Najstarija srpska ćirilična knjiga „Miroslavljevo jevanđelje”
- Једна од најлепших рукописних књига света
- Највреднија реликвија српског народа
- Најстарији српски ћирилични рукопис
„Miroslavljevo jevanđelje”, najstariji ćirilični spomenik srpske kulture, nastao je u poslednjoj četvrti XII veka u crkvi Svetog Petra i Pavla na reci Lim kod Bijelog Polja.
Upisano je u registar baštine UNESKO-a, a čuva se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Miroslavljevo jevanđelje je, zajedno sa državnom blagajnom, pratilo povlačenje srpske vojske kroz bespuća albanskih planina do San Đovani di Medua, a zatim preko Brindizija do Krfa, da bi se zajedno sa srpskom i savezničkom vojskom vratilo u Srbiju.
Na sreću, 6. aprila 1941. godine Jevanđelje nije bilo u zgradi Narodne biblioteke, koja je, planski, do temelja srušena u nemačkom bombardovanju Beograda.
Posle Drugog svetskog rata, Miroslavljevo jevanđelje je smešteno u zgradu Narodnog muzeja, bivšeg muzeja kneza Pavla.
Najstariji i najlepši ćirilični spomenik srpske pismenosti, Miroslavljevo jevanđelje, nastao je u poslednjoj četvrtini XII veka.
Na ovo nam ukazuju i reči, ispisane rukom jednog od pisara, koje nalazimo na poslednjoj strani knjige:"Ja, grešni Gligorije dijak... zastavih zlatom ovo jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu..."
Knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje, vladao je humskom oblašću, koja je dobrim delom obuhvatala teritoriju današnje Hercegovine.
Moguće je da je izradu jevanđelistara naručio povodom izgradnje svoje zadužbine, crkve sv. Petra na Limu.
Ne zna se kako je i kada Jevanđelje iz Huma preneto u manastir Hilandar. O tome ne postoje nikakvi podaci, pa cak ni legenda. Jedna od pretpostavki je da ga je doneo Nemanja prilikom osnivanja manastira.
Za Miroslavljevo jevanđelje srpska nauka je saznala relativno kasno, tek u drugoj polovini XIX veka.
Iskušenju, kome nije odoleo ruski arhimandrit, kasnije vladika kijevski - Porfirije Uspenski - možemo da zahvalimo što je ovaj rukopis, posle sedam vekova mirovanja, privukao pažnju tadašnjih istoričara.
Opčinjen lepotom knjige, Uspenski je u zimu 1845/46. godine, u samoći biblioteke manastira Hilandara, krišom isekao jedan list (folio 166; po našoj paginaciji 330-331) i preneo ga u Rusiju, gde se i danas cuva u Publičnoj biblioteci Saltikova-Šcedrina, u Petrogradu (F. p. I 83).
Do pojavljivanja "petrogradskog lista", na arheološkoj izložbi u Kijevu, prošlo je 28 godina.
Za to vreme o "listu srpskog jevanđelja iz XII veka" napisano je nekoliko prikaza, u kojima su se o vrednosti i lepoti njegovih ukrasa izricale najpohvalnije reči.
Na kijevskoj izložbi, 1874. godine, ovaj list fotografiše Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji i čitavom rukopisu daje ime Miroslavljevo jevanđelje (iako je zapravo rec o jevanđelistaru).
Veliko zalaganje srpskih sveštenih krugova, kao i srpskih naučnika dovelo je do toga da mladi kralj Aleksandar I Obrenović o Uskrsu 1896. godine poseti Hilandar.
Tom prilikom, on je bogato obdario manastir koji je bio u veoma teškoj situaciji, a Hilandarci su mu, za uzvrat, poklonili svoje najvrednije relikvije: Miroslavljevo jevanđelje i Osnivačku povelju Simeona Nemanje, koja je u međuvremenu izgubljena.
