European Champion and Recorder Suspended

http://www.youtube.com/watch?v=TOlz04WjOY0

Plivač Milorad Čavić suspendovan je danas sa EP jer je na ceremoniji proglašenja nosio majicu sa natpisom „Kosovo je Srbija”.

Čavić je pre dva dana osvojio zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu, u disciplini 50 metara delfin, i drugi put u dva dana popravio rekord šampionata.

Disciplinska komisija Evropske plivačke federacije ocenila je da je Čavićev gest „čista politička akcija i povreda pravila”. „Disciplinska komisija LEN-a odlučila je da suspenduje Čavića sa daljeg takmičenja na Evropskom prvenstvu”.

Plivački savez Srbije biće kažnjen sa 7.000 evra.
Čavić je danas trebalo da se takmiči na 100 m slobodno i 100 m delfin.

Čavić je juče rekao da je samo želeo da pošalje „pozitivnu energiju državi koju predstavlja”.
Čavićev menadžer Petar Popovic je ocenio i da je odluka LEN-a da Čavića suspenduje zbog nošenja majice sa natpisom „Kosovo je Srbija” nerazumna i neočekivana. „Implicirano je da je Čavić slao nekakve političke poruke, ali moj stav je da se više LEN bavio politikom. Zaista me zanima kako bi se LEN poneo da je Čavić nosio majicu sa natpisom "Sloboda za Tibet"
”Čaviću je naneta nepravda, on nije nosio majicu sa haškim optuženicima, nije pozivao na nasilje ili kršenje međunarodnih konvencija„, rekla je ministarka za sport i omladinu Samardzic-Markovic. "Podsetiću da većina zemalja, kao ni Ujedinjene nacije, ni Međunarodni olimpijski komtitet, nisu priznale Kosovo".
”G17 plus najoštrije osuđuje odluku disciplinske komisije Evropske plivačke federacije da kazni našeg plivača Milorada Čavića„. G17 plus smatra da takva odluka predstavlja kršenje ličnih sloboda i ljudskih prava, i da je time počinjena velika nepravda prema Čaviću.
”Svako ima pravo da izrazi svoje slobodno mišljenje i time pruži podršku svojoj državi. Suspenzija Čavića zbog nošenja majice sa natpisom u kome nema ničeg uvredljivog je skandalozna i predstavlja najgrublji oblik diskriminacije"
Srpski reprezentativac Milorad Čavić:

„LEN je odlučio da me suspenduje i kazni moju federaciju. Stvari nisu išle kako sam se nadao i žalim što neću biti u mogućnosti da uradim nešto veliko u trci na 100 metara delfin, pošto znam da bih to mogao. Vreme je da ovo ostavim iza sebe i okrenem se sledećem velikom takmičenju. Želim da se koncentrišem na Olimpijske igre i dam sve od sebe u završnim pripremama za Peking”, najavio je novi prvak Evrope i evropski rekorder na 50 metara delfin.

Čavić je suspendovan zbog majice „Kosovo je Srbija”, u kojoj se pojavio na stazi uoči trke, a potom i na pobedničkom postolju, kada je u sredu uveče primio zlatnu medalju i slušao srpsku himnu.
Disciplinski organ LEN konstatovao je u petak da takvo njegovo ponašanje predstavlja „čist politički potez” i „kršenje Kodeksa bezbednosti na takmičenjima u organizaciji LEN”. (Mondo)
Predsednik Vlade Srbije Vojislav Koštunica ocenio je da je suspenzija srpskog plivača „poraz sporta” i „mizeran pokušaj da se i na sportskim takmičenjima legitimiše nasilje”.
„Cela zemlja je ponosna na pobedu Milorada Čavića, kojom je postavio novi evropski rekord. Kao najbolji u Evropi, Čavić je na svojoj majici prepisao najvažniju rečenicu iz Povelje UN, koja garantuje da je Kosovo Srbija. Zbog toga je ceo narod još više ponosan na veliku Čavićevu pobedu”, navodi se u izjavi Koštunice.
„Pozivam one razumne i odgovorne ljude u Evropskoj plivačkoj federaciji da omoguće Čaviću da se dalji takmiči, jer je on spreman da i dalje pobeđuje i obara evropske rekorde”, dodao je Koštunica.
Milorad Čavić je pobedio u disciplini 50 metara leptirovim stilom i postavio novi evropski rekord. (Beta)

Basketball

19.Mart'08 Partizan-Panatenaikos 82:73

Bus salje oruzje Kosovu

20.Mart'08
Председник Владе Србије Војислав Коштуница изјавио је да одлука Џорџа Буша да наоружава Косово представља „нови, дубоко погрешан корак САД после противправног признања једностране независности”.
„На Косову и Метохији већ има превише оружја и уместо што додатно наоружавају Албанце, било би преко потребно да се Америка врати поштовању међународног права и Повеље УН. Не треба за Косово ново оружје већ нови преговори. Јер, сасвим је сигурно да поновно успостављање међународног права на Балкану, а не слање оружја, представља једини пут који гарантује очување мира и стабилности у региону”.
Коштуница је казао да одлука о слању америчког наоружања само потврђује да се ради о опасном плану стварања прве НАТО државе на свету.
„Зато ова одлука америчког председника изазива највећу забринутост и може представљати само ново продубљивање проблема који су изазвани кршењем Резолуције 1244 и одобрењем Вашингтона да се у Приштини противправно прогласи једнострана независност”, оценио је премијер Србије.
Коштуница је поручио америчким властима да „морају знати да српски народ са огорчењем гледа и памти политику силе коју САД спроводе над Србијом”.
„Србија је слободна и поносна земља, и српски народ је слободан и поносан народ, и док год буде тако, а тако мора бити увек, Косово је Србија. Наша је дужност да се боримо и да се изборимо било данас или сутра за право и правду које припадају Србији”, нагласио је Коштуница.
„Сваки Србин зна да нам је досадашња борба за Косово обезбедила легитимно право да држава Србија заувек покрајину Косово и Метохија сматра својим саставним и неотуђивим делом. Ово нам право данас потврђује огроман број држава које су одбиле да признају самопроглашену НАТО државу”, подвукао је премијер Србије.
Бела кућа је саопштила да је председник САД Џорџ Буш одобрио испоруку оружја Косову као знак успостављања односа после признања независности Косова. У меморандуму Беле куће Буш наводи да Косово - пошто је стекло независност - може да добија одбрамбени материјал и услуге у складу с америчким прописима. (РТС)

AIM

The groundbreaking ceremony for the new home of the American Institute of Mathematics in Morgan Hill, CA was held on Thursday, May 31, 2007.
AIM's "castle," modeled after the majestic Moorish Alhambra palace in Granada, Spain, plans to host the first of its focused research workshops in Fall, 2009.
The 167,000 sq.ft. facility will incorporate a large, open meeting area, seminar rooms, a dining hall, and accommodation for visitors to the Institute. In addition, it will house the AIM library comprising a comprehensive mathematical working library, AIM's unique reprint collection, as well as other special collections.
-------------
A new mathematical object was revealed during a lecture at the American Institute of Mathematics (AIM).
Two researchers from the University of Bristol exhibited the first example of a third degree transcendental L-function.
These L-functions encode deep underlying connections between many different areas of mathematics.
The news caused excitement at the AIM workshop attended by 25 of the world's leading analytic number theorists.
The work is a joint project between Ce Bian and his adviser, Andrew Booker.
During his lecture, Bian reported that it took approximately 10,000 hours of computer time to produce his initial results.
"This breakthrough opens a door to the study of higher degree L-functions," said Dennis Hejhal, Professor of Mathematics at the University of Minnesota and Uppsala University.
"It's a big advance" added Harold Stark of the University of California, San Diego, who, 30 years ago was the first to accurately calculate second degree transcendental L-functions.
There are two types of L-functions: algebraic and transcendental, and these are classified according to their degree.
The Riemann zeta-function is the grand-daddy of all L-functions.
It holds the secret to how the prime numbers are distributed, and is a first degree algebraic L-function.
The Riemann Hypothesis, announced in 1859 and today the most important of all unsolved math problems, is an example of something that should be true for EVERY L-function.
Rubinstein, along with William Stein of the University of Washington, will direct a new initiative to systematically chart L-functions; this project has been recommended for funding by the National Science Foundation.
"It's a big step toward our understanding the 'world of L,' which is where most of the secrets of number theory are kept." said Brian Conrey, Director of AIM.
Dorian Goldfeld, Professor of Mathematics at Columbia University summarized the excitement, saying "This discovery is analogous to finding planets in remote solar systems. We know they are out there, but the problem is to detect them and determine what they look like. It gives us a glimpse of new worlds."

Skole od nacionalnog znacaja

10.Maj, 2007
Влада Републике Србије је на данашњој седници, на предлог министра просвете и спорта Слободана Вуксановића, донела одлуку о проглашењу три гиманзије за школе од посебног националног значаја.
1. II београдска гимназија – Филолошка гимназија у Београду
2. Математичка гимназија у Београду
3. Карловачка гимназија у Сремским Карловцима
Реч је о школама са изузетно дугом традицијом и великим успесима њихових ученика у земљи и иностранству.

II београдска гимназија – Филолошка гимназија у Београду основана је указом кнеза Милана Обреновића 1870. године под називом Друга београдска полу гимназија.

Карловачка гимназија основана је 1792. године повељом аустријског цара Леополда II.

Математичка гимназија је основана 1966. године и само у последњих годину дана њени ученици су освојили 22 медаље на међународним такмичењима и 200 награда на републичким такмичењима

Ilegalno naoruzavanje Hrvatske

Austrijske vlasti uhapsile su u Beču, na osnovu međunarodne poternice, bivšeg zamenika ministra odbrane Hrvatske generala Vladimira Zagorca.
Zagorec se optužuje da je za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije preko žiro-računa u inostranstvu, od kojih samo u Austriji navodno 77, prebacio 360 miliona dolara za tajne nabavke naoružanja za hrvatsku vojsku.
On je za vreme rata u Hrvatskoj bio zadužen za nabavku naoružanja.
Tada je na snazi bio embargo Ujedinjenih nacija za izvoz naoružanja u zemlje bivše Jugoslavije, zbog čega su poslovi morali da budu obavljani ilegalnim kanalima.
Kao jedan od najbližih saradnika tadašnjeg predsednika Hrvatske Franje Tuđmana, on je nekontrolisano raspolagao milionskim iznosima.
Hrvatske vlasti bivšem generalu prebacuju da je proneverio više miliona evra. Hrvatski sud uputio je Zagorcu poziv za suđenje, koji on nije prihvatio.
Bivši general se pre sedam godina nastanio u Beču. (RTS, 2007.)

