаријих у Србији. Легенда каже да је баш из те куће пренета ватра мајсторима који су почели да граде Дечане. Кућа је законом заштићена.
120. ЛУЧКА РИЈЕКА у Метохији – спомиње се 1762.године. У селу постоји старо црквиште на српском гробљу. Данашња црква сазидана је на темељима старе.

121. ЉЕВОША код Пећи – То је српско село код Пећке патријаршије. По легенди, село је добило име по левању тј.ливењу метала за издраду оржја српске војске за Косовску битку. Село је било задужено за чување стада Патријаршије. По предању помужено млеко би се дрвеним цевима сливало у одаје Патријаршије. У селу постоје остаци: Цркве Св.Николе у Тавору изнад села. У првој половини 17.века ту је боравио Пајсије Хиландарац. На брегу изнад Патријаршије се налазила црква Св.Ђорђа која је обновљена 1411.године. Затим црква св.Димитрија подигнута у 14.веку као помоћна црквица Пећке патријаршије. Стотинак метара северно од Патријаршије на брду Идворац су остаци куле звонаре. Дуж брега су подигнути зидови на којима су стражарске куле као обезбеђење патријаршије. Осим наведених постоји још 5 старих црква чији се остаци назиру.

122. ЉУБИЖДА код Призрена – први пут се спомиње 1348.године. У селу постоји неколико цркви и црквишта. Црква св. Николе је саграђен у 16.веку а обновљена је 1867.године. Друга црква је Св.Спаса која је порушена половином 19.века. У селу се такође налазе и развалине цркава Св.Петке, Св.Јована, Св.Недеље и још пар цркви.

123. МЕТОХИЈА код Подујева – 1455.године то је велико срспко село са 51 кућом. Данас постоје остаци две српске цркве. 1986.године овде је живела само једна а данас ниједна српска породица.

124. МИЛА или МИЉАЈ код Призрена – је данас албанско село. У повељи цара Душана из 1355.године спомиње се под именом Милиште. До краја 19.века изнад села су се могле видити развалине невелике цркве непознатог имена.

125. МУРГУЛА код Подујева – То је данас албанско село у Лабу. По турском ису из 1455.године у селу је било 15 српских домова. Већ 1878.године и времена српско турског рата сви Срби су се иселили у Топлицу.

126. МУШУТИШТЕ код Суве реке – Налази се у Призренском Подгорју под планином Икона. Први сачувани писани помен о Мушутишту је из 1315.године. У селу постоји неколико верских сакралних објеката: Црква Богородице Одигитрије саграђена је 1315.године као задужбина дворског управника државних добара Драгослава и његово породице. На натпису изнад врата види се да је црква саграђена за годину дана. Ова црква спада у једну од најлепших представница уметности из времена Стефана Милутина. Осим ње на брду се налази манастир Св.Тројице – Русиница који је основан 1465.године. Ту је била вредна збирка рукописних књига из времена од 14 до 18 века. Данас је Русиница женски манастир. Од 1968.године Шиптари често нападају манастир и узнемиравају сестринство а за та дела никада нису кажњени. Изнад манастира постоји неколико испосница. У околини села се налазе остаци још 8 мањих цркви.

127. МУШИНИКОВО код Призрена – Ово је српско село под Шар планином. Први пут се помиње 1465.године када се помињу Срби из ,,Мучникова,, Има цркву Св.Апостола Петра и Павла која је живописана 1564.године. Предање каже да је она саграђена на темељима храма из 14.века. Осим ње постоји и црква Св.Николе код месног гробља. Подигнута је у 16.веку.

128. НАКЛО код Пећи – село Накло се налази у области Хвосно у Пећком пољу. Први пут се помиње 1220.године када га је Стефан Првовенчани даровао Жичи. По турском катастру из 1485.године имало је 12 српских и 2 муслиманске куће. У селу постоје остаци старе цркве која је вероватно била посвећене Јовану Крститељу а на темељима ове цркве сељаци су изградили нову 1985.године. На месту које се зове Наклански дубови на 200 метара од села налази се група брестова са десне стране пута. Према усменом предању тим путем је наишао једанпут и Св.Сава. Како је била врућина а нигде није било хлада светитељ је прекрстио штапом и ту су одмах никли ови брестови.
129. НЕШЕЦ код Призрена – Ово је сада шиптарско село у долини Дрима. Први пут се помиње 1348.године у повељи Душана Силног а тада се у њему налазио летњиковац тј. летњи дворац српског цара који се звао Рибник. На приватном имању једног Шиптара постоје остаци од старог црквишта.

130. НЕЦ код Ђаковице – Ово село нема помена у историји (бар не за који ја знам). Овде је уврштен због цркве коју су Срби и Црногорци саградили 1920.године али су је балисти и фашисти спалили и до темеља срушили 1941.године, а село заувек унитштили.

131. ОГОШТЕ код Новобрдске Криве реке – Село је у близини Косовске Каменице. Први писани помен је из 1395.године у повељи књегиње Милици. Према турском подацима из 1455.године село је било опустело већ тада. Од средине 18.века овде се досељавају Албанци. И данас у њему постоје остаци цркве посвећене Богородици и српско гробље.