Čudnovati splet okolnosti doveo je do toga da se reprint Miroslavljevog jevanđelja pojavljuje ravno sto godina posle fotolitografskog izdanja koje je u Beču uradio Ljubomir Stojanović, velikim ličnim požrtvovanjem, a o trošku kralja Aleksandra I Obrenovića.
Izdanje iz 1897. godine predstavljalo je vrhunac štampe, u odnosu na mogućnosti tehnike i finansija kojima je Stojanović raspolagao. Štampano je u 300 primeraka i sadržalo je 40 strana u koloru i u formatu koji je identičan originalu, a ostalih 320, u dve boje (crna i crvena) i na pola smanjenog formata, postavljane su po dve na stranu.
Objavljivanje fototipskog izdanja Miroslavljevog jevanđelja ostao je neostvaren san mnogih priređivača i izdavača u proteklim decenijama.
Iz različitih razloga, na potpuno i pravo fototipsko izdanje moralo je da se sačeka još čitav vek, pa da se, tek na kraju ovog milenijuma, knjiga prvi put pojavi verno reprodukovana, sa svim stranicama u koloru, pozlatom inicijala i rekonstrukcijom sadašnjeg poveza.
O samom Miroslavljevom jevanđelju, njegovom značaju, vrednosti i istorijatu, biće reči u dve knjige koje se, u kompletu s fototipskim izdanjem, prilažu kao neophodan prateći materijal.
Prva, pod naslovom Istorijat, bavi se burnom sudbinom koju je ovaj spomenik, u osam vekova dugoj istoriji imao.
Ova knjiga, koja je za Srbe oduvek imala značaj posebne relikvije, preživljavala je drame jednog naroda u svim trenucima slave i poraza koje mu je istorija nametala.
Posle Majskog prevrata, 1903. godine, kada je dinastiju Obrenoviča na prestolu Srbije zamenila dinastija Karadordeviča, Jevanđelje je, pod još uvek nejasnim okolnostima, nestalo, da bi se ponovo pojavilo tek 1915.
U Prvom svetskom ratu, zajedno s vojskom i kraljem, pratilo je epopeju povlačenja preko bespuća Albanije.
U Drugom svetskom ratu, skrivano u Užicu, zatim u manastiru Rača na Drini i konačno u sefu Narodne banke u Beogradu, izbeglo je sudbinu mnogih spaljenih i pokradenih knjiga.
Danas se Jevanđelje nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.
Druga knjiga, pod naslovom Komentari, predstavlja najnužniji zbornik podataka i tekstova vezanih za samo Jevanđelje: katalog inicijala, redosled čitanja, način na koji su spravljane boje i pripremani listovi pergamenta srednjovekovnih knjiga, kao i nekoliko reči o oštećenjima, povezu i trenutnom stanju u kome se rukopis danas nalazi.
Sudeći po malobrojnim tragovima voska, Jevanđelje nije često bilo u liturgijskoj upotrebi. Vekovna briga hilandarskih monaha, kao i posebna pažnja koja mu je kasnije posvećivana, doprineli su da se rukopis održi u relativno dobrom stanju.
Stoga, eventualne razlike izmedu fototipskog izdanja koje je odslikavalo stanje Jevanđelja od pre sto godina i ovog sadašnjeg mogu biti značajne za tačno utvrdivanje oštećenja nastalih u međuvremenu, kao posledica uslova pod kojima je čuvano.
Sudeći po tragovima na poslednjoj strani korica, da se pretpostaviti da je Jevanđelje imalo kopče sa sve tri slobodne strane knjižnog bloka, i to po dve sa strane i po jednu na gornjoj i donjoj ivici. Oblik kopči i pletenica rekonstruisan je na osnovu tipskih poveza iz perioda XII - XIV veka, jer je sadašnji povez, po mišljenju nekih istoričara, kasnijeg datuma u odnosu na rukopis.
Otisci na prvoj i poslednjoj strani korica su verna reprodukcija "slepih otisaka" (utisnutih ornamenata na koži) originala, što važi i za metalne eksere i ukrase.