Hram boginje Kibele na obali Crnog mora

22.Maj, 2007
Hram frigijske boginje Kibele, za koju se verovalo da je „majka zemlje” koja vlada celom prirodom, otkriven je u Bugarskoj na obali Crnog mora kod Balčika.
Kibelu su poštovali u Maloj Aziji, Grčkoj i celom Rimskom carstvu.
Kibelu su prikazivali s nazubljenom krunom, koja je atribut azijskih boginja majki, kako vozi kola koja vuku lavovi.
Procenjeno je da je hram star oko 2.000 godina, a očuvan je u prvobitnom obliku.
Arheolozi su otkrili mnoštvo natpisa i arhitektonskih ukrasa, kao i novčiće iz te epohe. Najvrednije u arheološkom pronalasku jesu dve statue boginje Kibele, od kojih je jedna dobro očuvana, a predstavlja figuru koja sedi na tronu sa svetom životinjom lavom u rukama. (RTS)

U obracunu sa policijom poginuo Milosevicev vozac

01.Maj, 2007
Slobodan Luković, penzioner iz Beograda, nekadašnji vozač predsednika Slobodana Miloševića, sinoć je u Banji Vrujci ranio nevenčanu suprugu Dobriju Nikolić i ubio njenog brata Dušana.
Luković, koji pet sati nije hteo da se preda, pucao je na specijalce, na šta su oni uzvratili. Luković je ranjen u toj pucnjavi i prebačen u valjevsku bolnicu, gde je preminuo, saopštio je MUP Srbije.
Luković nije dozvolio policajcima da priđu i rekao im je da je pucao na svoju nevenčanu ženu Dobriju N. i da je ubio njenog brata Dušana Nikolića, čije je telo ležalo s bočne strane kuće.
„Posle pregovora, Luković je iz kuće pustio povređenu Dobriju N, njenu majku i stanarku sa šetomesečnom bebom, tražeći da dovedu njegovog sina i govoreći da nema nameru da se živ preda”, navedeno je u saopštenju.
Dok su trajali razgovori sa Lukovićem, on je zapucao u pravcu pripadnika specijalnih jedinica, koji su odgovorili na napad i ranili ga, naveo je MUP i dodao da je „po prijemu u Urgentni centar Valjevo Luković preminuo”. (RTS)

Slucaj 'Tuzlanska kolona'

12.Maj, 2007
Portparol Tužilaštva za ratne zločine Srbije Bruno Vekarić potvrdio je da je po međunarodnoj poternici uhapšen Ilija Jurišić, osumnjičen da je učestvovao u zločinu u Tuzli 1992. godine.
„Prema našim saznanjima, uhapšen je ovde kad je pokušao da preko Srbije otputuje za Keln. Ovde je bio u tranzitu”, rekao je Vekarić.
Slučaj „Tuzlanska kolona” objedinjuje dva događaja:
napad iz zasede na vojnike bivše JNA koji su se razoružani povlačili iz tuzlanske kasarne i
napad na obližnje mesto Banovići i zarobljavanje i zlostavljanje više od 800 srpskih civila, koji su se odigrali gotovo istovremeno.
Protiv tadašnjih gradskih funkcionera, među kojima je i Jurišić, još 1995. godine podnesene su krivične prijave.

Granatama na Visoke Decane

30.Mart, 2007
Blizu manastira Visoki Dečani jutros je odjeknula snažna eksplozija.
Eksplozija je odjeknula u 1.10, u neposrednoj blizini manastira, a monasi, koje je eksplozija probudila, rekli su da je reč o granati koja je verovatno ispaljena sa brda iznad manastira.
Monasi su rekli da se prvo čuo tihi prasak, potom zvižduk od oko dve sekunde, a zatim jaka detonacija u neposrednoj blizini manastira.
Pripadnici italijanskog kontingenta Kfora koji obezbeđuju manastir i u blizini manastira imaju vojnu bazu odmah su reagovali i krenuli u potragu za napadačima, prenela je Info-služba. Iguman manastira, episkop Teodosije rekao je da je reč o granatiranju manastira i to najverovatnije u cilju zastrašivanja i slanja preteće poruke monasima.
Episkop Teodosije naglasio je da je bacanje granate iz ručnog bacača na manastir Visoki Dečani teroristički akt i da je jasno da su meta napadača bili crkva ili stambeni objekti. On je podsetio da su od 1999. godine 23 granate pale na okolinu manastira, ali da je poslednja, koja je eksplodirala u petak, bila najbliža crkvi - na svega dvadeset metara udaljenosti od nje.
Prema njegovom mišljenju, namera napadača bila je i obeshrabrivanje monaškog bratstva i zastrašivanje srpskog naroda koji se vraća u Metohiju. „Bratstvo je spokojno, ono se nije uplašilo jer sveti kralj Stefan Dečanski štiti i crkvu i nas od samog početka, u to verujemo i nismo nimalo obeshrabreni u nameri da ostanemo u našoj svetinji”.
Kosovska policija saopštila je da je na zid dvorišta manastira Visoki Dečani pala granata ispaljena iz ručnog bacača.
Neeksplodiranu granatu odneli su pripadnici Kfora, dok je policija pokupila ostale dokaze kako bi istražila slučaj.
KONTAKT GRUPA IZRAZILA PODRŠKU MONAŠKOM BRATSTVU
Predstavnici misija zemalja Kontakt grupe na Kosovu oštro su osudili granatiranje manastira Visoki Dečani, istakavši da je bezbednost srpske zajednice u Pokrajini „od najveće važnosti”. „Takvo nasilje protiv srpske zajednice ili Srpske pravoslavne crkve na Kosovu apsolutno je nedozvoljeno i nepodnošljivo”, istaknuto je u saopštenju kancelarija zemalja Kontakt grupe dostavljenom Tanjugu iz misije SAD u Prištini.

Vahabije

Izraz 'vehabije' je zapravo turcizam od naziva vahabiti (arapski: vahabijun).
– Ovaj naziv se u islamskom svetu koristi za sledbenike i pobornike ideja arapskog verskog učitelja Muhameda ibn Abdel Vahaba iz osamnaestog veka, pripadnika uticajnog islamističkog pokreta u okviru sunitskog ogranka islama, koji zahteva povratak na temelje vere u skladu sa učenjima i načinom života u vreme božjeg poslanika Muhameda i “pobožnih predaka” iz prve tri generacije muslimana.
– Mohamed ibn Abdel Vahab, pripadnik arapskog plemena Bani Tamim, rođen je najverovatnije 1703. godine u području gde se danas nalazi Rijad, prestonica Saudijske Arabije. On je odbacio sva učenja koja su se pojavila tri veka posle Hidžre, ili prelaska Verovesnika Muhameda iz Meke u Medinu. U želji da veri vrati vitalnost, on je tvrdio da bi originalna učenja iz Kurana morala biti očišćena od uobičajenih novotarija, pogrešnih tumačenja, revizija i odstupanja taloženih u hiljadugodišnjoj muslimanskoj povesti.
Ipak, vahabiti tvrde da samo nastavljaju tradiciju i put “Salaf as Saliha” (pobožnih predaka)… što je bio cilj koji su nekoliko vekova pre njih u Siriji zagovarali i Ibn Tajimija sa svojim učenicima Ibn al Kajimom i Ibn al Katirom. Njihova dela su bila malo poznata u islamskom svetu sve dok Mohamed ibn Abdel Vahab nije počeo da ih propoveda i širi po Arabijskom poluostrvu. Inače, po izrazu “Salaf as Saliha”, zagovornici vraćanja na izvorni islam nazivaju se i salafiti.
U prvim decenijama postojanja, krajem 18. veka, vahabizam se ispoljava kao specifičan oslobodilački pokret, kada na celom Arabijskom poluostrvu počinje borba protiv turske vlasti. Pod vođstvom porodice Saud, vahabiti su se borili za versku, a time i za nacionalnu emancipaciju Arapa od vekovne turske dominacije. Poraženi su: 1818. godine, kada je u Carigrad stigla Karađorđeva odrubljena glava iz Srbije, smaknut je i vahabitski emir Abdalah ibn Saud sa više svojih sledbenika.
– S obzirom na to da je prema izvornim islamskim učenjima odnos čoveka prema bogu individualizovan i direktan, bez posredovanja sveštenstva i crkve, po vahabitima molitve moraju biti upućene isključivo bogu. Upravo zato su suniti i šiiti za njih jeretici, jer u svojim molitvama spominju i ljudska bića. Oni se protive čak i spominjanju proroka Muhameda u molitvama i obeležavanju njegovog rođendana, mavlida, tvrdeći da je i božji poslanik bio samo čovek smrtnik.
Inače, vahabiti najstrože zabranjuju slike i fotografije bilo kojeg živog bića koje ima dušu, muziku, igru, televiziju, radio, bioskop, pozorište, alkohol, pušenje, kocku… kao i mnoge druge stvari, pa čak i korišćenje tradicionalnih brojanica ili nošenje svile i zlatnog nakita. Zabranjuju glasan smeh, naricanje, i sve jake emocije. Protive se obeležavanju grobova na bilo koji način, posebno postavljanjem spomenika, i podizanju minareta na džamijama. Zabranjuju nošenje amajlija, odnosno verovanje u njihovu isceliteljsku moć. Isto tako zabranjuju magiju, delovanje vračeva i vračara… jer je praznoverje poistovećeno sa bogohuljenjem.
Pridaju veliki značaj običajima i ritualima, i to ne samo u molitvama i drugim obavezama muslimana već i u svakodnevnom životu. Na primer: trebalo bi uvek jesti sa tri prsta, vodu treba piti u četiri gutljaja, i to desnom rukom i sedeći. Većina njih ne brijaju brade i nose tradicionalnu odeću, zbog čega su vahabite i pripadnike sličnih islamističkih grupa u južnoj Aziji nazvali Ahl ul Hadis, ili ljudi tradicije. Ali, negde ih nazivaju i Fatna an Nedždija, ili – nevolja iz Nedžda.