132. град ОРАХОВАЦ – ово је велико средиште на југоисточном рубу Метохије. Први пут се спомиње у повељи Душановој 1348.године. 1405.године је он поклоњен Хиландару. Осим тога сачувани су каснији писани спомени као онај који каже да су ,,06.04.1897.године Арнаути опљачкали цркву,,. Ова црква која се ту спомиње посвећена је Успењу св.Богородице и саграђена је 1859.године на темељима неког старијег храма. На месту звано Дубљане у ораховачким виноградима сачувани су остаци српског гробља и старе цркве. Треба споменути да је Ораховац једини градић који су албански сепаратисти освојили у побуни ОВК и држали га три дана 1998.године. Данас у граду живи мали број Срба и сви су у јеној уличици без икакве могућности за нормалан живот и права на људске слободе загарантоване свом уставима света.

133. ОРЛАНЕ код Подујева – налази се обали реке Батлаве и вештачког Батлавског језера. 1381.године кнез Лазар је ово село подарио Раваници. Изнад обале на садашњем српском гробљу постоје остаци старе цркве за коју се верује да је била посвећена Константину и Јелени. Према народном предању поред цркве су били дворови познатог српског хероја Орловића Павла који је опеван у народној епици.

134. ОРЋУША код Драгаша – још једно село у Гори које је насељено исламизираним Србима који себе сада зову Горанци. Први пут се помиње 1348.године. Према турским подацима из 1455.године овде је било пет српских кућа. На подручју села је и старо црквиште.

135. ОСТРАЋЕ код Лепосавића – Село се први пут помиње 1346.године као трг, дубровачка насеобина и тврђава. 1395.године село је кнегиња Милица поклонила Св.Панталејмону. У 17.веку овда је прошао и описао место чувени Зено Катарини. 1690.године тј. након велике сеобе Срба село се затрло и како се каже у предању ,,девет година рало није орало у Остраћи,,. Ту се налазе остаци како цркве и гробља, тако и средњевековних зидина, вероватно старе вароши. Законом су заштићени старо гробље и турска гранична караула из 19.века.

136. ПАЛАТНА код Подујева – налази се у горњем Лабу а овде су по предању српски владари средњег века имали своје палате по чему је село и добило име. У турском по-пису из 1455.године у Палатни је записано 8 српских породица. Десет километара северно од села код изворишта Лаба стоје остаци летњиковца Врхлаб који је утврдио краљ Милутин. 137. ПАЛИВОДЕНИЦЕ код Качаника – У селу постоји старо црквиште а оно се први пут помиње у турском земаљском ису из 1455.године

138. ПАНТИНА код Вучитрна – налази се на левој обали Ситнице. Добило је име по чувеној бици код Пантина из 1173.године у којој су се борили Византијци и Срби предвођени Стефаном Немањом. 1384.године село је цар Душан поклонио својој задужбини. По турским подацима 1455.године овде је било 55 српских кућа. Постоје остаци старе цркве и гробља.
139. ПЕЋАНЕ код Суве реке – Први пут се помиње као српско село 1348.године а у осамдесетим годинама 18.века руски конзул је овде затекао само једну српску породицу. Имало је стару цркву која је подигнута 1451.године као задужбина непознатог ктитора. Живопис је постојао до 19.века када се свод спровалио. Бифору су Шиптари скинули и уградили на своју кулу. 1979.године приликом оправљања куле тај прозор је ,,случајно,, поломљен. Данас у овом селу више нема Срба.

140. ПЛАЈНИК код Драгаша – Ово је данас етнички чисто шиптарско село али у селу су сачувани словенски топоними. На брежуљку изнад села постоје остаци српске цркве.

141. ПОГРАДЈЕ код Клине – Први пут се помиње у време Милутина 1314.године као дар овог краља задужбини Бањској. Према турским подацима из 1455.године село је имало 30 српских кућа као и цркву Св.Врача. У близини села су и рушевине старог града Градиште за који мештани кажу да је био двор проклете Јерине. Постоји и брдо Јерињак са остацима још једног средњевековног града који народ зове Јеринин град.

142. ПОДГРАЂЕ код Гњилана – налази се на десној обали Мораве на самом излазу из Пограђске клисуре. Ово је данас шиптарско село. У прошлости као и многа друга село је било српско о чему говори и његов словенски назив. Први пут се помиње 1395.године у повељи књегиње Милице. У селу су остаци два црквишта а у рушевинама старог града још једне цркве. Близу села поред Мораве постоји место које се зове Говен. По локалном предању када су Турци освојили град једна девојка Српкиња је са тог места скочила у реку говорећи ,,нећу да говим (поштујем, љубим) туђину, радије ћу се удавити,,

143. градић ПОДУЈЕВО – средиште жупе Лаб на Косову. Спомиње се у турским подацима 1455.године као српско село са 43 куће. 1806.године овде је Станоје Главаш у време Првог устанка подигао шанац према Турцима. Средњевековна српска црква се вероватно налазила на брду Мерђезу које су Турци касније претворили у тврђаву и граничну кулу (мерђез на турском и значи караула, утврђење). После Првог светског рата овде је подигнута црква Св.Илији коју су шиптарски фашисти и балисти оштетили у Другом светском рату. Обновљена је 1971.године.

144. ПОМАЗАТИН код Приштине – Први пут се помиње у ису 1455.године као Бомазатин са 10 српских породица. 1937.године овде је подигнута нова црква Св.Илији. Већ крајем двадесетог века Шиптари су у њој поломили врата и прозоре а цркву тешко оштетили, међутим већ тада је у њој остао да живи само један старац Србин који је у међувремену умро. Село данас нема српске душе.