* * *
Овај настарији сачувани српски ћирилични рукопис, који се сматра једном од најлепших рукописних књига света, доспео је у српски манастир Хиландар на Светој Гори вероватно још приликом његовог оснивања 1198. године и у њему остао као највреднија светиња пуних седам векова.
Од тада до данас ова српска света и култна књига преживљава своју готово невероватну одисеју кроз страдања, ватру и похаре I. и II. светског рата, да би се данас чувала у Народном Музеју у Београду као највећа драгоценост културно-историјске баштине српског народа.
Поред самог ћириличног текста, исписаног руком "грешног дијака Григорија" посебну вредност овог јеванђелистара представљају ликовни украси - иницијали - који се по лепоти и стилу израде сматрају апсолутно јединственим у свету где немају познатих директних узора.
Сликани украси овог рукописа, чудесне минијатуре са непоновљивим византијским мотивима фанатастичне флоре и фауне, чине МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ непоновљивим ликовним и уметничким ремек-делом.
За сваког Србина и Српску православну цркву ово ремек-дело наших великих предака представља највреднији тестамент који су нам они оставили на чување, да по њему једном за увек препознајемо наше национално биће и свој индентитет.
Први пут у историји нашим очевима пружа се прилика да ову националну реликвију трајно сачувају у својим породицима и као породичну амајлију оставе је будућим поколењима својих синова и унука да је чувају као највреднији писани споменик српског народа.
После пет година напорног истраживачког рада и припреме, двема издавачким кућама из Београда - "Службеном листу" и "Досијеу" - пошло је за руком да први у овом веку заврше у Јоханесбургу штампу првог фототипског и библиофилског издања овог јеванђеља.
Од укупног тиража од 300 примерака, комплет "Мироcлављевог јеванђеља" до сада је укоричен и повезан у ограниченом тиражу од само 30 примерака, а сваки примерак посебно је нумерисан у "Повељи о власништву" за сваког појединачног купца, чије се име такође уписује у Повељу.
Комплет је тежак 10 килограма а смештен је у чврстој кутији, повезаној платном, на којој је утиснут аверс и реверс Мирослављевог печата.
У кутији се поред "Повеље о власништву" налазе и две књиге у антилоп-кожном повезу - "Мирослављево јеванђеље-Историјат" и "Мирослављево јеванђеље- Коментари" - формата Б5.
Само Јевађеље штампано је потпуно верно оригиналу у индентичном формату као оригинал 41,8 х 28,4 цм, у дрвеним корицама пресвученим кожом и украшеним репродукцијама заштитних и украсних ексера,кожних плетеница и металних копчи, у пуном колору на 360 страна.
Првих 30 нумерисаних примерака овог капиталног дела продаје се по ексклузивној цени од 3.850 US$ појединачним купцима, а 3.500 US$ православним црквама и библиотекама.
Издавачкој кући ECOLIBRI из Београда, ул.Синђелићава бр.7 поверена је ексклузивна продаја дела тиража овог издања са почетном нумерацијом од 006. до 020. од којих заинтересованим купцима у иностранству стоји одмах на располагању 5 за сада јединих укоричених примерака код повереника у Немачкој.
Сва обавештења о условима продаје, уплате и уручивања комплета могу се добити на тел/факс: +381-11-3442-975 у Београду или преко Е-мејл адресе:
jangelus@eunet.yuАко је истинита стара латинска мудрост: Habent sua fata libelli, онда се она, без сумње, може односити на Мирослављево јеванђеље.
Cачувало се ово јеванђеље и у дугим вековима Османлијске окупације, када је рукопис припао библиотеци манастира Хиландара у који је ова драгоцена књига доспела не зна се тачно када. На питање постављено старим Хиландарцима да кажу од када је рукопис у манастиру одговор је лаконски гласио: одувек.