– U studiji Brusa Lorensa “Razotkrivanje mita – islam iza nasilja”, navodi se stav jednog šeika iz kurdskog islamističkog pokreta Ansar al Islam, koji je rekao da “tako nešto kao što je vahabizam ne postoji, već postoji samo istinski islam”. I mnogi Saudijci imaju slično mišljenje. Jer, vahabiti, odnosno salafiti, pripadaju isključivo sunitskom ogranku islama: oni predstavljaju reakciju na širenje i uticaj sufijskih i šiitskih učenja, koji su za vahabite bili i ostali jeres prvog reda.
– Veza vahabita i porodice Saud traje duže od dva i po veka i moglo bi se reći da je neraskidiva. Njene temelje su postavili sam šeik Mohamed ibn Abdel Vahab i rodonačelnik saudijske dinastije Muhamad ibn Saud, emir (princ) iz Derije, u pustinjskoj oblasti Nedžd, središnjem delu Arabijskog poluostrva. Porodica Saud je pripadala velikom arapskom plemenu Bani Anajza, koje je bilo nastanjeno upravo u Nedždu, a verski i politički savez emira i šeika bio je potvrđen 1743. godine brakom sina Muhamada ibn Sauda i ćerke Mohameda ibn Abdel Vahaba, čiji će potomci posle postati gospodari gotovo čitavog Arabijskog poluostrva.
Sigurno je da vahabiti nikada ne bi imali širi značaj na islamskoj sceni da nije bilo takve podrške porodice Saud, ali ni porodica Saud verovatno nikad ne bi zavladala Arabijskim poluostrvom, niti bi stekla veći uticaj u arapskom i islamskom svetu, da iza nje nisu stajali istrajni i veri predani vahabitski propovednici-ratnici.
Uprkos takvoj podršci, Saudijska Arabija je osnovana tek 1932. godine?
– Početkom dvadesetog veka, kada je turska vlast u arapskom svetu bila značajno uzdrmana, uz ogromnu podršku fanatizovanih vahabitskih ratnika, porodica Saud je ponovo uspostavila vlast u oblasti Nedžda, a 1902. godine su uspeli da osvoje i mali pustinjski grad – Rijad, danas prestonicu – polako potiskujući moćniju rivalsku porodicu Al Rašid, koja će konačno biti poražena 1922. godine, kada je izgubila podršku Turske.
Ipak, porodica Saud nikada ne bi zavladala gotovo čitavim poluostrvom da nije bilo snažne političke, ali i vojne podrške zapadnih zemalja, pre svih Velike Britanije. Tokom Prvog rata zapadni saveznici su pomagali veliki arapski ustanak nastojeći da oslabe Tursku, koja je bila u savezu sa Nemačkom. Obećali su Arapima, koje je predvodio hašemitski šerif Meke Husein ibn Ali, stvaranje jedinstvene arapske države na čitavom prostoru Bliskog istoka, o čemu je u svojoj zanimljivoj autobiografiji pisao i britanski obaveštajac, potpukovnik Tomas Edvard Lorens, poznatiji kao Lorens od Arabije, učesnik i jedan od inspiratora Velikog arapskog ustanka. Ali, predomislili su se. Jer, takva država bi predstavljala vrlo ozbiljnu prepreku u uspostavljanju dominacije u tom delu sveta. To je bio razlog zbog čega su vahabiti iz Nedžda dobili snažniju podršku Britanije posle Prvog svetskog rata, dok je klan Hašemita (Bani Hašim), kome je pripadao i sam božji poslanik Muhamed, uslovno rečeno, ostao – kratkih rukava. Hašemitski emir Ali ibn Husein, sin vođe Velikog ustanka emira Huseina, morao je tada da se povuče iz Meke, a hašemitskoj dinastiji je danas, pošto su 1958. godine i u Iraku svrgnuti sa vlasti, ostao samo Jordan.
Britanci su direktno pomogli vahabitskom emiru Abdel Azizu ibn Saudu da postane kralj Hadžaza, oblasti u kojoj su Meka i Medina, 1926, i Nedžda 1927. godine. Velika Britanija je postala garant prevlasti dinastije Saud u tad uspostavljenom kraljevstvu Hadžez i Nedžd, koje je 1932. preimenovano u – Saudijska Arabija. Sa izuzetkom Lihtenštajna, to je jedina država na svetu u čijem je imenu označeno da pripada jednoj porodici.
– Da! I danas mnogi politički mislioci i verski učenjaci u islamskom svetu smatraju da se vahabiti nikad nisu oslobodili uticaja zapadnih sila i njihovih političkih usmeravanja.
Uostalom, posledice takve politike takozvanih globalnih faktora u regionu još se osećaju. To je jedno od najvećih žarišta nestabilnosti u savremenom svetu… zajedno sa Balkanom. Borba svetskih sila za “nasleđe” Osmanske ipmerije u ovim delovima sveta, na Bliskom istoku i na Balkanu, ne prestaje da opterećuje međunarodne odnose već dva stoleća.

Vanzemaljci u Nisu :)

Slavica Milojković iz niškog sela Međurovo tvrdi da je u svom kukuruzištu pre nedelju dana videla vanzemaljca!
Žena tvrdi da ne bi svojim očima verovala da neobično biće nije videlo još troje meštana Međurova, prenosi „Kurir”. „
Bilo je rano jutro, tek je prošlo šest sati, bila sam u bašti da zalijem papriku.
Prišla sam njivi i ugledala čovekoliko biće koje je klečalo na kolenima i klanjalo se ka Suncu.
Ono što me je zaprepastilo je to što se uporedo s njegovim pokretima njihala i jedna stabljika kukuruza koja je bila u blizini”, kaže Milojkovićeva, priznajući da ni posle nedelju dana ne može da se oporavi od šoka.
Slavica kaže da je biće imalo sve karakteristike čoveka, osim što je blistalo neviđenim sjajem.
„Bilo je obučeno u nešto što je najsličnije hartiji za pakovanje poklona zlatnožute boje. Polako sam mu prišla i pitala ga šta radi ovde. Nije mi odgovorilo, niti se čuo bilo kakav drugi zvuk. Pitala sam ga da li je gluv kada mi ne odgovara. Kad sam shvatila da to ipak nisu čista posla, otrčala sam do jednog starca koji se nalazio u obližnjoj njivi. Pozvala sam ga da pođe sa mnom i otera tuđinca, ali je on to odbio, govoreći mi da se u mojoj bašti izgleda nešto zapalilo jer se vidi neobična svetlost”, priča Milojkovićeva.
Uplašena žena pomoć je zatražila od komšija Tomislava Živkovića i njegove supruge Vukosave, koji su odlučili da odu na njivu i provere šta se tamo dešava.
„Tomislav je poneo vilu, a ja motiku, jer smo se plašili da će nas napasti. Međutim, kad smo stigli na pola puta, videli smo da to biće počinje da se smanjuje, dok nije dostiglo veličinu i oblik nečega što bih najpribližnije opisala kao pticu koja je blistala mnoštvom boja. ´To´ se onda vinulo ka nebu, da bi se pred našim očima ponovo transformisalo u čoveka koji je ´jahao´ na nečemu nalik motociklu i nestalo put neba”, priča Slavica Milojković.
„Supruga i ja smo krenuli sa Slavicom i na njivi videli nešto što ni danas ne znamo šta je. Gornji deo tela mu je bio zlatnožute boje, dok je preko pojasa imao nešto crno, što je ličilo na kecelju. Stvorenje je klečalo, pa se uspravljalo, i kad je to uradilo treći put, odletelo je ka nebu”, kaže Tomislav Živković.
Njegova supruga Vukosava priznaje da ju je tuđinac „isterao iz pameti” i da još ne može da se pribere od ovog neobičnog doživljaja. Meštani Međurova različito reaguju na doživljaj svojih komšija, ali se slažu u oceni da je reč o ozbiljnim ljudima koji tako nešto ne bi izmislili. Ipak, niko od njih nema objašnjenje zašto su vanzemaljci odlučili da se Srbima ukažu baš u Međurovu, s obzirom na to da je ovo moravsko selo poznato jedino po proizvodnji paprike, a ne veruju da bi vanzemaljci iz tog razloga pokazali interesovanje za njih.

Washington Times-Islamski teroristi na Balkanu

Balkan je značajno uporište islamskih terorista, piše „Vašington tajms”, ukazujući na činjenicu da u muslimanskim zajednicama u Albaniji, na Kosovu, u BiH i Makedoniji postoji razvijena struktura za podršku terorističkim grupama, među kojima je i Al kaida.
Iako vlada u Tirani pruža podršku američkim naporima u borbi protiv islamskih terorista, izveštaj iz 2005. godine ukazuje na to da je Albanija tokom devedesetih godina prošlog veka „pružala uporište” Al kaidi.
„Loša unutrašnja bezbednost, nedostatak kontrole granica i visok nivo kriminala stvorili su okruženje koje je plodno za terorističke aktivnosti. Određeni islamski ekstremisti koristili su Albaniju kao utočište i čak imaju albansko državljanstvo”, rekao je „Vašington tajmsu” stručnjak za terorizam Stiven Vorel.
List navodi da je i Bosna, koja takođe ima značajnu muslimansku zajednicu, u prošlosti pružala podršku Al kaidi i drugim terorističkim organizacijama.
Vašingtonski dnevnik dodaje da je „najveći deo islamskih ekstremista, koji su bosanskim muslimanima pomagali u borbi protiv pravoslavnih Srba, napustio region posle Dejtonskog sporazuma 1995. godine, ali da su neki ostali”.
„Procenjuje se da je više stotina stranih boraca ostalo u Bosni posle rata i dobilo bosansko državljanstvo. Neki operativci Al kaide navodno imaju kontakte sa članovima bosanske obaveštajne službe”, navode američki zvaničnici.
Evropske obaveštajne službe procenjuju da je u Bosni skriveno oko 750 bivših islamskih boraca koji pružaju pomoć teroristima.
List napominje i da vođa Al kaide Osama bin Laden često pominje Bosnu kao „važan primer za džihad” i da se u propagandnom materijalu islamista često mogu videti snimci borbi u Bosni. Američki zvaničnici navode i da su balkanski muslimani bili vrlo interesantni za regrutovanje u Al kaidu, jer se zbog svog fizičkog izgleda lakše mogu utopiti u okruženje u SAD i evropskim zemljama. (Tanjug)

Akcije

Evropa je prestigla SAD u vrednosti akcija na svojim berzama, prvi put od Prvog svetskog rata, što je još jedan znak opadanja svetske dominacije američkog tržišta kapitala, navodi londonski „Financial Times”.
Evropske 24 berze, uključujući Rusiju i istok kontinenta, beleže rast kapitalizacije.
Poskupljenje evra u odnosu na dolar, rast istočnoevropskih tržišta kao što je Rusija i veće profitne stope doveli su do uklanjanja dugotrajnog jaza između Evrope i SAD.
Poslednji put kada su akcije u Evropi vredele više od onih u SAD verovatno je bilo pre Prvog svetskog rata.
Prosečna vrednost evropskih akcija porasla je za 160% od početka 2003. godine u dolarskoj vrednosti. U SAD rast je bio 70,5%.
U međuvremenu, evro je poskupeo za 26% u odnosu na dolar.