145. ПОНОШЕВАЦ код Ђаковице – налази се у долини Рибника. Први пут се помиње као метох Дечана у повељи кнегиње Милице из 1389.године. По подацима турским из 1485.године у Поношевцу је било 17 српских кућа и 1 муслиманска. Априла 1941.године Шиптари су у дворишту сеоске школе стрељали 22 Црногорца. Све српске куће су тада разорене а народ протеран. Том приликом је спаљена и разорена и нова црква. Данас у селу више нема Срба.

146. ПОПОВЉАНЕ код Суве реке – Први сачувани помен о селу је из 1465.године. Крајем 19.века руски конзул је посетио ово село и цркву. Том приликом покушао је да отклони насеље Шиптара из суседног села који нису дозвољавали Поповљанцима да врше своје православне обреде у цркви. У селу се налази и црква која је подигнута 1926.године.
Jug_Bogdan (Zandar) - 9. juli 2007. u 19.44
147. ПРЕКАЗЕ код Србице – по злу чувено шиптарско село Доње и Горње Преказе, родно место породице Јашари која је изнедрила змију Адема Јашарија једног од оснивача ОВК. У селу је некада било преко 30 српских кућа али су оне насилно исељене а Срби протерани до 1982.године. Од тада српска нога није крочила у ово село све до блиставе акције МУП-а 1998.године. У селу је остало само старо српско гробље које показује ко су староседеоци овог места.

148. ПУСТЕНИК код Качаника – Сада је ово шиптарско село које се налази у долини Котлинске реке а подељено је на Стари и Нови Пустеник. По турском ису из 1452.године у селу је било 50 српских домова. Срби су се одржали до 18.века. На улазу у село на истакнутом брегу стоје остаци цркве непознатог светитеља. И дан данас на овом црквишту окупљају се Роми и Муслимани одређеним данима у години и пале свеће и доводе болеснике на исцељење.

149. РАДАВАЦ код Пећи – налази се крај Белог Дрима у Пећком подгорју. Први пут се спомиње 1381.године у повељи Кнеза Лазара. У турском по.пису из 1458.године у Радавцу су уписана 24 српска домаћинства и манастир св.Спаса са 10 калуђера. Изнад даншње хидроцентрале налазе се остаци темеља цркве а у њиховој близини и темељи помоћних зграда и зидина дугим десетинама метара којим је манастир био утврђен. Очувани су и остаци још једне мање цркве и великог гробља ранијег српског становништва.

150. РАДЕША код Драгаша – још једно у жупи Гора село које је насељено исламизираним Србима Горанцима. Први помен је из 1348.године. Из повеље из те године се види да су у околини постојале цркве св.Николе и св.Илије. У селу су очувани темељи старе српске цркве.

151. РАКИТНИЦА код Подујева – ово је некада било српско село а последња српкса породица се иселила 1878.године. У селу је очувана црква св. Арханђела Михаила летњег. Албанци је зову ,,киша Лазарит,, тј. Лазарева црква јер је по предању након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у Раваницу. Према архитектонским одликама саграђена је у 14.веку. Такође постоје остаци и српског гробља. Као што сам помену у селу више нема Срба.

152. РАКОЦ код Ђаковице – Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године. Према турским подацима из 1485.године село је имало 38 српских породица. Године 1868. руски конзул из Призрена господин Јастребов затекао је у селу развалине српске цркве и невелико српско гробље. Данас у селу нема Срба.

153. РАТИШ код Дечана – налази се у долини Лоћанске и Дечанске Бистрице. Први пут се помиње 1330.године када је имало 17 српских кућа. 1935.године овде су сељаци на темељима старе подигли нову цркву али је она демолирана 1941.године када су Шиптари алили и раселили сва српска села у Метохији. Осамдесетих година је потпуно срушена. Око цркве је постојало гробље али данас нема ниједног надгробног камена. Село више нема Срба.
154. РАЧА код Ђаковице – На рачанском брегу до почетка 20 века су постојали остаци старе српске цркве. По предању када су Турци упали у рачу у цркви су затекли калуђере са ђацима. Покушали су да их спале са вуном али се вуна претворила у земљу и тако је настао садашњи брежуљак. У селу више нема Срба.

155. РАЧАК код Урошевца – још једно по злу познато шиптарско село и упориште из Другог косовског боја 1998/99 године. Налази се на излазу из клисуре Црнољеве. Помиње се први пут за време цара Душана. Турски подаци кажу да је овде постојао манастир св.Врача. Изнад села и дана постоје остаци цркве из 14.века. Црквиште је заштићено законом као споменик српксе културе. Иначе, ово село тј. догађаји у њему су били један од повода НАТО агресије на нашу земљу.

156. РАСТЕЛИЦА код Драгаша – друго по величини село поисламизираних Срба – Горанаца у жупи Гора. Сви топоними у селу имају српски корен. Ту је постоала црква Св.Варваре за коју предање каже да је била манастир. Очувано је и старо српско гробље али у селу више нема Срба православаца.