Иако је то речено сасвим неодређено и на основу древних предања, ипак, могућа је претпоставка да се то десило после Немањине абдикације 1195. године и његовог коначног одласка у Свету Гору.
Пре те судбоносне године за српску државу и саму династију Немањића, окончана је 1190. у Захумљу владавина немањиног брата Мирослава, чију област је за кратко време, све до свог одласка у Свету Гору, наследио Растко, најмлађи син рашког великог жупана.
Био је то још један корак ближе ка даљем повезивању Рашке и Зете, и, најзад, јачању утицаја византијске културе, у односу на романску традицију Зете. Иако су ови сусрети двеју културних зона били снажни, ипак, не може се оспорити да их средњовековна Србија прима, а њени владари свесни да на њиховом државном подручју настаје и посебна културна симбиоза истока и запада, што српској држави даје и једно јединствено обележје.
Владарски маузолеј манастир Студеница, представља свакако и најзначајнији архитектонски споменик насталих симбиоза, а јасни трагови оваквих схватања откривају се и касније, чак у раздобљу када се српска држава приближила и самом врхунцу свога политичког успона.
Таква је романо-готско-византијска симбиоза тријумфовала приликом изградње цркве манастира Дечана коју је градио фра Вита, фрањевац из Котора "краљева града".
С обзиром да Мирослављево јеванђеље стоји на самом почетку државног развоја и да је обележено богатством свог сликаног украса, сложеном језичком развијеношћу и разноликим предлошцима, не изненађује да је још у 19. веку изазвало научни интерес. Обично се узима да је међународну славистичку науку на Мирослављево јеванђеље упозорио руски научник Владимир Стасов у својој знаменитој књизи: Слaвјанскиј и васточиј орнамент па рукописим древњаво новаго времени . (Спб. 1887. на табли XIV и XV).
Он је у албуму на таблама XIV и XV објавио неколико иницијала и тако увео овај српски рукопис у међународну славистичку науку.
Отада, захваљујући изванредној вредности овог рукописа из краја XII века, непрестано, све до данас траје научно занимање за Мирослављево јеванђеље, а литература о њему непрестано се обнавља.
После Владимира Стасова, минијатуре из јеванђеља привукле су пажњу врсног познаваоца староруске уметности Федора Ивановича Буслајева, који се упустио у давање опште карактеристике српскога орнамента.
Истовремено Буслајев је први снажније подвукао западњачке елементе у осликавању јеванђеља, што је, разуме се, само ојачало све недоумице око његових илустрација, с обзиром на византијску основу којом је прожет добар део орнамента.
Разуме се да уметнички овако богат и сложен рукопис није могао избећи пажњи великог руског византолога Никодима Павловича Кондакова који је размишљања о минијатурама изнео у својој доторској тези:
Историја Византијскаго и иконографиј по минијатурам греческих рукописеј, објављеној 1876. године.
Међутим, сви ти судови о Мирослављевом Јеванђељу написани су на основу само делимичног познавања и проучавања овог споменика који се тада још увек чувао у библиотеци манастира Хиландара.
Велики преокрет у научном занимању за Мирослављево Јеванђеље наступило је 1897. године. Тада је у Бечу, у редакцији љубомира Стојановића, а новцем краља Александра I Обреновића објављено у техници хелиогравуре Мирослављево Јеванђеље и то комплетан рукопис.
А свега годину дана раније, краљ Александар I Обреновић посетио је Свету Гору, где се посебно задржао у манастиру Хиландару.
Том приликом, краљ је богато даривао манастир који је био у економски веома лошем стању. У знак захвалности, хиландарски монаси даривали су краљу Александру I рукопис Мирослављевог Јеванђеља и Хиландарску оснивачку повељу великог жупана Стефана Немање из 1196. године.
На тај начин, захваљујући овом за оно време раскошном факсимилном издању, Мирослављево Јеванђеље је са новим еланом постало предмет најразличитих научника, а литература о овом рукопису постигла је задивљујући обим.