Interesting animals

'Get out of my bed' - dog-cat
http://www.youtube.com/watch?v=MXYhn2Wwxhs
Dog 'eating' cat
http://www.youtube.com/watch?v=0IfysMYZ3aA
Cat-dog fight
http://www.youtube.com/watch?v=M4puLmxsO8o

Fluorescentni protein u albino zecu

Brazilski umjetnik Eduardo Kac, u oplođeno jajašce albino zeca unosi zeleni fluorescentni protein, nakon čega se rađa transgenetski zec koji svijetli u mraku.
Zecovo je ime Alba.
Umjetnik koji u svoj životopis upisuje niz kontroverznih akcija na granici umjetnosti i znanosti predstavit će se izložbom “Rabbit Remiks”, nastalom na temelju projekta “GFP Bunny” koji je izazvao veliku medijsku pozornost diljem svijeta, budući da je riječ o eksperimentu sa živim zecom.
Nakon genetski mutiranih, hiperrealističnih bića australske umjetnice Patricie Piccinini, genetika se u umjetnosti komentirala na krajnje kontroverzan način.
Njegov će projekt biti, doduše, pokazan samo preko dokumentacije, no zasigurno će izazvati puno kontroverzi, što pokazuju već i naši sugovornici na temu.
Bioetičar Hrvoje Jurić projekt smatra vrhuncem cinizma suvremenog društva i ne podržava ga. - Inače imam razumijevanja za otkačene postupke umjetnika, no ove eksperimente smatram zloupotrebom tehnoznanstvenih dostignuća s kojima i općenito moramo biti vrlo oprezni i te eksperimente smatram radikalnim obezvrjeđenjem jednog živog bića.
Biolog Petar Mitrikeski smatra da ovaj umjetnički postupak nema smisla jer je napravljen samo zbog egzibicionizma i kao takav je besmislen i omalovažavajući za životinju. Jasmina Bavoljak projekt vidi stepenicom dalje nakon rada sa svinjama Damiena Hirsta i smatra da Kacov rad, među ostalim, postavlja pitanje imaju li životinje pravo na zaštitu ili se njima može manipulirati.
U priopćenju uz izložbu 44-godišnjeg umjetnika navodi se da su njegova djela kao spoj znanosti i umjetnosti poziv na društvenu odgovornost i upozoravaju na eventualnu opasnost kojoj smo izloženi zbog genetske modifikacije.
Umjetnik rođen u Rio de Janeiru inače je dobitnik brojnih međunarodnih nagrada, a danas predaje na Art Institute u Chicagu.
U svojim radovima često primjenjuje tehnička dostignuća poput teleportacije ili transgenetske mutacije.
U projektu “GFP Bunny” Kac je u suradnji s francuskim znanstvenicima dao unijeti zeleni fluorescentni protein pacifičke meduze u oplođeno jajašce albino zeca i tako potaknuo mnoga etička pitanja te izazvao međunarodnu kontroverzu može li se zec Alba uopće shvatiti kao umjetnost.
Po nekim teorijama, cijeli je postupak odglumljen i nije se zapravo dogodio, po drugima na sudu je dobio zabranu daljnjeg izvođenja sličnih projekata.
Projekt “GFP Bunny” prvi je put izveden 2000. godine, a zec Alba je uginuo prirodnom smrću.

US Senate/Congress

US Congress house committee on house affairs
http://www.suc.org/projects/Information/house_CFA.html
US Senate committee on foreign relations http://www.suc.org/projects/Information/senate_CFR.html

US Resolution on Kosovo

110th CONGRESS
1st Session
S. RES. 135
Expressing the sense of the Senate that the United States should support independence for Kosovo.
IN THE SENATE OF THE UNITED STATES
March 29, 2007
Mr. LIEBERMAN (for himself, Mr. BIDEN, Mr. MCCAIN, and Mr. SMITH) submitted the following resolution; which was referred to the Committee on Foreign Relations
RESOLUTION
Expressing the sense of the Senate that the United States should support independence for Kosovo.
Whereas the United States has enduring national interests in the peace and security of southeastern Europe, and in the greater integration of the region into the Euro-Atlantic community of democratic, well-governed states;
Whereas, in March 1999, the United States, along with other members of the North Atlantic Treaty Organisation (NATO), commenced military action aimed at ending Slobodan Milosevic's brutal campaign of ethnic cleansing against the people of Kosovo;
Whereas that military action resulted in the defeat of Serb forces and the creation of the United Nations Mission in Kosovo, an interim United Nations administration that governs Kosovo, and which ended, de facto, the sovereignty that was previously exercised by the Government of the Federal Republic of Yugoslavia over Kosovo;
Whereas the men and women of the Armed Forces of the United States have served bravely in Kosovo since 1999, and their presence and participation in the NATO-led Kosovo Force has been indispensable in protecting the people of Kosovo and stabilizing the region;
Whereas United Nations administration was never intended nor understood as a permanent solution to the political status of Kosovo;
Whereas, in light of NATO's military intervention in Kosovo and the United Nations trusteeship established in Kosovo pursuant to United Nations Security Council Resolution 1244 (1999), the international community has recognized the political circumstances in Kosovo as unique, and the settlement of Kosovo's status therefore does not establish a precedent for the resolution of other conflicts;
Whereas continuing uncertainty about the status of Kosovo is unacceptable to the overwhelming majority of the inhabitants of Kosovo, inhibits economic and political development in Kosovo, and contributes to instability and radicalism in both Kosovo and Serbia;
Whereas, in 2005, the United Nations Secretary-General appointed the former President of Finland, Martti Ahtisaari, as United Nations Special Envoy for Kosovo to develop a comprehensive settlement proposal to resolve the political status of Kosovo;
Whereas, in March 2007, after 14 months of intensive diplomacy, Special Envoy Ahtisaari submitted to the Security Council a comprehensive settlement proposal that would result in supervised independence for Kosovo, with robust protections for the rights of minorities; and
Whereas Special Envoy Ahtisaari has explored every reasonable avenue for compromise in the course of his diplomacy and has stated that further negotiations would be counterproductive: Now, therefore, be it
Resolved, That it is the sense of the Senate that--
(1) the United States should support the independence of Kosovo in accordance with its currently constituted borders, a resolution that represents the only just, sustainable solution for an economically viable and politically stable Kosovo;
(2) the United States should, in consultation and cooperation with its allies, vigorously and promptly pursue a United Nations Security Council resolution that endorses the recommendations of United Nations Special Envoy for Kosovo Martti Ahtisaari;
(3) in the absence of timely action by the United Nations Security Council, the United States should be prepared to act in conjunction with like-minded democracies to confer diplomatic recognition on, and establish full diplomatic relations with, Kosovo as an independent state, much as the United States worked in cooperation with like-minded democracies to protect the people of Kosovo in 1999;
(4) the United States should oppose any delay in the resolution of the political status of Kosovo as counterproductive, potentially dangerous, and likely to make the achievement of a lasting settlement more difficult;
(5) the United States should work together with the European Union as a full partner in supporting the political and economic development of an independent Kosovo;
(6) the United States should support the integration of Kosovo into international and Euro-Atlantic institutions, including its timely admission to the Partnership for Peace program of the North Atlantic Treaty Organisation (NATO), with the ultimate goal of full membership in NATO;
(7) the United States should reaffirm its commitment to southeastern Europe, including the continuation of the military mission in Kosovo to deter and disrupt any efforts by any party to destabilize the region through violence;
(8) the Government of Kosovo should exercise responsible leadership under supervised independence and thereby accelerate the transition to full independence, taking particular care to reassure, protect, and ensure the full political and economic rights of Serb and other minority communities in Kosovo;
(9) the Government of Kosovo should make every reasonable effort to develop a cooperative relationship with the Government of Serbia, in recognition of its legitimate interests in the safety of the Serb population in Kosovo and in the protection and preservation of the patrimonial sites of the Serbian Orthodox Church in Kosovo; and
(10) the Government of Serbia should exercise responsible leadership and seize the opportunity and the imperative presented by the independence of Kosovo to end the dark chapter of the 1990s and focus its energies toward achieving a prosperous and peaceful future through regional cooperation and integration into Euro-Atlantic institutions, including NATO and the European Union, and toward the establishment of open, constructive relations with the government of Kosovo.