157. РЕЧАНЕ код Суве реке – Помиње се 1348.године у Душановој повељи. Међе које су тада биле потанко обележене одржале су до данас своје називе. Сматра се да је у међама већ тада била црква Св.Ђорђа задужбина непознатог војводе који је ту сахрањен 1370.године. Половином 19.века црква је већ била оронула и запуштена. У њој су шиптари затварали стоку зими, а лети им је служила као складиште. Почетком 20 века је обновљена.

158. РЗНИЋ код Дечана – налази се на обали Дечанске Бистрице. Први пут се помиње у Дечанској повељи 1330.године као насеље са 38 српских кућа. Већ 1485.године тај број је спао на 20 српских домаћинстава. До друге половине 19.века у Рзнићу су стајале развалине цркве Св.Срђа и Влаха, а од њеног материјала сазидана је сеоска џамија. Овде више нема Срба.

159. РОДЕЉ код Лепосавића – налази се на обали Ибра. У селу постоји стара црква и гробље. Иначе мештани овог села су учествовали у Првом српском устанку и нападу на Нови Пазар 1912.године.

160. РУГОВО код Пећи – налази се на излазу из клисуре. Име је добило по властитом словенском имену Руг који је власник и баштиник села био при оснивању. У турском ису из 1485.године ту је било 110 мушких обвезника Срба што значи да је село могло имати око 400 становника у то време. У селу су биле две цркве од којих данас имамо само остатке. Село је данас насељено Шиптарима.
161. САМОДРЕЖА код Вучитрна – налази се у долини Лаба на јужним падинама Копаоника. По предању српска војска се пре Косовског боја овде причестила тј. у цркви Самодрежи. Исто предање каже да је овде сахрањен Милош Обилић. На брду изнад цркве је дворац Вука Бранковића а по предању ту је била и чувена Косовска вечера на којој је Лазар изрекао још чувенију клетву. Црква у Самодрежи била је посвећена св. Јовану Претечи. Почетком 20 века пре ослобађања села од Турака један Шиптар је од камена са цркве направио себи воденицу док је по наредби приштинског паше олово скинуто како би се њиме покрила џамија у суседном селу. Године 1932. на темељима старе цркве подигнута је нова Самодрежа од белих мермерних тесаника. Међутим шиптарски националисти и сепаратисти су је оштетили 1981.године, а већ следеће године су пред њом убили српског младића и то на очи његове мајке.

162. СВЕТЉЕ код Подујева – По подацима из 1455.године имало је 55 српкских кућа а записана је и црква св.Мине. 1689.године Ђакомо Кантели ди Вињола је на карти ,,Краљевство Србије,, уписао ово село као Сфителе. Карта се и данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Средином 18.века овде се досељавају Шиптари. 1986.године овде је остало само једно српско домаћинство а данас је село етнички чисто и насељено Шиптарима.

163. СВИЊАРЕ на обронку Чичавице – једна од ретких српских енклава у овом делу КиМ. Помиње се 1455.године са 14 кућа. У селу постоји црква из средњег века.

164. СИГА код Пећи – налази се у метохијском подгорју испод планине Русолије. Ту је постојала и стара црква са зидовима који су на местима били високи и четири метра. По предању црква је била старија и од Високих Дечана. На њеним темељима се почела 1937.године градити црква св.Димитрија која је прекинута 1941.године. Албанци су је демолирали за време Другог светског рата. Освећена је 1977.године. Покрај храма је и извор са лековитом водом. Очувано је и старо српско гробље са неколико већих крстача.

165. СЛОВИЊЕ код Липљана – налази се у подножју Жеговца. Помиње се у повељама Душана Силног 1331. и 1348.године као дар Хиландару. Сеоску цркву из 14.века већ су у 16.веку срушили Албанци да би подигли џамију. Са друге цркве св.Николе из 14 века су скидали камење и продавали га компанији за зидање железничких мостова која је између 1871-73 градила косовску железничку пругу. У планини је и манастир Св.Ђорђа из 14.века. Њега је у 19.веку срушио самозвани господар Косова Јашар паша Џинић, пореклом Шиптар, да би од његовог камења градио мостове на Ситници.

166. СМИРА код Витине – налази се у подножју Скопске Црне Горе. Први пут се спомиње 1308.године као дар Милутина хиландарском пиргу Хрусија. Храм Вазнесења или цркву Спасову подигао је грачанички и новобрдски митрополит Никанор у 16.веку. Друга црква у Смири била је посвећена Симеону Мироточивом. Постојала је и трећа црква али се не зна коме је посвећена. Данас се на џамији у Смири налази узидана камена плоча са ћириличним текстом која је свакако донета са једне од ових цркава.

167. СОКОЛИЦА код К.Митровице – Соколица је у ствари назив за брдо и цркву Покрова свете Богородице у селу Бољетину. Ово село је 1455.године имало 21 српски дом. Манастир са црквом је подигнут у 14.веку као задужбина непознатог ктитора. Припрата је касније дорађена. У соколичкој цркви се такђе чува изузетно ретка и вредна мермерна статуа Богородице која седи на престолу са малим Христом у крилу. Статуа је из 14.века и дело је приморских мајстора који су настојали да се приближе византијској уметности. Првобитно се статуа налазила у Бањској. По предању она је долетела, стала на једну стену и позвала народ да јој ту подигне храм што је и учинио српски живаљ. Иначе у овом селу од 1967.године нема више Срба. Наиме, тада су Шиптари ископали и оскрнавили и последњи српски гроб.
168. СОЧАНИЦА код Лепосавића – ово је старо село разбијеног типа. Први пут се помиње 1315.године као дар Милутина Бањској. У засеоку Сочанице налази се црква Усековања св.Јована Претече. Црква је подигнута 1863.године на старим темељима из средњег века. Подигнута је на инсистирање тадашњег сочанског кнеза кога су већ следеће године убили Шиптари. Такође у непосредној близини су остаци и цркава Св.Петке и св.Причести. Изнад села је стари град Галич који помиње и византијски историчар Јован Кинам, летописам цара Манојла Комнена. У Сочаници су и остаци римског провинцијског центра Муниципијума из 2 века пре нове ере.

