Neka deca vole samocu

Ако се дете игра само, можда му је такав карактер или му треба помоћ.
Извели сте свог малишана у парк, али он седи на клупи са вама и не прилази другим малишанима који се безбрижно пентрају по пењалицама, клацкају или љуљају. У песку сам прави куле и замкове и ни са ким не разговара. Сагиње главу и ћути. Исто се дешава на рођенданима. Ваш мали особењак вас држи за сукњу и не учествује у игри својих вршњака.
Сваком родитељу се срце цепа кад види да баш његово дете у школи другови не позивају на журке и славља. Али да ли то заиста значи да је дете несрећно? И шта можете да урадите уколико ваш малишан нема пријатеља? Пре него што вас обузме очај или било шта предузмете, морате знати да је такво понашање код мале деце сасвим нормално: нека деца су једноставно стидљива, нека су друштвена, нека агресивна, а нека усамљена.
Стидљивост је типична за јединце који највећи део времена проводе с одраслима. Чувају их баке и деке и не иду у колектив. А у колективу владају потпуно други закони. Зато им треба дати времена да их упознају. Склапање пријатељства једна је од најтежих лекција које свако дете мора да савлада и скоро је немогуће научити га тој вештини.
Наставници, међутим, ту могу да помогну. Неки ученици увек остају по страни у свим школским активностима, колико год се трудили да буду укључени. Сваки учитељ или професор је свестан тога и покушаће да помогне. Али наставник не може натерати малишане да се играју једни с другима за време одмора, али зато треба да организује активности које могу да се ураде само улагањем заједничких напора.
Бројни су разлози због којих деца постају усамљеници: прелазак у другу школу, породични проблеми код куће као што су развод или болест, или превише обавеза ван школе (страни језици, спорт, музичка школа...). Али нека деца су по природи индивидуалисти и усамљеници. То су често креативне личности којима не смета што су саме и воле да се играју у свом имагинарном свету.
Ипак, има и деце која предузимају очајничке кораке да придобију другаре и стекну пријатеље.
Сваком родитељу је стало да дете има много пријатеља, али се многи мире са ситуацијом јер схватају да је њихов мезимац одувек био такав. И нека деца признају да не желе увек да буду део гомиле и да их често не занима оно што њихови вршњаци раде.
Уколико је дете мало и стидљиво, можете му помоћи на тај начин што ћете му омогућити да што чешће буде у друштву вршњака. Водите га у парк, дозволите врчњацима из зграде или улице да дођу код вас да се играју. Немојте се мешати ако се споречкају, препустите вашем јединцу да сам решава спорове и сналази се како зна и уме. Јер у колективу он више није центар света као код куће. Научиће брзо и постепено ће бити све сигурнији у себе.