Maternji Jezik

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу.
Реч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?
Не узимајте туђу реч у своја уста.
Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио.
Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.
Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.
Народ који изгуби своје речи престаје бити народ.
Постоји,чедо моје, болест која напада језик као зараза тело.
Памтим ја такве заразе и морије језика.
Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа.
Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити.
Два језика никада се помирити не могу.
Два народа могу живети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кадгод се два језика сусретну и измешају, они су као две војске у бици на живот и смрт.
Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати.
Најпосле се чује само један језик.
Битка је завршена.
Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да ти битка између језика не траје дан два, као битка међу војскама, нити годину две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик.
После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ.
После изгубљеног језика нема народа.
Човек научи свој језик за годину дана.
Не заборавља га док је жив.
Народ га не заборавља док постоји.
Туђи језик човек научи исто за годину дана.
Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи.
Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је товоља,билодатомора.
И ја сам, чедо моје, у својим војнама употребљавао језик као најопасније оружје.
Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова.
За време опсада, и дуго после тога, слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове граде и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојену земљу и градове.
Више сам крајева освојио језиком него мачем.
Чувајте се, чедо моје, инојезичника.
Дођу неприметно, не знаш кад и како.
Клањају ти се на сваком кораку.
И зато што не знају твој језик, улагују ти се и умиљавају онако како то раде пси.
Никада им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично ћуте.
Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ево ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну.
Једног дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.
Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и песме, и своја кола и обичаје.
Постају све бучнији и заглушнији.
Сада више не моле нити просе, него траже и отимају.
А ти остајеш на своме, али у туђој земљи.
Нема ти друге него да их тераш или да бежиш, што ти се чини могућнијим.
На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску.
Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.
Језик је, чедо моје, тврђи од бедема.
Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком.
Ако је језик остао недодирнут, не бој се.
Пошаљи уходе и трговце нека добро зађу по селима и градовима и нека слушају.
Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља и где се још, као стари златник, обрће наша реч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада.
Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље и народ опет вратити, кад тад вратити, својој језичкој матици и своме матичном народу.
Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај.
То може штетити само једном нараштају, а не народу.
Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе.
Кад тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају.
А језик, чедо моје, језик је та вода, увек иста с обе стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ уједно отачаство и једну државу.
* * *
Свети Кирил и Методије Равноапостолни.
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије.
Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик.
По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу.
Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).
Но, када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа.
После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину.
На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима.
По његовој смрти - а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године - ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу.

Pod dejstvom halucinogena?

Мојсије је био под утицајем снажних халуциногена када је са планине Синај донео Десет заповести јеврејском народу, тврди један израелски психолог.
У провокативном чланку објављеном у листу „Тime and Mind”, Бени Шанон навео је да је узимање халуциногена било саставни део верских ритуала Израелићана из Друге књиге Мојсијеве у Библији, преносе светске агенције.
„Што се тиче Мојсија на Синајској гори, то је био или натприродан космички догађај у који не верујем, или легенда у коју такође не верујем, или најзад - што је веома вероватно - догађај у којем су учествовали Мојсије и Израелићани под дејством дрога”, рекао је Шанон државном израелском радију.
„Библија о томе каже да ´народ види звуке´, а то је веома класична појава, на пример у традицији Латинске Америке, где ´виде´ музику”, додао је израелски психолог, који ради као професор на одсеку за когнитивну психологију Универзитета у Јерусалиму.
Шанон је објаснио да две биљке које расту у Синајској пустињи садрже психоактивне молекуле који се налазе и у биљкама од којих се прави снажан амазонски халуциноген ајахуаска. (Танјуг)

Neka deca vole samocu

Ако се дете игра само, можда му је такав карактер или му треба помоћ.
Извели сте свог малишана у парк, али он седи на клупи са вама и не прилази другим малишанима који се безбрижно пентрају по пењалицама, клацкају или љуљају. У песку сам прави куле и замкове и ни са ким не разговара. Сагиње главу и ћути. Исто се дешава на рођенданима. Ваш мали особењак вас држи за сукњу и не учествује у игри својих вршњака.
Сваком родитељу се срце цепа кад види да баш његово дете у школи другови не позивају на журке и славља. Али да ли то заиста значи да је дете несрећно? И шта можете да урадите уколико ваш малишан нема пријатеља? Пре него што вас обузме очај или било шта предузмете, морате знати да је такво понашање код мале деце сасвим нормално: нека деца су једноставно стидљива, нека су друштвена, нека агресивна, а нека усамљена.
Стидљивост је типична за јединце који највећи део времена проводе с одраслима. Чувају их баке и деке и не иду у колектив. А у колективу владају потпуно други закони. Зато им треба дати времена да их упознају. Склапање пријатељства једна је од најтежих лекција које свако дете мора да савлада и скоро је немогуће научити га тој вештини.
Наставници, међутим, ту могу да помогну. Неки ученици увек остају по страни у свим школским активностима, колико год се трудили да буду укључени. Сваки учитељ или професор је свестан тога и покушаће да помогне. Али наставник не може натерати малишане да се играју једни с другима за време одмора, али зато треба да организује активности које могу да се ураде само улагањем заједничких напора.
Бројни су разлози због којих деца постају усамљеници: прелазак у другу школу, породични проблеми код куће као што су развод или болест, или превише обавеза ван школе (страни језици, спорт, музичка школа...). Али нека деца су по природи индивидуалисти и усамљеници. То су често креативне личности којима не смета што су саме и воле да се играју у свом имагинарном свету.
Ипак, има и деце која предузимају очајничке кораке да придобију другаре и стекну пријатеље.
Сваком родитељу је стало да дете има много пријатеља, али се многи мире са ситуацијом јер схватају да је њихов мезимац одувек био такав. И нека деца признају да не желе увек да буду део гомиле и да их често не занима оно што њихови вршњаци раде.
Уколико је дете мало и стидљиво, можете му помоћи на тај начин што ћете му омогућити да што чешће буде у друштву вршњака. Водите га у парк, дозволите врчњацима из зграде или улице да дођу код вас да се играју. Немојте се мешати ако се споречкају, препустите вашем јединцу да сам решава спорове и сналази се како зна и уме. Јер у колективу он више није центар света као код куће. Научиће брзо и постепено ће бити све сигурнији у себе.

Italijanske zrtve

feb'07
Poslednjih dana narušeni su odnosi Italije i Hrvatske, a spor je nastao zbog izjava o žrtvama u II svetskom ratu.
Šef diplomatije Italije Masimo Dalema otkazao je posetu jednog od visokih zvaničnika Hrvatskoj nakon razmene oštrih reči između Rima i Zagreba o italijanskim žrtvama na teritoriji SFRJ u II svetskom ratu.
Otkazana je poseta državnog podsekretara Vitorija Kraksija, a Dalema je pozvao na razgovor hrvatskog ambasadora u Rimu Tomislava Vidoševića.
Polemika dve zemlje izbila je u subotu, posle govora italijanskog predsednika Đorđa Napolitana povodom Dana sećanja na italijanske žrtve II svetskog rata na teritoriji SFRJ.
Napolitano je tom prilikom govorio o „krvničkom ludilu s užasnim obrisima etničkog čišćenja”.
Italijanski predsednik podsetio je na fojbe, prirodne jame koje postoje u nekim oblastima severoistočne Italije i u Istri, i rekao da su jugoslovenski partizani u njih bacili 15.000 stanovnika italijanske nacionalnosti.
Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić odgovorio je juče Napolitanu i kritikovao „izjave u kojima je nemoguće ne videti otvorene elemente rasizma” i „političke osvete”, objavila je italijanska agencija Ansa. (Beta)

Veliki Petak

Veliki petak - dan stradanja i smrti Isusa Hrista i dan žalosti za sav hrišćanski svet.
Veliki petak je poslednji najznačajniji dan u nedelji Hristovih stradanja.
Isus Nazarećanin car judejski, kako je zapisano u jevanđeljima, umro je na krstu u „šesti čas dana” i tada su se zavese jerusalimskog hrama precepile na pola, sunce se pomračilo i sva zvona su popucala.
Zato u pravoslavnim hramovima, koji su zadržali istočni hrišćanski obred, na Veliki petak ne zvone zvona već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Na Veliki petak se ne služe liturgije već carski časovi sa čitanjem jevanđelja o događajima u Nedelji stradanja.
„Dođoh na svet da svedočim istinu. Svaki koji je od istine sluša moj glas”, zapisano je u Jevanđelju po Jovanu u kome Isus pred Pilatom objašnjava svoju misiju i svesnu žrtvu za spasenje ljudskog roda.
Večernjim bogosluženjima obeležava se vreme smrti i skidanja sa krsta tela Gospodnjeg kada se na posebno ukrašen sto ispred oltara koji predstavlja Hristov grob iznosi plaštanica.
Sveštenici iznose crvenu plaštanicu i tri puta uz zvuke klepala obilaze oko crkve, što simbolično predstavlja sahranu.
Plaštanica se potom polaže ispred oltara a vernici u tišini dolaze na celivanje sve do subote uveče, uoči Vaskrsa čije slavlje počinje u ponoć kada se u znak vaskršnje radosti oglašavaju i prva zvona.
Veliki petak je za sve hrišćane dan strogog posta, a prema pravoslavnom kanonu to je post na vodi. Mogi vernici u znak žalosti na taj dan uopšte ne jedu i ne piju do zalaska sunca.
U Srbiji je, pored posta, običaj da se na Veliki petak zaustave svi poslovi i u kući i u polju.
U nekim krajevima je običaj da se na Veliki petak farbaju jaja i to u crvenu boju koja je simbol nevino prolivene krvi Hristove.
Poštujući ovaj dan hrišćani izražavaju svoju veru da stradanje prethodi vaskrsenju i da bez stradanja i smrti nema vaskrsenja.