169. градић СРБИЦА у Дреници – веома важно средиште у Метохији. Ова варош је основана 1924.године (није средњевековно место) од стране око 30 српских породица. У насељу постоји српско гробље и споменик палим и мучки убијеним борцима против албанских балиста у Другом светском рату. Србица је данас албанска варош.

170. СРЕДСКА у Средачкој жупи – Помиње се 1348.године у повељи цара Душана. У селу постоје остаци цркве св.Петке и цркве св.Ђорђа, као цркве св.Богородице из 16.века. Осим њих ту је и нешто млађа црква св.Николе из 1875.године.

171. СТАГОВА код Качаника – налази се у долини Неродимке. Помиње се у турским белешкама као српско село. Албанци се овде досељавају око 1700.године. Данас у селу више нема Срба а остали су само остаци српског гробља и напуштене цркве.

172. СТРАЖА код Качаника – налази се у подножју највишег шарпланинског врха. У селу је некада постојала православна црква и гробље, али је по насилном исељење Срба и Македонаца све то запустело. Данас је ово шиптарско село.

173. СУВА РЕКА градић – налази се у Призренском подгорју. Први спомен је из 1465.године. Познати Млечанин ди Вињола је 1689.године уврстио на своју карту коју сам већ горе поменуо. Руски конзул је у 19.веку овде затекао само девет кућа православних Цигана. У месту је постојала стара српска црква која је срушена и српско гробље. Изнад на брегу је била испсноца и монашка ћелија али су је Турци претворили у текију. Данас нема Срба у Сувој реци.

174. СУВО ГРЛО код Истока – налази се у Метохијском подгорју на 15 км од Истока. Некад се звало Срма Грло по оближњем руднику срме (сребра). Први пут се помиње крајем 13.вака у време краља Милутина. Тада је село било средиште мање жупе а у њему се налазила црква св.Богородице. За време Турака из 1485.године ово је било средиште нахије са преко 15 села. Укупно је тада имало 126 српских кућа. У селу су сачувани остаци неколико сакралних објеката. Најстарија црква је саграђена у време Милутина и била је посвећена Богородици. Вероватно из истог времена је и црква Ваведења Богородице. Ту су још остаци цркава Св.Николе, Св.Арханђела и Св.Јована, као и више црквишта непознатог имена. На једном вису стоје остаци ,,калуђерског града,, а у шуми су и рушевине старог градића. Данас је ово место једно од ретких српских енклава овог краја.

175. ТОПОЛНИЦА код Новобрдске Криве реке – село је смештено у доњем току Криве реке. У повељи манастира Грачанице 1321.године Тополница је била назив за читав крај Новобрдске криве реке. У 16. и 17.веку област се називала Анђелова Тополница по тесалијском кнезу Михаилу Анђелу који е по паду Тесалије склонио у Ново Брдо, оженио Српкињом и вероватно постао господар жупе Тополнице. Његови синови Михаило и Махмуд Анђеловићи су дошли до високих достојанстава први у српској а други у турској војсци. Албанци овај крај насељавају теко посел 1700. године да би већ до 1880.године потиснули све староседеоце – Србе. У овом селу су уништили све српске гробове 1985.године.

176. УБОЖАЦ код Новобрдске криве реке – Убожац или Рђавац је назив манастира у области код Новог брда. Манастир је саграђен у 14.веку у време Милутина као задужбина светогорског старца Исаије. Овај свети човек је био саветник и Душана и Лазара. Познат је као преводилац на српски дела Дионисија Ареопагита и као ауотор извештаја о српском поразу на Марици 1371.године. Сматра се да је својим родитељима, властелинима краља Милутина, подигао овај манастир са црквом Ваведења св. Богородице. Осим старца Исаије овде су биле похрањене и мошти патријарха Саватија, оснивача манастира Пиве у Црној Гори. Манастир је страдао 1690.године у време аустријске најезде која је изазвала сеобу Срба под Арсенијем Чарнојевићем.

177. пећине испоснице УЉАРИЦЕ – то је назив за две пећине испоснице изнад слапа Мируше. Велика пећина је из 14.века а настала је зазиђивањем улазне стране пећине. Ту су нађени и фрагменти фресака. Двадесет метара даље је и Мала пећина до које се стиже узаном стазицом уклесаном у стени. Основа ове испоснице је свега метар пута метар ипо. И овде је постојао живопис али су га готово потпуно уништоли шиптарски пастири из суседних села.