С обзиром да је реч о првом српском писаном споменику, сасвим је разумљиво да се проблематиком Мирослављевог Јеванђеља нису бавили искључиво историчари уметности, а сликани украс овог рукописа, није могао да потисне и друга занимања, питање језика на првом месту.
У том правцу веома су значајна истраживања С. Куљбакина: Палеографска и језичка испитивања о Мирослављевом јеванђељу (посебна издања СКАН 1925. LII) и Александра Белића: Учешће св. Саве и његове школе у стварању нове редакције српских ћирилских споменика (Светосавски зборник СКАН, Београд 1936. I) и, најзад Ј. Вране: Лжевангелиаре де Мирослав (Ј. Гравенхаге 1961).
Међутим, од изузетног је значаја књига ученог теолога Лазара Мирковића: Мирослављево еванђеље (САН, посебна издања књ. CLVI, Археолошки институт, књига 1, Београд 1950).
У овој важној монографији, првој те врсте које је добило Мирослављево јеванђеље, Мирковић се са посебном пажњом упустио у разматрање порекла месецослова, утврђујући истовремено његово цариградско порекло које је српском преписивачу служило као предложак. Најзад, у својој књизи, Лазар Мирковић је детаљно анализирао удео преписивача и илуминатора Мирослављевог јеванђеља, осветљавајући новим закључцима и лик главног писара грешног Глигорија дијака и загонетног Варсамелеона. Истовремено, као сјајни иконограф, Мирковић је педантно и са сувереним знањем рашчлањавао симболику самих минијатура, сву фантастику у служби црквених тумачења. Од 28 животиња грчкога физиолога, од 27 животиња српскословенског физиолога (превод са грчкога), Мирослављево јеванђеље понавља из њих ових десет животиња: голуб, орао, лав, пантер, славуј, змија, јелен, паун, детлић и вук."
На челу рукописа насликао је минијатор византиску вињету, а даље у целом рукопису поред колумни српскословенских текстова унео је Запад са романских минијатура у иницијале Мирослављевог еванђеља већим делом своју фантастичну флору и фауну, своја монстра, која гризу, уједају и себе и друге животиње, као и стабла слова око којих су груписана, или се боре са људима, и мањим делом илустрацију текста у иницијал.
проблематиком Мирослављевог јеванђеља бавила се Јованка Максимовић. Максимовићева је уочила и неке идентичне мотиве јеванђеља са декоративном пластиком манастира Студенице, проширивши тако и сам репертоар ових међусобних утицаја.
Најзад, своја најважнија сазнања о српским средњовековним минијатурама, сабрала је Јованка Максимовић у својој монументалној књизи: "Српске средњовековне минијатуре", објављене у Београду 1983.
Од 1896. рукопис се чува у двору последњег Обреновића, после чије насилне смрти је неко време био загубљен.
Поново пронађен у двору, рукопис је сматран као најдрагоценија државна имовина, па је као таква евакуисана за време I светског рата.
После срећног повратка, рукопис је предат на чување Музеју кнеза Павла, одакле је 1941. склоњен и сакривен у унутрашњост Србије, најдуже у манастиру Рачи украј Дрине.
Како је за време окупације постојала опасност да се рукопис пронађе и изгуби, игуман манастира Раче, Платон, кришом га је послао у Београд, где је, са знањем управе Музеја кнеза Павла, похрањен у трезору Народне банке.
Честе промене места и различити услови његовог чувања, махом не примерени, изазвале су у рукопису промене, а ове довеле до оштећења минијатура.
Тада је рукопис поверен на лечење у конзерваторској радионици, Народне библиотеке, где је под надзором др Вере Радосављевић својевремено започета припрема за његову конзервацију.
Једна од заштитних мера за његово будуће одржавање свакако је и штампање овог факсимилног издања, у најмодернијој графичкој техници. Постигнута је изванредна сличност са оригиналом који ће се од сада чувати под посебним условима.