Manastir Kovilj

Na njegovu izričitu želju da se tokom posete u Jugoslaviji susretne i sa jednom monaškom zajednicom, kardinal Karlo Maria Martini je u petak 15. februara, na praznik Sretenja, obišao manastir Kovilj.
Milanskog nadbiskupa, koga su u ovoj poseti pratili pomoćni milanski biskup msgr. Francesco Coccopalmerio, apostolski nuncij u SR Jugoslaviji msgr. Eugenio Sbarbaro, beogradski nadbiskup i metropolita msgr. Stanislav Hočevar i drugi članovi delegacije, u koviljskom manastiru dočekao je episkop jegarski gospodin Porfirije sa monasima.
Njegovo Preosveštenstvo je kardinala Martinija pozdravio sledećim rečima:
„Ovaj manastir je nastao na mestu na kojem su se izmirile ugarska i srpska vojska, a posrednik tog izmirenja bio je sv. Sava. Na mestu na kojem je mir postignut bila podignuta jedna crkva, iz koje se kasnije razvio ovaj manastir. Zato, pored toga što je mesto gde se sakupljaju monasi, ovaj manastir istovremeno je i simbol pomirenja i apel za mir svim ljudima. Simbol je mira, ali ne onog koji samo znači stanje bez ratovanja, nego istinskog mira. Ovaj manastir je znak i pokazatelj da se mir ne može postići na političkim poligonima nego da pre svega zavisi od našeg mira sa Bogom. Jer, ko ima taj mir, imaće i mir prema drugima. I zato se mi veoma radujemo što ste došli kod nas u ovu kuću mira, u kuću ljubavi, u kojoj se mi trudimo da skromno služimo. Naročito nas raduje što ste upravo Vi naš gost, kao milanski nadbiskup, naslednik na prestolu sv. Ambrozija čijim smo moštima i mi imali priliku da se poklonimo u Vašoj nadbiskupiji. Nas braću ovog manastira posebno raduje što ste Vi iz Milana jer smo sa hrišćanima Vaše zemlje povezani možda više nego sa hrišćanima drugih zemalja. Takođe smo više puta bili i u Torinu u manastiru Boze i sa kojim skoro svakodnevno komuniciramo. Zbog svega toga, veoma mnogo pozdravljamo Katoličku crkvu iz vaše zemlje.”
Noseći sa sobom pozdrav milanske Crkve i crkve Sv. Ambrozija, Njegova Eminencija kardinal Martini je izrazio duboku zahvalnost za gostoprimstvo i za vladikine reči i naglasio koliko je veliki značaj za njega što se nalazi na ovom mestu punom vere i punom istorije.
„Kako ste pomenuli, ovo je mesto mira i izmirenja među narodima. Potrebno nam je puno molitvi i zagovora svetog Save i drugih svetaca da bi se postigao mir ovde i u Svetoj Zemlji. Kada dolazim na ovakvo mesto naročito su mi na pameti molitve svetosti. To je zaista vredna tradicija koja obogaćuje i istočnu i zapadnu Crkvu. Pre nekoliko decenija sam bio na Gori Atos odakle su mi u sećanju ostale molitve i požrtvovanost manastirskog života. Drago mi je što čujem za manastir Boze. I mi smo jako povezani sa tim manastirom i mogu da kažem da su tri četvrtine njihovih monaha iz milanske nadbiskupije. Potpuno verujem u ono što ste i sami istakli da je najvažnije, a to je da treba da imamo mir u srcu i sa Bogom jer jedino tako oko sebe možemo širiti mir, a takođe duboko verujem i da ovaj manastir uvek širi mir u ovoj zemlji i onima koji ga posećuju. Preporučujem milansku Crkvu vašim molitvama.” Radosni što su se zajedno našli u ovom hramu mira, episkop jegarski i milanski nadbiskup razmenili su darove. Ikonu sv. Ambrozija, delo ruku jednog od braće manastira u Kovilju, poneće sa sobom u svoju crkvu kardinal Martini, a u spomen na ovu njegovu posetu, u koviljskom manastiru ostaće medalja sa motivom kako apostol Petar odgovara Isusu, da će „Na tvoju reč” još jednom baciti mreže za ribolov. Kardinal Martini je od domaćina primio još jedan poklon, rođendanski. Monasi manastira su nasledniku sv. Ambrozija otpevali tropar ovom velikom crkvenom ocu.
Pogledajte desnu stranu crkve Ruzica u Bg. Sa leve strane je Srpski vojnik a sa desne vitez Templar. Šta bi to trebalo da znaci?

Reciklaza mobilnih telefona

90% starog materijala mobilnih telefona je obnovljivo.
Posebno štetne po životnu okolinu su baterije u mobilnim telefonima, čijim se bacanjem uništavaju vredni metali poput paladijuma i zlata, a oslobađaju se teški otrovi, poput litijuma i kadmijuma.

Oprostaj Sinise Mihajlovica

„Legendarna levica” srpskog fudbala je u Novom Sadu na stadionu „Karađorđe” odigrala poslednju utakmicu u karijeri.
Siniša Mihajlović je, na oproštajnoj utakmici koja je igrana između Intera i „Mihinih prijatelja”, odigrao svoj poslednji meč na stadionu na kojem je i počeo svoju blistavu karijeru 1988. godine. Utakmica je završena rezultatom 6:5 za Inter, a dva gola za „crno-plave” postigli su i Mihajlovićevi sinovi Dušan i Miroslav.
Mihajlović je tokom fenomenalne karijere nastupao za Vojvodinu, Crvenu zvezdu, Romu, Sampdoriju, Lacio i Inter, u tom periodu osvojio je 16 trofeja, a jedan je od retkih koji je u poslednjoj sezoni kao igrač i prvoj kao trener osvojio titule.
Siniša je na teren ušao u 11. minutu, pošto je to broj koji je kroz karijeru najviše nosio na dresu. Miha je prvo poluvreme igrao za Inter, dok je u drugom delu nosio beli dres „Mihinih prijatelja”.
Sastavi:
Inter: Toldo, Kordoba, Samjuel, Materaci, Maksvel, Stanković, Figo, Solari, Ibrahimović, Adrijano, Manćini.
Sinišini prijatelji: Peruci, Pankaro, Tanjga, Vjerhovod, Šapurić, Đanini, Karbone, Stoičkov, Lombardo, Filipo Inzagi, Simone Inzagi. Igrali su još: Kouto, Šestić, Fjore, Mijatović, Montela, Vasilijević, Stojković, Binić, Saveljić, Jokanović, Sinjori, Karbone, Vorkapić, Divac...

Undesirables - Erased

Slovenia Forcibly Removes Its Undesirables
A frequent Balkan news commentator and reporter Nicholas Wood (who probably can’t remember what he had for breakfast, but won’t forget to mention, in one way or the other, that Serbs are guilty for just about everything) will tell you the violent outbursts of racism exhibited in former Yugoslav republic of Slovenia are something rather new and unexpected.
In his latest article about the forceful expulsion of Roma families, threats, violence and even murder of Gypsies by the Slovenians who simply don’t want anyone with darker skin or non-Slovenian living among them, Nicholas’ shock and disbelief is almost palpable, from the title (Hounding of Gypsies Contradicts Slovenia’s Image) down:
Half a mile short of this picturesque village in central Slovenia, two brick houses and a cluster of sheds lie empty. A baby’s stroller sits abandoned outside, and chickens and geese race about, apparently unfed, all evidence of a rapid departure by the family that lived here until just over a week ago.
The Strojans, an extended family of 31 Gypsies, 14 of them children, fled the property on Oct. 28, after it was surrounded by a mob from Ambrus and nearby villages, threatening to kill them and demanding their eviction. While the police kept the crowd back, Slovenian government officials negotiated the family’s removal to a former army barracks about 30 miles away.
The scene is at odds with an image of Slovenia as the most advanced and wealthiest of the 10 Eastern European states that joined the European Union two years ago. Slovenia prides itself as being free of the ethnic tensions that dominate the rest of Yugoslavia, from which Slovenia broke free in 1991 after a 10-day conflict. Since then Gypsies, also known as Roma, have been the victims of sporadic assaults, including a grenade attack last year in which two women, a mother and her 21-year-old daughter, were killed.
While none of the Strojans were seriously hurt in the incident here, rights groups say the government’s role in the forced removal of the family makes it one of the most serious such incidents in Europe in a decade. And now other municipalities are calling for the removal of Gypsies.
“Gypsies Raus!”
The reporter also notes that the Gypsies from the Slovenian Ambrus village had to flee to the woods where they were hiding from the region’s angry mob. When they tried to go back home...
...“People were coming on foot through the woods, they were shouting, ‘Kill the Gypsies, kill the Gypsies!’ ” said Miha Strojan, Mr. Strojan’s brother. He said he remembered someone shouting, “We’ll string you up on a cross!” Photographs that Borut Peterlin, a local photographer, took of the crowd show both menace and boisterous spirits, with people laughing.
...[when Slovenian government officials informed the crowd Gypsies will be removed from their village] “They were singing the national anthem and other songs,” Mr. Peterlin said. “There were also shouts of, ‘Gypsies raus!’ ” he said, echoing a taunt used by the Nazi’s during the deportation of Jews and Gypsies during the Holocaust.
But none of this helps remove the cobwebs from Nicholas Wood’s eyes -- he’s still entranced with Slovenia’s alleged advancement and wealth, and enamored with the fact Slovenia was allowed to join the European Union (Fourth Reich) two years ago, as if that in itself has inoculated Slovenians from racism and has given them some kind of eternal perfect alibi no matter what.
Slovenian Racism Doesn’t Count
On top of everything, despite the fact that Serbia remains the only truly multi-cultural Balkan country with the greatest number of minorities, including Gypsies who have an equal status to all the citizens of Serbia and often seek shelter among Orthodox Serbs in regions where Muslim violence is rampant (like in occupied Kosovo and Metohija province), in a story that has absolutely no connection to Serbia or Serbs, neither Nicholas Wood, nor the Slovenian human rights activist Matjaz Hanzek have resisted the urge to point their fingers at Serbs:
According to Slovenia’s ombudsman for human rights, Matjaz Hanzek, the government and public reaction illustrate a deep-rooted prejudice that permeates Slovenian society. “They really don’t understand they are using discriminatory speech,” he said in an interview. “Our neighbors are watching this very closely. If this can happen here in the European Union, then nationalist groups in countries like Serbia and Croatia will know they can get away with the same.”
So, according to this fine reporter and Slovenian human rights activists, Slovenians simply don’t know what they are doing (forget the speech, look at the actions for a change) and they don’t understand the words coming out of their own mouths -- they are just stupid, ignorant or, at best, infantile; but, unlike Serbs, innocent in any case. Advanced, wealthy, fresh little Europeans, their only sin being that they are setting a bad example for their troglodyte neighbors, mainly backward Serbs, who will now use these fascist outbursts of their better-in-every-way Europeanized neighbors and start expelling Gypsies, Muslims, Jews, Croats, Romanians, Hungarians, Bulgarians, Montenegrins, Gorani, Armenians, Turks, Egyptians and every other of few dozens of minorities living with Serbs for generations. THAT’s the only problem here, see, since Slovenian racism really doesn’t exist -- it can’t, they’re the members of the European Union, and Clinton went there immediately after he bombed Serbia back into the stone age, to tell Slovenians what a good example they are for the rest of us, remember?
Despite the fact that impoverished Serbia hosts the greatest numbers of refugees from all the regions of former Yugoslavia, despite the fact that there was no retaliation and nobody was expelled from Serbia by the Serbs, not even during the wars when Croats ethnically cleansed up to 400,000 Krajina Serbs, when mujahedeen from all over the world were waging a jihad on Bosnian Serbs and rivers of refugees of all confessions and ethnicities were pouring into Serbia, nor when Serbia was bombed by the 19 wealthiest nations in the world on behalf of Albanian minority’s terrorist KLA and both Albanians and Kosovo Serbs were running into Serbia proper... despite all that, western mainstream reporters and Slovenians have the nerve to hold sermons to Serbs, suggesting that now, when they get to see how the Fourth Reich Slovenians are expelling their Gypsies, there is a real danger the Serbs will start doing the same.
Slovenia Prefers Administrative Genocide: The Erased