178. УЊЕМИР, Добра вода код Клине – село Уњемир или Добра вода налази се у Прекорупљу код Клине. Помиње се у повељи из 1330.године. Ту је 1455.године било 12 српских кућа. У овом селу је рођен Петар Коришки у 13.веку. На брду изнад села су остаци цркве Св.Апостола Петра и Павла, познатије као Петровица. Подигнута је у 13.веку. У Уњемиру су и остаци једног црквишта. Последња српска породица се одавде одселила 1968.године тако да је село данас насељено Шиптарима.
179. град УРОШЕВАЦ – ово је једно од средишта на југу Косовског поља. У самом граду више нема Срба. Шиптари га зову Феризај.

180. ХОЧА ЗАГРАДСКА код Призрена – налази се на обали Призренске Бистрице. Први пут се помиње у повељи 1348.године. До краја 18.века овде је постојала црква св.Николе. Јужно од села, у брдима налази се пећина испосница која је преградом претворена у цркву. Данас у селу више нема Срба.

181. ЦРЕПУЉА у Ибарском Колашину – налази се испод Мокре горе. У њој постоји црква из 14.века посвећена кнезу Лазару. По традицији цркву је подигла властелинска кћер, девојка, из захвалности за чудотворно оздрављење од непознате болести. Црква је сада посвећена светом Николи. Храм је више пута обнављан.

182. ЦРКОЛЕЗ у Метохијском подгорју – први пут се помиње 1395.године у повељи књегиње Милице. Према турским подацима из 1485.године овде је уписано 47 српских кућа. 1943.године балисти и фашисти су спалили цело село а Србе су одвели у логор у Ракошу. Тада су покушали да запале цркву али је нека старица успела на време да угаси пожар. Црква је била посвећена св.Јовану.

183. ЦРНОБРЕГ код Дечана – Први пут се јавља под именом Чрнобрег 1330.године. По ису из 1485.године имало је 19 српских и 1 један муслимански дом. У селу постоје две цркве: св.Николе и св. Георгија.

184. ЧАБИЋИ код Клине – Помиње се у хрисовуљама из Дечана 1330.године као село са 200 српских кућа. Село је имало свог златара, ковача, десет ова. Већ тада је постојала и црква св.Петра. По турским подацима из 1455.године број српских кућа у селу се смањио на 67. У новије време (17.век) изграђена је у селу и црква св.Николе. Деведесетих година 20.века Шиптари су више пута скрнавили цркве и гробља у селу.

185. ЧЕЧЕВО у Ибарском Колашину – 1455.године имало је 10 српских породица. Црква је посвећена св.Петки а подигнута је 1938.године на темељима старије и веће цркве која је постојала у 14.веку. Код ње су се одржавали зборови народа кроз векове.

186. планина ЧИЧАВИЦА – То је планина која дели Косово од Метохије. Бранислав Нушић је назвао док је био као конзул у Приштини ,,српском светом гором,,. У предању Срба и Албанаца каже се да Чичавица има 77 извора, 77 потока и 77 цркава. По том предању у јужној Чичавици су били само женски манастири. Према турским подацима из 1545 године записано је да се у тој области налази укупно 52 цркве. Данас постоји свега 36 црквишта и других трагова цркви. Иначе ова планина је по злу позната јер ту је био смештен главни штаб ОВК за време сукоба 1998/99 године.

187. заселак ЧПИЉЕ, код Бање у Ибарском Колашину – друго име засеока је Кулина које је добило по остацима цркве са кулом. Црква је саграђена у 13.веку. Зидови куле звоника су сачувани местимично. 1492.године кула је срушена. На црквеном гробљу има преко 150 надгробних споменика из средњег века што је највеће гробље ове врсте у Србији.

188. ШТИМЉЕ код Урошевца – Овде се налазио дворац владара из династије Немањића. Село је по повељи из 1348.године било дужно да производи мед и восак за манастир Св.Арханђела. По подацима из 1455.године имало је 109 српских кућа. Ту је постојала стара црква на чијим темељима је око 1920.године изграђена нова посвећена Светом Арханђелу Михаилу. Цркву је подигло друштво ,,Књегиња Љубица,, по пројекту Јелисавете Начић, прве жене архитекте у Србији.
189. ШТРПЦЕ на Шар Планини – велико српско село на десној обали Лепенца, и једно од већих српских енклава данас на Космету. По турским подацима овде је било 1455.године 65 српских кућа. Сеоска црква је саграђена 1576.године. Источно од села је и црква Св.Јована Крститеља. Подигнута је 1911.године на темељима неке старије цркве. У селу је очувано и српско гробље из средњег века.

190. манастир БАЊСКА код К.Митровице – посвећен је св.Стефану и грађен је у време Милутина 1313-17 године. Милутин је као један од најмоћнијих владара Балкана и Европе у то време Бањску наменио себи као свој гроб. Међутим после Косовске битке тело му је пренето у Трепчу а потом 1460.године у бугарски град Софију. Дуго је вођена препирка са Бугарима да нам врате тело светог краља. Бањска је почела пропадати јако рано: већ у 15.веку пожар је уништио већи део комплекса а у другој половини истог века је запустео. Султан је у 16.веку наредио да се манастир разори. Скоро сасвим срушена црква Св.Стефана је адаптирана у 19.веку и служила је као џамија до Првог светског рата. Реконструисана је 1939. и 1990.године. Манастир је један од ретких са сачуваном оснивачком повељом. Из ње се види да је приликом оснивања манастиру подарено 75 села и 8 катуна. Како је био предвиђен за краљевску гробницу укинута је епископија и проглашен је за ставропигион или ти Царску лавру, четврту по рангу у држави (иза Студенице, Милешеве и Сопоћана). Градњом је руководио каснији српски архиепископ Данило Други. У средњем веку Бањска је важила за најлепши српски манастир. Изграђен је у рашком стилу који је примењиван за све Царске лавре од Стефана Немање до Душана. По жељи Милутина изграђен је да подсећа на Студеницу. Бањска је својевремено било и ризница тј. најбогатији манастир у ком се чувало државно злато.