“We want Serbia to ...follow the path that Slovenia has chosen, where people reach across the old divides and find strength in their differences and their common humanity,” Bill Clinton on his post-bombardment visit to Slovenia. June 21, 1999.
In reality, Slovenians have given the entire world a score of despicable examples regarding the human rights and their violations on a mass scale, revealing that “Slovenia’s image” is nothing but a thin glaze of varnish covering deeply rooted rabid nationalism and racism. The latest Nazi flare-up and the expulsion of Gypsies is far from being the new and surprising ‘incident,’ rather it’s the continuation of the old story - much older then Slovenian state (read “Tito’s Flawed Legacy” by late Nora Beloff, Balkan expert par excellance and former chief political correspondent of the London Observer).
If Nicholas Wood and the likes ever decide to take their blindfolds off, they’ll have no difficulties learning about the so called ”soft genocide” or “administrative ethnic cleansing” Slovenian government undertook immediately after unilateral declaration of independence. While nothing similar has ever occurred in Serbia during its thousand years old statehood, this dastardly act by Slovenians (similar to the way Croatia treats its refugees), has ensured Slovenia’s ethnic purity and is better known as Izbrisani -- The Erased Citizens of Slovenia:
On February 26, 1992, the newly independent state of Slovenia deleted the names of some 30,000 residents from the nation’s civil registries. The targeted population, which came to be known as izbrisani (erased residents) were not of Slovenian ancestry, but were so-called ‘new minorities’ including ethnic Serbs, ethnic Croats and ethnic Bosnian Muslims, ethnic Albanian Kosovars and ethnic Roma which the government sought to force out of the country. (In contrast ‘old minorities’ include ethnic Italians and ethnic Hungarians, specifically mentioned in the December 1991 Constitution.)
Twelve years later the Slovenian Government has still not yet acted to fully redress this massive violation of human rights. Critics of this radical action by the Slovenian government have sometimes characterized the mass erasure as ‘soft genocide’ or ‘administrative genocide.’ A more appropriate term is probably ‘administrative ethnic cleansing’ or ‘civil death.’ By whatever description, redress for the mass ‘erasure’ is still badly needed. In other historical contexts this kind of radical action which in and of itself is a massive violation of human rights, has been a step toward more extreme actions including mass expulsion and even genocide. In the case of Slovenia, the izbrisani were targeted for elimination solely on account of the non-Slovene groups into which they were born. Furthermore, this ‘administrative ethnic cleansing’ on February 26, 1992 in Slovenia can be viewed as a contributing factor to the radicalization in former Yugoslavia which only a few months later saw violent ethnic cleansing in Bosnia and Herzegovina.
The policy of “mass erasure,” which could also be called mass denationalization, must especially be condemned because it was a partially successful policy, causing over one-third (12,000 out of 30,000) of the targeted population to leave Slovenia. When officials asked an izbrisani for his old Yugoslav passport the top right corner would be cut off, making the document useless and marking the bearer for further discrimination. The izbrisani (erased residents) were not forced out at gunpoint and their homes were not burned down as in Bosnia, nevertheless they lost their jobs, medical benefits and sometimes were deported for minor offenses. The multiple possible translations of the term “izbrisati” (erase, red pencil, rub out, score out, scratch out, delete, expunge, obliterate) shows the impact the policy might have on a person. In Slovenia, seven izbrisani committed suicide. Ultranationalist politicians characterized the izbrisani as war criminals, swindlers and undesirables.
The radical ‘mass erasure’ of February 26, 1992 took place eight months after Slovenia declared independence from Yugoslavia on June 25, 1991. The erasure occurred just days after Slovenian Athletes participated for the first time in Olympic competition at the XVI Winter Olympic in Albertville, France. Acceptance into the United Nations was still three months away (May 22, 1992). Notably, Slovenia was not at war at the time the ‘mass erasure’. The previous summer war with Yugoslavia had lasted only a few weeks ending a with European Union sponsored agreement calling for withdrawal of Yugoslav Federal troops from Slovenia and the demobilization of Slovenian troops. Furthermore the ‘mass erasure’ came after the completion of a new Constitution is which Slovenia committed itself to protect human rights and fundamental freedoms (Article 5, and Articles 61 to 63).
In other words, if Slovenian human rights activists are correct and Slovenians really don’t know what are they doing, the UN, EU, and everybody else who welcomed them into their elite clubs in spite of such an appalling evidence of pure racism in all segments of society, up to the highest, state level, should have known better. Clintons included.
Following the fate of Strojan family is a photographer Borut Peterlin, who took the picture of Strojan children above and was also cited in the article by Nicholas Wood. Borut is collecting links about the unfortunate Gypsy family from around the world, along with various commentary, like the one presented here.

Visiting the new, independent Slovenia, Peter Handke wrote:
Now... I arrived at the Hotel 'Zlatorog' ... at the valley's end, everything arranged for German speakers, and in the entrance the framed photos of Tito's visit had been removed not a pity really and replaced with those of Willy Brandt.... On state television almost nothing other than German and Austrian channel over and over again a foreign trade or economic delegation was having native folk songs sung to them. Then the Slovenian President would enter the scene. Wasn't he once a capable and proud functionary? But now he behaves like a waiter, almost like a lackey, who serves up his country to the foreigners who visit, as if he wanted to satisfy every wish of a German employer or customer: the Slovenians aren't this or that, but rather a 'hard working and willing Alpen people'. A Journey to the Rivers: Justice For Serbia
The first question that Handke heard a customer in the new supermarket ask, was: "Has The Bild (German newspaper) arrived?"

Likewise, the Independent State of Croatia II (NDH II), never bothered to curtail its rather embarrassing enthusiasm for the opportunity given by Germany, Vatican and the West in general to turn the clock back and revert to the ethnically clean German satellite. Quite the contrary. From the fateful 1991 when Tudjman's Croatia proudly unveiled the dusted off insignia from its fascist slice of heaven with the spontaneous burst into a collective Danke Deutschland song - the absolute worst, prime example of the kitsch, tastelessness and shameless sycophancy ever recorded in the history of humanity - till today, Croatia has been cheerfully sliding back in time, to the abominable 1940's.
The renowned Balkan expert, Diana Johnstone, wrote in September of 1999:
When I visited Croatia three years ago, the book most prominently displayed in the leading bookstores of the capital city Zagreb was a new edition of the notorious anti-Semitic classic, "The Protocols of the Elders of Zion". Next came the memoires of the World War II Croatian fascist Ustashe dictator Ante Pavelic, responsible for the organized genocide of Serbs, Jews and Romany (gypsies) that began in 1941, that is, even before the German Nazi "final solution".
However, if the Croatian fascists actually led, rather than followed, the German Nazis down the path of genocide, that doesn't mean they have forgotten their World War II benefactors. After all, it was thanks to Hitler's invasion of Yugoslavia that the "Independent State of Croatia" was set up in April 1941, with Bosnia-Herzegovina (whose population was mostly Serb at the time) as part of its territory. And the hit song of 1991, when Croatia once again declared its independence from Yugoslavia and began driving out Serbs, was "Danke Deutschland" in gratitude to Germany's strong diplomatic support for Zagreb's unnegotiated secession.
In the West, of course, one will quickly object that the Germany of today is not the Germany of 1941. True enough. But in Zagreb, with a longer historical view, they are so much the same that visiting Germans are sometimes embarrassed when Croats enthusiastically welcome them with a raised arm and a Nazi "Heil!" greeting.
So it should be no surprise that this year's best seller in Croatia is none other than a new edition of "Mein Kampf". This is not a critical edition, mind you, but a reverently faithful reproduction of the original text by that great European leader, benefactor of Croatian nationalism and leader of the Third Reich, Adolf Hitler.
The magazine "Globus" reported that "Mein Kampf" is selling like hotcakes in all segments of Croatian society. For those who want to read more, there is a new book entitled "The Protocols of Zion, the Jews and Adolf Hitler" by Mladen Schwartz, leader of the Croatian neo-Nazi party New Right, and "Talks with Hitler" by the Fuhrer's aide Herman Rauschning, as well as various other memoires celebrating the Ustashe state whose violent massacres of Serbs shocked the Italian fascist allies and even German diplomatic observers at the time. (Nazi Nostalgia In Croatia, by Diana Johnstone)
Of course, the fact that Pope John Paul II went to Croatia in October of 1998 to beatify Aloysius Stepinac who openly supported Nazi regime and Croatia's bloody pogroms by inviting clergy to help the Ustasha efforts in cleansing the country from 'Serbian schismatics', Jews and Gypsies in the name of "faith" has hardly helped Croats come to terms with their monstrous past. Neither does this sort of negative encouragement by Vatican promote civilized (or Christian) behavior which would finally allow, 15 years later, over a quarter of a million Serbs they purified the Independent State of Croatia II from, those who survived the "Operation Storm" and "Lightning", to return to their land in Krajina and rebuild their burnt, bulldozed and stolen homes. The same Pope who refused the invitation by Patriarch of the Serbian Orthodox Church, His Holiness Pavle, to hold a joint commemoration to almost a million victims of Croatia's Nazi madness in Jasenovac, on its 50 years anniversary in 1995, has rushed to beatify the one who gave blessings to the pogroms, in the name of Roman Catholic church. No wonder the clock is turning back to the time of the rule of the Beast.

Haradinaj

Karla del Ponte upozorila je da će morati da povuče optužnicu protiv Ramuša Haradinaja, ako se ne pojave svedoci kojima se preti.
Nazivajući Haradinaja „gospodarom rata i gangsterom”, na početku suđenja bivšem komandantu OVK, glavna tužiteljka Haškog tribunala ukazala je da se tužilaštvo suočava sa problemom zastrašivanja svedoka, koji bi trebalo da se pojave na suđenju.
Na početku suđenja Ramušu Haradinaju i dvojici kooptuženih za zločine nad Srbima, Romima i Albancima na Kosovu, glavna tužiteljka Karla del Ponte rekla je pred Haškim tribunalom da su optuženi „gangsteri u uniformama” koji na „svojim rukama imaju krv” nevinih žrtava.
Ona je upozorila da se svedocima optužbe i dalje preti i da je prvi svedok među žrtvama dobio pretnje proteklog vikenda.
„Da je po optuženima, žrtve bi zauvek potonule u tihe vode Radonjićkog jezera ... ali ubijene žrtve nisu nestale, tela su otkrivena, a u nedeljama pred nama čućete njihove glasove... Priče onih koji su nestali, pošto su poslednji put viđeni u rukama OVK, čućete preko glasova njihovih rođaka”, naglasila je Del Ponteova.
Prema njenim rečima, u zločinima za koje su optuženi Haradinaj, Baljaj i Brahimaj „nema ništa plemenito, herojsko i patriotsko - to su krvava i brutalna ubistva”.
„Trojica optuženih bili su gangsteri u uniformama koji su imali kontrolu u tom području, što je bila smrtonosna kombinacija za civilne žrtve”, naznačila je Del Ponteova.
Del Ponteova je rezignirano upozorila: „Ako nemam svedoke koje ću dovesti u sudnicu, moja je obaveza da povučem ovu optužnicu”.
Haradinaj, bivši zapovednik OVK u okolini Dečana, optužen je zajedno sa potčinjenim Idrizom Baljajem i Ljahom Brahimajem za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.
U 37 tačaka optužnica im na teret stavlja višestruko ubistvo, progon, deportaciju, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, okrutno postupanje, mučenje, otmice, zlostavljanje i silovanje civila u okolini Dečana između aprila i septembra 1998.
Većina zločina počinjena je u improvizovanom zatočeničkom logoru Jablanica na Radonjićkom jezeru, koji je vodio Brahimaj, a činili su ih pripadnici „Crnih orlova” drugooptuženog Baljaja.
DETALJI OPTUŽNICE
U nastavku uvodne reči optužbe na suđenju Ramušu Haradinaju i kooptuženima za zločine u Metohiji, tužilac Dejvid Re je u Haškom tribunalu rekao da je Haradinaj imao apsolutnu kontrolu nad jedinicama OVK koje su napadale, otimale i ubijale srpske, romske i albanske civile u okolini Dečana 1998. godine.
Re je naglasio da su Haradinaj, tadašnji vođa OVK u tom području, i njemu potčinjeni Idriz Baljaj, zapovednik „specijalne jedinice Crni orlovi” i Ljah Brahimaj, koji je držao zatočenički logor u Jablanici kod Glođana, „počinili grozne zločine protiv čovečnosti i teško kršenje zakona i običaja rata”.
Po rečima tužioca, samo nekoliko stotina metara od rodne kuće i štaba Haradinaja u Glođanima, „Crni orlovi” - u čijoj je obuci Haradinaj učestvovao - streljali su zatočene civile iz logora.
Kod kanala koji vodi ka Radonjićkom jezeru, precizirao je Re, ubijeno je 48 civila, a pronađeno je 35 tela, dok se ostalih 13 smatra nestalim.
U Jablanici je mučeno 29 civila, a u okolini je 35 oteto.
Re je pomenuo da je postojanje i delovanje „Crnih orlova” u svojoj knjizi potvrdio i prvooptuženi Haradinaj, ali „nije naveo da su odvodili Srbe i one koji su odbijali da sarađuju na stratište kod jezera i streljali ih”.
„Sela u okolini su očišćena od svih koji nisu podržavali OVK, prvenstveno Srba i Roma. Do aprila 1998, svi su bili očišćeni... Od 123 srpske porodice koje su u području živele u januaru 1998, poslednja je otišla u maju... U kuću starog bračnog para došli su pripadnici OVK i rekli im da moraju da odu, jer je to albanska zemlja”, naglasio je Re.
Tužilac je podvukao da je Haradinaj imao „apsolutnu kontrolu u sprovođenju zajedničkog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio da OVK ”uspostavi potpunu kontrolu nad operativnom zonom Dukađin„ putem ”protivpravnog uklanjanja srpskih civila s tog područja i nasilnog suzbijanja svakog stvarnog ili pretpostavljenog vida saradnje tamošnjih albanskih ili romskih civila sa Srbima„.
Haradinaj je juna 1998, nastavio je Re, naredio opštu mobilizaciju, nalažući ”mere za sprečavanje svih aktivnosti protiv našeg rata„.
”To naređenje ulazi u srž zajedničkog zločinačkog poduhvata, jer su mere koje Haradinaj naređuje izvan svakog zakona rata„, rekao je zastupnik optužbe.
Re je najavio da će o potpunoj kontroli Haradinaja nad OVK u okolini Dečana tokom suđenja svedočiti jedan od posmatrača EU koje je u avgustu 1998. Haradinaj zadržao i ispitivao.
O napadima OVK na Vojsku Jugoslavije i policiju od početka 1998, u korist optužbe će, među ostalima, svedočiti general VJ Božidar Delić koji je na suđenju Slobodanu Miloševiću bio svedok odbrane.
Tužilac Re citirao je i nalaze organizacije za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč da je OVK, uprkos upozorenjima, u kritično vreme otimala i ubijala civile u području Dečana. To će kao svedok optužbe potvrditi jedan visoki posmatrač HRV-a koji je 1998. bio na terenu.
Po najavama tužilaštva, šest preživelih ili rođaka žrtava tokom suđenja bi trebalo da budu zaštićeni svedoci.
Svedokinja pod šifrom S-04 svedočiće kako su Baljaj i njegovi ljudi iz porodične kuće u selu Rznić odveli njene dve sestre i majku koje više nije videla. Telo njene majke nađeno je u Radonjićkom jezeru, sestrino u selu Žebalj, dok telo druge sestre nikada nije nađeno.
Trebalo bi da svedoči i žena koju je, po optužnici, Baljaj silovao u avgustu 1998.
U 37 tačaka, optužnica na teret Haradinaju, Baljaju i Brahimaju stavlja višestruko ubistvo, progon, deportaciju, protivpravno zatvaranje, nehumana dela, okrutno postupanje, mučenje, otmice, zlostavljanje i silovanje civila u okolini Dečana od aprila do septembra 1998. Među žrtvama navedenim u optužnici je 19 Albanaca, 18 Srba, 13 Roma, tri Crnogorca i jedan musliman. (B92, Beta)
*************
Ubijeno je najmanje 10 potencijalnih svedoka Haškog tribunala u postupku koji se vodi protiv Ramuša Haradinaja.
Ubijeni su Iljir Seljimaj, Bekim Mustafa, Avni Eljezaj, Tahir Zemaj, Sabahate Toljaj, Isuf Hakljaj, Sadik i Dželjadin Musaj i Sadik i Veljselj Murići.
Pomenuti su bili potencijalni svedoci optužbe protiv Haradinaja.
Saznanja Tribunala do kojih se došlo uz pomoć stranih bezbednosnih službi ukazuju da su bivši saborci Ramuša i Dauta Haradinaja u više navrata upućivali pretnje svedocima Tribunala, bilo da se nalaze na području Kosova i Metohije, ili da borave u inostranstvu, kako bi ih sprečili da u Hagu svedoče o zločinima OVK.
„Značajna finansijska sredstva uglavnom stečena od kriminalnih aktivnosti izdvajaju se u cilju podmićivanja potencijalnih svedoka, ali i za angažovanje lica na praćenju i otkrivanju lokacija na kojima borave svedoci Tužilaštva”, navode izvori iz Tribunala i dodaju da su te aktivnosti posebno bile intenzivirane posle puštanja iz pritvora Ramuša Haradinaja.
„Saznanja ukazuju da su pretnje i pritisci bili organizovani od strane Haradinaja, a posredstvom kriminalno-terorističke grupacije porodice Aguši, predvođene Aljušom Agušijem, bivšim glavnim inspektorom u Kosovskom zaštitnom korpusu”, kažu u Tribunalu. U takozvanim grupama za zastrašivanje deluju pripadnici OVK.
Poslednji u nizu stradalih, a mogućih svedoka protiv Haradinaja je Kujtim Beriša. U podgoričkom naselju Konik 16. februara ove godine Beriša je poginuo u saobraćajnoj nesreći pod čudnim okolnostima.
Beriša je tokom sukoba na Kosmetu živeo u selu Rznić, opština Dečani, gde je, između ostalog, bio stacioniran štab jedinice Crni orlovi.
Zato je Beriša bio svedok aktivnosti i zločina OVK pod komandom Ramuša Haradinaja.
„S obzirom na to da je lično bio žrtva maltretiranja i zlostavljanja i da su njegovu suprugu silovali Idriz Baljaj i pripadnici jedinice Crni orlovi, Beriša je bio jedan od značajnih svedoka optužbe”, ustanovile su inostrane bezbednosne službe. (B92, Večernje novosti)
Poznat je i slučaj svedoka Ramiza Muricija sa suđenja u Prištini grupi Dukađini, u kojoj su bili i braća Haradinaj.
Prema vlastitom priznanju, svedok je bio meta tri pokušaja ubistva.
U izveštaju o ljudskim pravima ureda SAD konstatuje se da je izostao bilo kakav postupak posle ubistva dva svedoka, opet u slučaju Dukađini, Tahira Zemaja i Irila Selimaja.