191. БОГОРОДИЦА ЉЕВИШКА, црква у Призрену – Саграђена је у 10.веку за време Византије као катедрална црква Призрена и самим тим била је седиште епископије а посвећена је Успењу Богородице. Црква је страдала у 12.веку за време сукоба Стефана Немање и Манојла Комнина тј.Србије и Византије. Пошто је од 1214.године Призрен са околином прикључен Србији овај крај је пао под контролу српске духовне власти нарочито после осамостаљења цркве 1219.године. Тада је црква прво адаптирана српској архиепископији а 1306.године и потпуно обновљена. После проглашења српске цркве за Патријаршију Богородица Љевишка је уздигнута на чин митрополије. Турци су је разорили 1455.године када су јој одузета имања. После друге сеобе Срба под Арсенијем Јовановићем Шакабентом црква је запустела. Турци су јој дозидали минарете и преградили унутра и начинили је џамијом. Поново постаје православни храм након ослобођења 1912.године а минарети су срушени 1923.године.

192. БОГОРОДИЦА ХВОСТАНСКА у Пећи – ово је било црквено седиште и за време Византије. Када се српска црква осамосталила и Богородица хвостанска је постала седиште епископије и то Хвостанске. 1381.године уздигнута је на ранг митрополије. После обнављања Патријаршије 1557.године постала је црквено средиште. Након Велике сеобе Срба манастир је почео пропадати. Од материјала са цркве грађене су џамије по суседним селима. У 19.веку већ је била потпуно у рушевинама а почетком 20.века једва су се распознавали темељи.

193. ГРАЧАНИЦА манастир у истоименом селу код Приштине – посвећен је Успењу Богородице у представља ремек дело како српске тако и све хришћанске архитектуре и уметности. Подигнут је 1310.године у седишту византијске епископије Улпијане. Градио га је Милутин, највећи донатор међу владарима у Србији. Одмах по изградњи постаје седиште липљанских епископа а касније грачаничких и новобрдских епископа и митрополита. 1383.године приликом упада Турака изгорео му је пирг са књигама. После пада Новог брда 1455.године новобрдски митрополит спас из Грачанице тражи у Србији која још није настрадала. Почиње пропадати крајем 17.века. Данас је један од најважнијих српских манастира и центар велике српске енклаве у централном Космету.

194. ДЕЧАНИ манастир – је задужбина пре свега Стефана Дечанског али га је завршио његов син Душан Силни. Црква је посвећена Христу Пантократору а са градњом се започело 1327.године да би се завршило 1335.године (Дечански је умро 1331.године). Дечанском повељом из 1330.године добија огромне поседе које губи након Косовског боја. Поседи су опет враћени 1397.године повељом књегиње Милице и њених синова Стефана и Вука. Након 1455.године када је цело Косово пало под Османлијску власт Дечани су се ипак одржали. Поново је ојачао након обнављања Патријаршије и његов успон траје све до великих сеоба Срба.
195. град ПЕЋ, престоница Метохије – Први пут се помиње под овим именом 1202.године. У средњем веку постоја седиште архиепископије па патријаршије. Он је био културни центар српске средњевековне државе. У Пећи и околини постоји огроман број манастира и цркви: манастир Св.Николе из 14.века, у Тавору је боравио патријарх Пајсије, св. Саве српског у Лизици из 14.века, црква Ружица је била на месту данашње Бајракли џамије коју Срби и данас зову Ружица џамија (име по ружичастој боји камена од које је сазидана црква, уништио је турски султан Мехмед Освајач а њени калуђери су на падинама Калемегдана у Београду подигли истоимену цркву), затим црква Ивановац посвећена св.Николи, црква св.Петке, св.Глигорија, женски манастир Кенавија, капела св.Василија, као и велики број испосница. У самом граду постоје и два веома стара српска гробља: прво на брегу Једрењак које су Турци порушили и ту саградили војно утврђење на северу Пећи, и друго веома старо које је уништено након другог светског рата од стране Шиптара. У граду данас живи јако мали број Срба а некада их је било око 40000. Ту углавном данас живе досељеници из Албаније.

196. ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА – Патријаршија је целина од четири цркве од које су три повезане заједничком припратом. Прва и главна је црква Св.Апостола коју је подигао архиепископ Арсеније Први средином 13.века. Они одмах постају ново седиште архиепископије (некада било у Жичи). То је било и неопходно пошто је старо средиште било оштећено у најезди Монгола 1242.године тако да је средиште цркве пребачено у средиште државе (ало шиптари у средиште државе, Косово је у 13.веку био центар Србије) у околину Пећи по сагласности краља Уроша Првог. Другу цркву посвећену Св.Димитрију подигао је архиепископ Никодим 1320.године уз северну страну Св.Апостола. Траће црква посвећена је Богородици Одигитрији и саграђена је уз јужну страну св.Апостола. Ктитор цркве је био архиепископ Данило Други. Осим ње ту је подигао и малу црквицу Св.Николе, заједничку припрату за све три цркве и пирг испред припрате. Патријаршија је вековима културно и духовно седиште Срба и без обзира што се тренутно не налази на територији коју контролишу Срби она јесте и биће стожер окупљања Срба на овим просторима.

197. град ПРИЗРЕН – налази се на југу Метохијске котлине. У византијским списима се спомиње као Приздријана а од 11.века овде је седиште епископије. Град су Срби освојили и наследили од Византијаца. То је било 1214.године. Као град у Србији он доживљава процват. У 14.веку се чак ту налазила и престоница државе. После изумирања динатије Немањић град прелази у руке обласне властеле Балшића а потом и Бранковића. Турци га освајају 1455.године. Након велике сеобе Срба 1690.године град је запустео да се на градским трговима кажу чак косила и трава. У 19.веку био је седиште разних конзула. 1912.године је ослобођен од Турака. Почетком другог светског рата Шиптари уз помоћ Немаца владају њиме све до 1944.године. Унутар тврђаве, у самом граду као и у околини постоји низ српских цркви: св.Спаса одмах испод Тврђаве и задужбина је Душановог властелина Младена Владојевића. Први пут се спомиње 1348.године. Затим црква светог Николе у центру старог дела Призрена, у такозваној Папаз чаршији. Задужбина је Драгослава Тутића и саграђена је 1331.године. Затим црква св.Николе Рајкова која је задужбина Рајка Киризмића и изграђена је пре 1361.године. Црква св.Ђорђа Руновића која се налази у дворишту Саборне цркве у Призрену. Подигнута је у 15.веку као задужбина породице Руновић. Затим црква св.Димитрија која се налазила на месту данашње католичке цркве посвећене Богородици. Први пут се помиње крајем 13.века. Затим црква Св.Николе Кораћева је саграђена у 14.веку у некадашњој Терзи махали. Одржавала је породица Кораћ чији се један огранак породице потурчио и цркву претворио у џамију. Затим и значајна Саборна црква Св.Ђорђа која је грађена између 1855 и 1887.године. У околини постоје још многе цркве али чак ни рушевине нису остале а за њих знамо само из помена. Иначе у самом граду данас живи тек десетак Срба који су смештени у Богословији а њихов круг кретања је око 50 метара. Да ли је то живот?

198. манастир СВЕТИ АРХАНГЕЛИ код Призрена – налази се у клисури Бистрице, три километра од Призрена. Заштићен је природним положајем, високим зидовима и утврђењем Вишеградом које је изнад њега. Овај манастир је себи за гроб наменио цар Стефан Урош Четврти – Душан Силни. Градња је трајала од 1343 до 1352.године. Градњом је руководио први манастирски игуман Јаков,касније је постао митрополит Сера. Повељом из 1348.године даровано му је 93 села, приходи од призренске царине, седам властелина, рудник гвожђа у Топлици, виногради, оранице, и много другог. Када је Душан умор тело му је сахрањено у монументалној гробници. Озбиљно је настрадао када су Турци овладали Косовом 1455.године. У наредним вековима настављено је његово рушење. Тако је Синан паша 1615.године велики део тесаника из манастира употребио за градњу своје (Синан пашине) џамије у Призрену.
Е сад, зашто сам данима радио на овој теми. Једноставан одговор. Док се људи одричу Космета и док говоре да је Космет Шиптарски, Арбанашки или ко зна чији и да су Срби ту дошли тек 1912.године, ово нека буде доказ да није тако.

Зар треба мртви преци да нам својим гробовима показују шта је наше?

Зар треба Божји звона из срушених манастира покажу шта је наше и где нам је граница? Хвала господо што ме убеђујете да је моја међа код Мердара и Руднице али мој поглед је упрт у Скадар, Проклетије, Јуник.

По Косову су расејане кости мојих ђедова, део крви које протиче кроз моје вене дотако је косовску земљу, тамо су гробови мојих најмилих. Њихове душе лутају косовском и метохијском равницом и неће се смирити све док се српска тробојка поново доле не завиори. Заћутите на трен и чућете како нас Лазар својим ћутањем позива, како нас Обилић својим делом храбри, како нас Немањићи мртви жељно ишчекују.

'Ајде Србадијо зар ћеш гледат' како ти земљу силују и отимају, зар ћеш слушат' плач и молитву твоје браће и сестара који још увек живе доле, зар ћеш ћутат' док те разапињу.

Не мислите да има будућности ако се одрекнемо Косова. Одричући се Косова ми се одричемо прошлости а људи без прошлости и нису људи већ сенке, које ће нестанком сунца и саме нестати, већ биље које ће са првим дашком ветра увенути.

Не, нека вас грешни издајници под заставом демократије. Нека вас само идите напред у Европу. Не чeкајте Немањићи део своје деце они су вас се одрекли, не чекај Обилићу да они крену твојим стопама јер они су кукавице немају срца за велика дела.

Нека Лазаре Хребељановићу, нека беже са Космета модерни Бранковићи, нека их. Њима на част. Али ми искрене патриоте се нећемо одрећи тебе и твог дела и твојих хероја, и нећемо стати и нећемо умрети док год се шиптарски барјак виори и док се хоџа косовским пољем чује. ТАКО МИ БОГ ПОМОГАО.